Baltik i Balkan - dve različite, ali povezane tačke evropske bezbednosne arhitekture

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Baltički region predstavlja jednu od najosetljivijih, ali istovremeno i najstabilnijih tačaka savremene evropske bezbednosne arhitekture. Na relativno malom, ali strateški izuzetno značajnom prostoru neposredno se susreću Nato i Rusija – dva aktera čiji bi otvoreni sukob imao potencijalno globalne posledice. Upravo zato Baltik funkcioniše kao zona visoke napetosti i čvrsto strukturisanog odvraćanja.

Nakon završetka Hladnog rata, Evropa nije izgradila inkluzivni bezbednosni okvir koji bi obuhvatio i Rusiju kao ravnopravnog aktera. Nato je ostao centralni stub zapadne bezbednosti, dok je Rusija trajno ostala izvan tog sistema. U Moskvi se taj period tumači kroz narativ „propuštenih prilika“ – od sovjetskog zahteva za prijem u Nato 1954. godine do razgovora krajem devedesetih, koji su viđeni kao neiskorišćena šansa za zajedničku bezbednosnu arhitekturu.

Baltičke države – Estonija, Letonija i Litvanija – postale su simbol tog istorijskog raskoraka. Iz zapadne perspektive, njihovo članstvo u Natou predstavlja ostvarenje suverenog prava malih država da biraju kolektivne bezbednosne aranžmane. Iz ruske perspektive, Baltik označava približavanje zapadne vojne infrastrukture ruskim granicama i sužavanje strateške dubine.

Uprkos oštroj retorici, oružani sukob u Baltiku ostaje malo verovatan. Ključni razlog leži u jasno definisanoj strukturi odvraćanja: svaka ozbiljna eskalacija automatski bi aktivirala član 5 Severnoatlantskog ugovora i dovela do direktnog sukoba velikih sila. Za razliku od Ukrajine, Baltik nije „siva zona“, već precizno definisana bezbednosna linija.

Stabilnost tog prostora potvrđuje i merljiv odnos snaga. U okviru NATO programa „Enhanced Forward Presence“ u baltičkim državama raspoređeno je približno 4.000 do 5.000 vojnika, čija je uloga prvenstveno politička i odvraćajuća. Nasuprot tome, Rusija u Kalinjingradskoj oblasti i Zapadnom vojnom okrugu raspolaže sa 25.000 do 30.000 vojnika, uz raspoređene raketne sisteme „Iskander-M“, protivvazdušne sisteme „S 400“ i značajne vazdušno-pomorske kapacitete. Time je uspostavljen stabilan A2/AD pojas kontrole pristupa i projekcije sile. U takvoj konfiguraciji, Baltik funkcioniše kao prostor balansiranog rizika: dovoljno osetljiv da zahteva stalnu pažnju, ali dovoljno institucionalno zaštićen da odvraća od otvorenog konflikta.

Međutim, evropska bezbednosna mapa ne završava se na Baltiku. Druga linija napetosti proteže se jugoistočno – kroz Balkan, gde se interesi velikih sila ne sudaraju direktno, ali se prepliću kroz politički, bezbednosni i identitetski okvir regiona.

Za razliku od baltičkog prostora, gde se Nato i Rusija neposredno dodiruju kroz jasno definisane vojne kapacitete i obaveze kolektivne odbrane, Balkan predstavlja složeniju i politički fluidniju bezbednosnu zonu. Ovde rivalstvo ne poprima oblik simetrične vojne konfrontacije, već se manifestuje kroz diplomatski uticaj, energetske tokove, istorijsko nasleđe i nerešena statusna pitanja.

Posebno mesto u toj strukturi zauzima Kosovo i Metohija. Dok je Baltik institucionalno integrisan u Nato i Evropsku uniju, Kosovo ostaje prostor nedovršenog međunarodnog konsenzusa. Prisustvo Kfora obezbeđuje osnovni bezbednosni okvir, ali politička pitanja su i dalje otvorena, što region čini podložnim periodičnim krizama niskog intenziteta. Za Moskvu, pitanje Kosova predstavlja važan diplomatski argument u širem odnosu sa Zapadom; za NATO i Evropsku uniju, Balkan ostaje deo strategije stabilizacije i sprečavanja bezbednosnog vakuuma.

U poređenju sa Baltikom postaje jasna razlika dve evropske granice. Baltička je tvrda, militarizovana i precizno institucionalno definisana. Balkanska je mekša, politički složenija i oslonjena na međunarodne misije i krhke unutrašnje ravnoteže. Dok je na severu linija razgraničenja jasna i odvraćanje strukturisano, na jugoistoku stabilnost zavisi od upravljanja krizama i sposobnosti lokalnih aktera da izbegnu eskalaciju.

U tom kontekstu treba posmatrati i oprezne diplomatske signale sa bezbednosnih foruma, uključujući Minhensku bezbednosnu konferenciju, gde je sve izraženiji zamor od trajne konfrontacije. Razgovori vođeni u Enkoridžu 2025. godine, iako tehničkog karaktera, odvijali su se u političkom ambijentu koji su oblikovali predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin i predsednik Sjedinjenih Država Donald Tramp. I bez njihovog direktnog prisustva, signali o spremnosti na neposredniju komunikaciju doprineli su obnovi minimalnih kanala za upravljanje rivalstvom.

Baltik i Balkan tako predstavljaju dve različite, ali povezane tačke evropske bezbednosne arhitekture. Jedna funkcioniše kroz jasno definisano odvraćanje i institucionalnu čvrstinu; druga kroz političku kompleksnost i stalnu potrebu za diplomatskim balansiranjem. Budućnost oba prostora zavisiće manje od spektakularnih političkih gestova, a više od sposobnosti velikih sila da očuvaju jasna pravila igre, spreče incidente i održe predvidivost u međusobnim odnosima.

U tom smislu, Baltik će pre ostati granica kontrole, a Balkan pre prostor upravljane nestabilnosti, nego novo evropsko ratište.