Arktik – nova granica konfrontacije ili prostor saradnje?

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov u autorskom tekstu „Međunarodna saradnja na Arktiku: izazovi i mogućnosti“, objavljenom 31. avgusta na informativnom portalu Arctic.ru, ne govori samo o budućnosti krajnjeg severa. Kroz Arktik otvara mnogo šire pitanje – kakav će biti međunarodni poredak u godinama koje dolaze i da li će geopolitička i vojna konfrontacija velikih sila potisnuti mogućnost saradnje. 

Za Rusiju Arktik nije periferija sveta. To je jedan od stubova njenog ekonomskog, bezbednosnog i geopolitičkog položaja. Ruska arktička zona učestvuje sa najmanje deset odsto u stvaranju BDP-a zemlje, a na tom prostoru živi više od 2,5 miliona ljudi. U njemu se nalaze ogromna prirodna bogatstva, energetski potencijali i infrastruktura od značaja za budući razvoj Rusije.

Posebnu težinu ima Severni morski put, koji Moskva vidi kao ključni deo Transarktičkog transportnog koridora. Zbog toga događaj od 19. avgusta, kada je kineski kontejnerski brod prvi put stigao u Murmansk tim putem, ima šire značenje od običnog pomorskog saobraćaja. Pokazuje da se otvara mogućnost novog trgovinskog pravca između Azije i Evrope, u kojem bi Rusija imala centralnu geografsku i infrastrukturnu ulogu. 

Ali ruska ponuda nije ograničena na plovidbu. Moskva govori o razvoju luka i transportne infrastrukture, energetike i prirodnih resursa, naučnih istraživanja, turizma i zaštite životne sredine. Posebno računa na Kinu i Indiju, ali prostor za saradnju vidi i sa drugim državama BRIKS-a i partnerima iz Azije. Osnovni princip koji postavlja jeste ravnopravnost, uzajamno poštovanje i obostrana korist.

Drugim rečima, ruska poruka je da političke razlike ne moraju automatski da spreče ekonomsku i naučnu saradnju. Arktik bi, prema toj viziji, mogao da bude prostor u kojem države ne moraju da pripadaju istom političkom savezu da bi ostvarivale zajedničke interese.

Upravo tu, međutim, počinje druga priča.

Lavrov optužuje Nato za militarizaciju Arktika i upozorava da povećavanje vojnog prisustva u blizini ruskih severnih granica povećava rizik od incidenata i moguće eskalacije. Posebno ukazuje na pokretanje aktivnosti „Arktički stražar“ u februaru ove godine. 

Nato, sa druge strane, svoje prisustvo objašnjava potrebom za jačanjem kolektivne odbrane. Alijansa ukazuje da je sedam od osam arktičkih država članica Natoa, da se pomorske rute otvaraju i da Rusija povećava vojnu aktivnost, dok Kina pokazuje sve veće interesovanje za krajnji sever. Zbog toga je „Arktički stražar“ predstavljen kao način da se objedine vojne aktivnosti i ojača sposobnost odvraćanja i odbrane u regionu. 

Tako nastaje bezbednosna dilema: ono što jedna strana predstavlja kao odbrambenu meru, druga doživljava kao pripremu za potencijalni sukob. Rusija jača svoju arktičku infrastrukturu i vojno prisustvo jer želi da zaštiti svoje interese; Nato to vidi kao razlog da dodatno ojača severni bok. Nato potom povećava prisustvo, što Moskva tumači kao novu pretnju.

Ako se takva logika nastavi, Arktik bi mogao postati još jedna linija globalne konfrontacije.

A upravo zato Lavrovljev tekst treba čitati i izvan neposrednog rusko-zapadnog spora. Njegova važnija poruka jeste da Arktik ne mora nužno biti prostor podele. On može biti prostor u kojem će se različiti interesi susresti bez obaveze da se političke razlike prethodno uklone.

To bi značilo saradnju u izgradnji saobraćajnica i luka, korišćenju prirodnih resursa, nauci, zaštiti životne sredine i povezivanju tržišta. U takvom modelu Kina, Indija, Rusija i druge zainteresovane zemlje ne bi morale da budu deo istog političkog saveza da bi zajedno razvijale Arktik.

Tu se otvara i šire pitanje budućeg svetskog poretka.

Da li će se strateški prostori sveta posmatrati prvenstveno kroz prizmu vojne bezbednosti ili kroz prizmu zajedničkih interesa?

Arktik je posebno važan jer klimatske promene i povlačenje leda otvaraju nove mogućnosti za plovidbu i korišćenje resursa. Njegov značaj zato neće biti manji, već veći. Ko bude imao pristup novim pomorskim pravcima, energentima, sirovinama i infrastrukturi na severu, imaće i deo uticaja na buduće tokove svetske trgovine.

Zato se iza današnjeg nadmetanja oko Arktika krije mnogo veća borba – za buduće puteve, resurse i pravila međunarodnih odnosa.

Rusija želi da Arktik bude deo šire evroazijske zone bezbednosti i saradnje. Nato želi da osigura svoj severni prostor i komunikacione pravce. Kina želi pristup novim trgovinskim mogućnostima. Evropa će, bez obzira na političke okolnosti, biti zainteresovana za nove energetske i transportne veze.

U tome možda i jeste najveći paradoks Arktika: isti prostor može istovremeno biti razlog za strah i razlog za saradnju.

Zato Arktik može postati nova granica geopolitičke i vojne konfrontacije – ali može postati i prostor mira, međunarodne saradnje i zajedničkog razvoja.

Izbor između ta dva puta neće odrediti samo budućnost krajnjeg severa. On može pokazati i kakav će biti svet koji dolazi.