Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (3)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Razlike sa emigrantskim organzacijama

Demaćijevo delovanje u osnovi imalo je evropski karakter. Za razliku od drugih albanskih organizacija koje su se oslanjale na monarhističku tradiciju Albanije i bile čvrsto integrusane u delovanje zapadnih obaveštajnih službi, za Demaćija se to ne bi moglo reći. Dug boravak u zatvoru onemogućio je Demaćija da se poveže sa prekookeanskim organizacijama, ali i njegova ideologija koja je oslonac videla u neposrednom susedstvu – komunističkoj Albaniji Envera Hodže. Koncepcije stvaranje "etničke Albanije" razlikovale su se u jednom i u drugom slučaju i nikada nisu uspele da se dovoljno približe. U tom smislu, Demaći je, uprkos svom značajnom ugledu i prestižu, ostao van vidokruga severnoameričkih emigrantskih organizacija.

Demači je u početku bio pobornik otcjepljenja Kosova i drugih teritorija s većinskim albanskim stanovništvom na tlu bivše Jugoslavije te pripajanja tih oblasti Albaniji. Nakon što je 1974. godine odslužio poslednju godinu svoje druge zatvorske kazne, uvideo je da su se političke okolnosti značajno promenile, ne samo na Kosovu i na prostoru cele Jugoslavije, već i u čitavom svetu, tako da je smatrao kako bi Albanci morali da se posvete unapređenju statusa Kosova — od autonomne pokrajine do punopravne republike u sastavu SFRJ.

Ovakva ideja pojavila se početkom sedamdesetih kod američkih struja, ali je brzo i dramatično odbačena. U oblikovanju albanskog nacionalnog programa u Albaniji i Jugoslaviji, veliku i čak presudnu ulogu igrala je albanska emigracija. Ta emigracija poticala je iz vremena kolaboracije s ncističkom Nemačkom, da bi kasnije došla sasvim pod kontrolu stranih obaveštajnih službi koje su uz njenu pomoć nastojale da realizuju svoje hladnoratovske projekte. Najpoznatiji od njih bio je pokušaj britansko – američke invazije u Albaniju od 1947. do 1952. za šta su korišćeni upravo ovi albanski emigranti. Plan je osujetio dupli agent, Kim Filbi, koji je bio oficir za vezu američke i birtanske obaveštajne službe u Vašingtonu, ali sve vreme takođe i sovjetski obaveštajac. On je ove planove dojavio Moskvi, ona Tirani i Beogradu, pa su svi zajedničkim snagama onemogućili ovaj prvi pokušaj invazije na jednu komunistiku zemlju.

Od tada je centar projekata albanske emigracije bio u SAD, a nju su vodili Džafer Deva, Metuš Krasnići i Midhat Frašeri. Džafer Deva je bio centralna ličnost albanskog pokreta zahvalujući svojoj kvislinčkoj ulozi i saradnji se namačkim okupatorima, a kasnije u regrutovanju osoba iz redova albanske emigracije za invaziju na Albaniju. Deve je neposredno u saradnji sa nemačkim komandnim oficirima, u septembru 1944. osnovao Drugu prizrensku ligu, a onda je obnovio njen rad na tlu Amerike osnivajući Prizrensku ligu u egzilu. Njen prvi Kongres održan je u druoj polovini 1966. godine.

Pripreme za Drugi kongres Prizrenske lige u egzilu počele su 1971. Kada se činilo da sve ide dobro, iznenada je nastupila najdublja politička krize. List Dielli objavio je saopštenje Generalnog sekretarijata lige koje je imalo tri tačke. U trećoj tački je navedeno da je potrebno pozvati sve političke partije i organizacije dijaspore na "uspostavljanje Socijalističke republike Kosovo u Jugoslaviji", kao čin "realizovannje programa" gde je skoro dva miliona Albanaca "arbitrarno ostavljeno pod Jugoslavijom", te da u granicama republike okupi dva miliona Albanaca koji su "dva puta okupirani u suprotnosti za Rezolucijom Prve konferencije Narodnooslobodilačkog saveta za Kosovo i Dukađinskog polja, 31. decembra 1943. i 1. 2. januara 1944". Kada se kaže da je Kosovo "dva puta okupirano", misli se na okupaciju od “Slovena” i od “komunista”, kako je to Džafer Deva formulisao u svom pismu Midhatu Frašeriju. Članak je pozvao da se 28. novembar proslavlja zajedno sa Prizrenskom ligom, a ne odvojeno.

Ovde je reč o uspostavljanju veze Prizrenske lige sa Bujanskom konferencijom i praktično sintezu komunističkih i antikomunističkih nacionalističkih kretanja. To je identična platforma koja se istovremeno dešava u hrvatskom i ustaškom eigrantskom pokretu, kada dr Branko Jelić nastoji da poveže desničarski i levičarski nacionalizam.

Rukovodstvo se podelilo na "umereno" i "tradicionalno" krilo koje je predvodio Džafer Deva. Članak je, međutim, izazvao veliku zabrinutost kod ostalih političkih partija. Iako je Redžep Krasnići umirivao partijska rukovodstva, tvrdeći da članak nije skretanje sa osnovne linije i da će Džafer Deva da razjasni sve iznete stavove, predstavnici političkih partija i organizacija okupili su se uoči samog Drugog kongresa Lige u kancelarijama "Slobodne Albanije", gde je Krasnići na njihov zahtev napisao pismo koje su ostali potpisali.

U njemu je ponovljeno da je osnovni cilj svih albanskih političkih partija stvaranje "etničke Albanije" i to "bez obzira na okolnosti i moć i prestiž koje imaju njene prepreke u svetu". "U tako presudnim momentima kao što je današnji, kada labsnki narod razdvajaju nepravedne granice, ‘Komitet Slobodna Albanija’, albanske političke partije i organizacije, sledili su i slediće sa istrajnošću i punim poverenjem svoje programe koji su sažeti u jedno svetu reč: etnička Albanija", navodi se u saopštenju.

Navodi se da se prate i da će se pratiti « velikom pažnjom i razumevanjem napori unutrašnje napore kosovskih Albanaca za što veća prava unutar pravnih uslova Jugoslavije za koristan evolutivni razvoj, ali nećemo prihvatiti, pa čak nećemo postati insprirator bilo koje dezintegracije koje ne priznaje pravo albanskog stanovništva u Jugoslaviji na samoopredeljenje i ujedinjenje sa majkom Albanijom ».

Na kraju je navedeno da su « takozvane odluke o narodnom oslobođenju Albanije ili Jugoslavije, koje su uzete kao osnova za izbijanje etničkog problema u Jugoslaviji, varljivi manevri da se pripremi slovensko zarobljeništvo za albansko stanovništvo u Jugoslaviji koje je prihvaćeno bez ikakvog protivljenja izdajničkog režima ». Pismo su potpisali dr Fuad Miftia, Aslan Zajeneli i Ragip Lodj; za BKI Ismail Verlevi, ing. Ago Agaj i Tahir Kolđini. Za "Komitet Slobodne Albanije", dr Redžep Krasnići i Vasil Đermenji.

Pismo su odobrili ogranici Bali Kombetara iz Dostijeve grupe Halim Begeja i Albanske demokratske unije koju je predvodio Isa Ndreu.

Ova grupa je tako odbacila svaku sumnju da bi Kosovo kao sedma federativna republika u okviru Jugoslavije, zadovoljilo albanske ambicije. Konačan i nedvosmilesni cilj ostaje "etnička Albanija", dok su sve osale orijentacije uzete kao taktičke i rezultat neminovnog prilagođavanja okolnostima i odgovora na pritiske.

Džafer Deva je u ime svoje organizacije 1966. potpisao Deklaraciju o uzajamnoj borbi protiv „srbo-komunističke diktature“ sa Antunom Bonifačićem, jednim od lidera Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, organizacije koju je osnovao Ante Pavelić zajedno sa grupom drugih visokih članova ustaškog pokreta. Slični kontakti su se intenzivirali tokom sedamdesetih.

Marksističko-lenjinistička struja albanske emigracije postajala je sve snažnija od kraja šezdesetih. Tokom sedamdesetih činilo ju je oko deset organizacija. Najsnažnija organizacija je bila "Crveni narodni front", sa sedištem u Nemačkoj, oformljena 1980. spajanjem dve manje marksističko-lenjinističke grupe, "Crveni front" i "Glas Kosova". Program organizacije je bio mešavina ekstremnog levičarstva i nacionalizma, i suštinski se nije razlikovao od programa Enver Hodžine Partije rada Albanije (PRA). Za prvu etapu "revolucije" su predviđali idejno razobličavanje jugoslovenskog režima (kao "revizionista" – lažnih komunista) i podizanje političke svesti članova na osnovu literature koju su štampali ili dobijali iz Albanije. U drugoj fazi je trebalo omasoviti pokret i izvršiti pritisak putem demonstracija, dok je treća, završna faza borbe, trebalo da bude oružani ustanak. Cilj je bilo ujedinjenje Kosova sa Albanijom i stupanje organizacije u njen narodni front, pod vođstvom Partije rada Albanije.

Sutra: Otpisivanje "čika Adema" i njegov odgovor