Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (9)

Izvor: Print Screen/YouTube Pink

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Neuspešna simboza sa OVK

Redžep Ćosja opisuje Demaćija kao snažnog borca za unutrašnju demokratizaciju albanskog političkog života na Kosovu i tako kao neminovnog protivnika Ibrahima Rugove. Pored toga, Demaći je za njega najvažniji predstavnik revolucionarnog krila koje u suštini znači snažniji uticaj « vojnog faktora », odnosno Oslobodilačke vojske Kosova. Ali, ni jedan od ova dva velika cilja, Demaći nije mogao da ostvari.

Važno mesto u svojim naučnim, istorijskim, dokumentarnim, književnim, publicističkim i filozofskim radovima, kao i u svom " Dnevniku", Redžep Ćosja je posvetio neuspešnom pokušaju Adema Demačija da upozna "Zaifa" (kako je nazvao Ibrahima Rugovu), da ga ubedi da preuzme odgovornost za budućnost Kosova, za formiranje novog političkog mehanizma za "spasavanje Kosova od daljeg urušavanja i partijske jalovosti ", da pokrene albanski narod u odnosu na srpsko nasilje i konačno za stvaranje nove partije.

Reč je o naporima Adema Demaćija, Pajazita Nušija, Redžepa Ćosje i Mahmuta Bakalija za formiranje nove partije na Kosovu i ideji povlačenja bivših političkih zatvorenika iz Predsedništva i Centralnog saveta DSK. Tako bi, bez bivših političkih zatvorenika, Fehmi Agani i Ibrahim Rugova, postali bi sumnjičavi u očima naroda, mislio je profesor Ćosja, dok je Adem Demači i dalje mislio da bi politički zatvorenici, koji su još dalje u Demokratskom savezu Kosova, mogli da drže Rugovu "još dalje daleko od zamki Srbije", u vreme kada će "Rugova nastaviti onako kao što je danas – da ne radi ništa! A to znači očuvanje Miloševićevog mira na Kosovu!"

Demaći je nastavio da održava svoj u političkim dešavanjima na Kosovu. Politička kultura, - rekao je Demaći, - zahteva da oni koji drže vlast, čak i ako je to vlast « pod navodnicima », polažu račun narodu. Dugo je to tražio od Rugove, ali on nikada nije pristao da se sastane, odlažući to "ne danas, već sutra". Suočen sa novom situacijom i « bez nade », Adem Demači je pokušao da osnuje novu političku stranku, ali bez uspeha; da organizuje međupartijske političke konsultacije u Parlamentarnoj stranci, ali bezuspešno; dok Demokratski savez Kosova, koji održava albanski mir na Kosovu, koji održava „slobodne i demokratske“ izbore, pod srpskim nasiljem i terorom, ima podršku, pa čak i pokroviteljstvo režima Slobodana Miloševića; a kao da ovaj Demokratski savez Kosova nije dovoljan, ima podršku i despotskog režima Salija Beriše u Tirani“, navodi Ćosja.

On zaključuje da Demaći na svom putu nije birao « borce za moć ", nego " borce za slobodu". Pojavljivanje Oslobodilačke vojske Kosova uticao je na poziciju Adema Demaćija, pa nije slučajno da će međunarodni napori biti uloženi da mu priđu „štapom i šargarepom“, kako bi ga doveli na pozicije Ibrahima Rugove. « Nazivajući Demaćija « piscem sa najsaosećajnijom političkom biografijom od vremena Prizrenske lige pa nadalje », Ćosja povači da on zbog toga « neće pristati da učestvuje u partijskim nadmetanjima, čak ni za mesto predsednika Kosovo ». U tom trenutku, kada je OVK preuzela "tron albanske borbe za slobodu ", Demaći je " izašao međunarodnu diplomatiju da brani ciljeve ove vojske, koji su bili i njegovi ideali ". Dok su neki pripadnici OVK jedva čekali da postanu faktori ove komunikacije, uvereni da će svojim rečima podići svoj uticaj na viši nivo, Demaći je bio mnogo oprezniji, ističući da će međunarodni faktori u prvom redu pokušati da "preko njega pacifikuju Oslobodilačku vojsku Kosova », jer to sada nisu mogli da učine sa "fakirom - Rugovom i njegovim saradnicima". Ovo je odmah dovelo do sukoba između prvaka Demokratskog saveza Kosova, koje Ćosja naziva pristalicama « rugovizma » – kao koncepta mira i stava pripadnika "ratnog krila " ove partije, koji su već napustili njihove redove. U "ratno krilo", Ćosja, pored sebe, ubraja Adema Demačija, Hadajeta Hisenija, Mehmeta Hajrizija, Rame Buje, i navodi da su im pretili smrću pojedinci i strukture, unutar albanskih grupa, klanova i partija.

Demaći i Ćosja su Rugovu i Fehmija Aganija smatrali akterima « političke filozofije potčinjenosti i bede u kojoj se nalazio albanski narod do vremena izlaz na scenu Oslobodilačke vojske Kosova, kao i filozofija propovednika skromnog mira». Ta « rugovistička filozofija » držala je Kosovo kao taoca političkih i državotvornih dešavanja na Kosovu u odnosu na Srbiju (koju je Rugova ponovo dimenzionisao kao pristup istorijskom i verskom nasleđu); u odnosu na Evropu (kao odnos uslovljen njegovim potpuno personalizovanim odnosima sa Vatikanom); a u odnosu na američku administraciju koje je Rugova uspostavio na skali partijskih odnosa, na skali odnosa pojedinih pojedinaca i američke administracije sa Demokratskim savezom Kosova.

Ćosja u svom "Dnevniku" navodi kako su u to vreme srpska i albanska štampa bile “jedinstvene” u borbi protiv OVK i da su objavljivale članke protiv « nacionalista Demaći - Ćosja – OVK ", dok je albanska štampa čak objavljivala beskrajne članke protiv „anti rugovista" "enveristi", "crvenih" i "grupe koje deluju kao produžena ruka Miloševića, kako bi remetila mir na Kosovu." Zbog toga, Ćosja navodi kao ogroman paradoks da na izborima posle 1999. na izborima neće trujumfovati OVK, nego partija koja je bila protiv “oslobodilačkog rata”.

"Ni 28 godina zatvora Adema Demaćija, ni mnogo, mnogo godina zatvora mnogih kosovskih momaka i devojaka tokom svih ovih godina, od 1912. godine, čak ni ubistva naših mladića i devojaka od strane policajaca, vojnika i srpskih i jugoslovenskih policajaca, niti seoba mnogih, mnogo albanskih porodica u Anadoliju i drugim zemljama u Evropi i na američkom kontinentu, ni mnogo, mnogo spisa, mnogo, mnogo knjiga koje je napisao jedan broj autora sa Kosova i iz države Albanije protiv srpske i jugoslovenske okupacije albanskog naroda, niti sve moje knjige i spisi kojima se brani pravo albanskog naroda da bude narod, a ne nacionalna manjina i da ima pravo da stvara državu, čak ni mnoge, mnoge ideje, aktivnosti, akcije, dela, spisi, zatvori, žrtve , progon, nije promenio taj mentalitet koji se ne slaže sa OVK i oslobodilačkim ratom," zaključuje Ćosja.

Demaći se, međutim, razišao sa OVK i nije više želeo da se vraća nazad, iako je tvrdio da su, zahvaljujući njima, “Albanci sada blizu da budu slobodni”. Smatrao je, takođe, da bi OVK trebalo da se "demilirizuje".

“Ubeđen sam da bez njihovih žrtava kosovsko piatnje nikada ne bi bilo internacionalizovano. OVK je, ipak, glavna snaga, suštinska snaga otpora protiv srpskog režima. Tačno je da imaju neke slabosti, ali među svim albanskim faktorima bili su i jesu glavna snaga. Za mene je bilo dovoljno. Siguran sam da su Albanci sada blizu toga da budu slobodni. Prema tome, ko hoće da sada pravi političke karijere, neka radi slobodno. Bez mene. Nekim prijateljima sam inače savetovao da će biti dobro ako se OVK demilitarizuje. Jako dobro. Vreme je da se promeni politika".

Demaći je, poput Gorbačova, isticao da je vreme najvažniji faktor za ovakve poteze. "Bio bih veoma srećan da se to desi. Da njihovi čelni ljudi to prihvate. Oni moraju da razumeju šta vreme od nas traži. U politici je najvažnije da uvek razumeš zahteve vremena. I da to uradiš, da ne kasniš ili ne uradiš nešto pre vremena. Nadam se, ali videćemo. Vreme je za radikalne promene u OVK”, pozivao je Demaći.

Ali, posle rata, sam Demaći je i dalje zastupao svoju ideju konfederacije. "Za mene je konfederacija bolja i od nezavisnosti. Ako smo nezavisni, ostaju mnogi problemi sa Srbima i Crnogorcima kako da se to izvede. U konfederaciji nema takvih nevolja. Odavde bi mogao da ideš u Beograd, Beograd bi mogao da dođe ovamo, niko se ne bi osećao izolovano. Bilo bi to bolje rešenje i za naše Albance koji žive u Preševu i Bujanovcu u Srbiji ili u delovima Crne Gore. Bili bismo u istoj državi. To je zajednički interes. Ponavaljam, nemoguće je govoriti o ujedinjenju Evrope, a držati Balkan podalje od tih integracija“, govorio je Demaći.
Posle rata više nije video svoje mesto u političkom životu Kosova, pa nije želeo ni da razmišlja o ulasku u privremenu kosovsku vladu, koja se tih dana najavljivala.

"Bio sam protiv toga kada je ta odluka objavljena još u Rambujeu.Sada pokušavam da se distanciram od toga. Zašto bih se mešao, to nije više moj posao. Ja sam svoje završio. Hoću da savetujem do neke tačke, ali ako ti ideš i dalje po svom, zašto bih više trošio svoju energiju. Sada sam, ponavljam, samo posmatrač u ovom političkom teatru. Uživam da gledam ove mnogobrojne glumce koji se tamo pojavljuju. Za vreme rata rekao sam mnogo puta mojoj sestri - ako nas ubiju, dobro je, jer ćemo umreti za Kosovo. Ako preživimo, opet je dobro, jer ćemo uživati zajedno sa drugim ljudima", ispričao je Demaći.

Pokazaće se da je to njegovo, možda čak i iznuđeno odbijanje da učestvuje u formalnom političkom životu, da zaista uzme vlast u svoje ruke i da raspolaže političkom moći, ključ za očuvanje njegovog moralnog kapitala na kojem će temeljiti svoj uticaj na Kosovu u naredne dve decenije.

Sutra: Slobodan u Beogradu kao u Prištini