Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (5)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Tvorac i predsednik imaginarne “Balkanije” 

Posle aktivnog uključivanja u politički život Kosova, Demaći je lansirao svoju ideju o stvaranju saveza balkanskih država koji je nazvao “Balkanija”. Demaći je to predlagao između 1993. i 1998, a srpskoj javnosti taj predlog je predstavljen  dve nedelje pre njujorškog skupa u autorskom teksta Adema Demaćija, pod naslovom „Privremena zemlјa Balkanija”, objavljenom u tadašnjoj nedelјnoj Našoj Borbi, 22‒23. mart 1997. Suština predloga bila je u tome da se Srbija podeli na „Srbiju“ i „Kosovo“, pa da se sa Crnom Gorom sklopi konfederacija tri „države“.

Bilo je to značajno odstupanje od svih njegovih ranijih koncepata i potpuna negacija ranijih poziva na nasilni otpor i aktivno delovanje protiv vlasti Srbije, što je bila platforma sa koje je kritikovao Ibrahima Rugovu i njegovu "pomirljivu politiku". Možda je na ovako radikalnu promenu Demaćijevog stava uticali ratni događaji u okruženju i masovna stradanje civila , što ga je uverilo da bi takav razvoj bio poguban za Kosovo i da bi ga trebalo izbeći. Na drugoj strani, upravo tada bilo j nekoliko snažnih akcija međunarodne zajednice koje su buduće rešenje balkanskih problema tražili u jačanju regionalnog povezivanja i savezništava. Nešto ranije, Slobodan Milošević je predložio konfederaciju sa Grčkom i Turskom, što je bilo svojevrsno oživljavanje Balkanskog saveza iz 1953. godine. 

Početkom 1996. godine u nizu javnih nastupa, Adem Demaći se otvoreno i snažno zalagao za zajednički život Albanaca, Srba i Crnogoraca u udruženju ili konfederaciji koja bi uključivala Kosovo, Srbiju i Crnu Goru kao ravnopravne državne celine.

Prema njegovim rečima, to bi bio način da se izbegne veliko albansko-srpsko, a verovatno i šire, krvoproliće zbog albanskog pitanja u ovom delu Balkana i da se ispoštuju zahtevi međunarodne zajednice da državne granice ne budu nasilno promenio, kao i da se prevaziđu problemi istorijskog zaostajanja Albanaca u političko-pravnom rešavanju svog položaja i odnosa sa susednim narodima. Prema Demaćiju, kosovski Albanci bi time odustali od svojih zahteva za punom državnom nezavisnošću, a težnje svoje zajednice sa Albanijom prepustili istorijskom toku balkanskih i evropskih integracija. 

Predlog je otvoreno podržala je samo njegova, Parlamentarna stranka, koja se oglasila saopštenjem 2. aprila 1997. 

Predsedništvo Parlamentarne partije Kosova (PPK) saopštilo je da je podržalo projekat "Balkanija" o minibalkanskoj federaciji, koji je nedavno predložio predsednik te partije Adem Demaći. U saopštenju je konstatovano da je Demaćijev predlog u "duhu programa i političkog koncepta PPK, i u duhu i skladu sa Referendumom o nezavisnosti iz 1991. godine".

Projekat Balkanije jeste "konkretan projekat kojim se mogu izbeći pritisci i sve arogantniji stavovi međunarodne zajednice da je Kosovo pitanje koje treba rešiti unutar granica Srbije i da su Albanci manjina", navedeno je u saopštenju. Projekat Balkanije jeste projekat kojim se svakako može pridobiti podrška međunarodne zajednice za nezavisnost Kosova, zaključila je ova partija, očigledno prenoseći stavove i argumentaciju svog lidera.

U intervju koji je tih dana dao dopisniku s Kosova, Draganu Banjcu, Demaći je govorio o nekim detaljima svog predloga. 

o Da li vidite sebe možda posle dve godine predsednika Kosova?

Demaći: Nemam ambiciju za vlast, a pogotovo nemam ambiciju da budem takav predsednik nezavisnog Kosova. Ali ja sam prihvatio da budem predsednik takve konfederacije – Balkanije. Ovo je takođe moja ideja. Ja sam prvi izneo ideju konfederacije i radiću na njoj. Pre mesec dana u Solunu jedan Grk mi je u šali rekao da nije loša ideja da prestonica Balkanske konfederacije bude Solun. Rekao sam mu da to nije loša ideja, jer je i Solun dobar grad. Ipak, ne treba misliti na bolju prestonicu od Beograda. Zašto ne Beograd?

o Do kada?

Demaći: Mislio je da će se posle godinu ili dve umoriti, srpski režim će se umoriti. Ne mogu da znam kakva će biti situacija kada se taj režim umori, ali sam siguran da smo u situaciji o kojoj treba razgovarati. Ali za mene je minimum da se vratimo na autonomiju iz 1974. godine i da odatle budemo osnova za razgovore o Konfederaciji.

o Koje?

Demaći: Između Kosova, Crne Gore i Srbije. Smatrao je da bi svako drugo rešenje bilo samo gubljenje vremena i nepotrebno krvoproliće. Albanci su spremni na ovaj veliki kompromis, kako bismo nastavili suživot sa Srbima i Crnogorcima. Ali ne više samo pod Srbijom, ni pod Crnom Gorom, već zajedno sa Srbima i Crnogorcima kao tri jednaka.

o Balkanija? 

Demaći: Ovo je trajno rešenje. Prvo će nam se pridružiti Makedonija, pa Bosna i Hercegovina. A kasnije i Hrvatska, iako kažu da smo Evropljani i da ne želimo da budemo na Balkanu. Ali oni su više zainteresovani da nam se pridruže u ovoj konfederaciji nego da ostanu van nje. Ako sve ovo uspe, otvorio bi se put velikoj balkanskoj konfederaciji. Kada se Turska i Grčka pomire?!

o Da li je  to održivo rešenje?

Demaći: Mislio je da mu ništa ne nedostaje. Svi smo mi Balkanci, niko ne može da kaže da nismo Balkanci i ovo je dostignuće. Tuđman sigurno ne želi, ali “Tuđmani” će uskoro otići, on je odigrao svoju ulogu. Hrvati su se “hrvatizovali”, čak su se i previše “hrvatizovali”. Sada su uvideli da samostalnost ne popravlja sve i da ostaje velika potreba i za drugima. 

o Šta je vaša parlamentarna stranka i čemu ste se lično obavezali?

Demaći: Posvećeni smo tome da budemo ispružene ruke za srpski narod i da rešavamo probleme mirnim putem. Možda sve ovo ne zavisi od mene i moje stranke, čak ne zavisi ni od srpskog naroda jer je i on izmanipulisan i prihvatio je politiku koja vodi u krvoproliće. Znate da se moja stranka zalaže za nešto drugo, ja sam pisao plan ili koncept „Balkanija“, a koliko sam obavešten Demokratski savez Kosova se i dalje drži ideje nezavisne republike i oslobođenja, a ovo se ne slaže sa mojim stav i stavom moje stranke o mom projektu. Moj projekat takođe ne ide daleko od slobodnog Kosova, ali moj projekat drži da gradimo državu: kosovski Albanci, Crnogorci i Srbija i da ne menjamo sadašnje granice i da nađemo izbore da niko ne ostane manjina, da budemo jednaki i jednom zauvek uklonimo srpsku hegemoniju.

Postavljajući pitanje zajednice sa drugim narodima, Demaći nije mogao da izbegne političke kritike sa svih strana. Manje ili više otvoreno, on je praktično optužen za nacionalnu izdaju jer je odustao od ideje o nezavisnoj državi Kosovo, odnosno zato što promoviše predložene oblike zajedničkog života sa Srbima i Crnogorcima. S druge strane, delimično prikriveno i uglavnom prikriveno, optužen je da je, navodno, imao za cilj izazivanje oružanih sukoba sa Srbima i Srbijom. Imajući u vidu želje Albanaca, ma koliko one bile realne – da što pre raskinu sa srpskom vlašću  – ova propaganda u sprezi sa drugim izmišljotinama kočile su prodor Demaćijevih ideja u albansko stanovništvo. 

Predlog je odbačen i u srpskoj javnosti odbačen iz više razloga. Demaćijev uticaj među kosmetskim Albancima u to vreme bio je slab, a procenjivalo se da odluku o statusu Kosmeta mogu da donesu samo jake političke figure sa obe strane, poput Miloševića i Rugove (uz posredovanje i garancije Vašingtona). Sumnjalo se da je, sa albanske strane, u pitanju samo taktičko prikrivanje krajnjeg cilјa, budući da bi konfederacija, kao savez država, bila tek prolazna stanica do pune državne nezavisnosti „Kosova“. Na kraju, pošto je reč o konfederaciji, uvođenje treće jedinice značilo bi da bi Srbija uvek mogla da ostane u manjini, u odnosu na Crnu Goru i „Kosovo“, u budućim političkim igrama. 

Ovaj predlog "trojne federacije" lansiran je ponovo nakon rasformiranja Savezne republike Jugoslavije i stvaranja države Srbije i Crne Gore, ali je dezavuisan proglašenjem nezavisnosti i otcepljenjem Crne Gore. Da je postojala Demaćijeva "Baljanija" nema sumnje da bi i ona krenula istim putem, tako da bi to bio praktično najbezbolniji i najjednostavniji način za kosovske Albance da steknu nezavisnost. Demaći je s te strane bio potpuno u pravu. 

Stvari nisu išle tim putem, jer nijedna suverena država ne pristaje da joj se odlomi deo teritorije bez rata. Analitičari su zapazili da se « zna da neće proći mnogo vremena, a da susedi ne požele « još ». Čehoslovačka je „Minhenskim sporazumom“ (1938) dala Sudete, ali su, već posle nekoliko meseci, Nemačka, Mađarska i Polјska rasparčale Čehoslovačku i učinile da ta država nestane sa lica zemlјe.

Zato se Srbija ni devedesetih, pa ni sada, ne odriče Kosova – jer je posle toga samo pitanje kada će i drugi susedi doći „po još“. 

Sutra: Najava konačnog obračuna s Rugovom