Četiri godine rata u Ukrajini: Umesto poraza Rusije – preoblikovanje Natoa i bezbednosne mape Evrope

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Vojni sukobi u istočnoj Evropi, koji Moskva definiše kao specijalnu vojnu operaciju, ušao je u četvrtu godinu i odavno je prerastao okvir regionalnog sukoba. Danas je jasno da se ne odlučuje samo o teritoriji, već o budućoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope i o ravnoteži moći u multipolarnom svetu.
Iskustvo Balkana, posebno pitanje Kosova, pokazuje da teritorijalni sporovi retko završavaju potpunom pobedom jedne strane. Srbija ne priznaje kosovsku nezavisnost, dok deo zapadnih država priznaje. Ipak, paralelno se vodi dijalog i proces normalizacije. Stabilnost je postignuta pre konačnog političkog razrešenja. To potvrđuje da pravna pozicija i politička realnost mogu postojati istovremeno, uz dugotrajan pregovarački proces.

Slična dinamika bila je vidljiva tokom pregovora između Ukrajine i Rusije u Istanbulu 2022. godine. Postojao je parafirani nacrt sporazuma o neutralnosti i bezbednosnim garancijama. Ruski zvaničnici, uključujući šefa diplomatije Sergeja Lavrova, tvrdili su da je proces prekinut nakon posete tadašnjeg britanskog premijera Borisa Džonsona Kijevu. London i Kijev odbacuju tu verziju, naglašavajući da ponuđeni uslovi nisu pružali održivu bezbednost. Dva suprotna narativa ostaju deo političke realnosti, dok je sukob prerastao u dugotrajno iscrpljivanje.

Predsednik Rusije Vladimir Putin više puta je isticao da je „najpre potrebno otkloniti uzroke konflikta, pa tek onda govoriti o miru“. Moskva uzroke vidi u širenju Natoa i promeni bezbednosne ravnoteže, dok Zapad insistira na teritorijalnom integritetu Ukrajine. Bez približavanja tih pozicija, svaki prekid vatre ostaje samo privremena faza.

Istorijsko iskustvo pokazuje da ratovi ovog tipa završavaju kada maksimalistički ciljevi postanu neodrživi. Korejski rat okončan je primirjem, ne pobedom. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije zaustavljeni su sporazumima koji su doneli stabilnost, ali ne i potpun politički konsenzus. Kompromis je bio rezultat realne procene odnosa snaga, a ne idealizma.

Dodatnu dimenziju donosi odnos između Donalda Trampa, Vladimira Putina i Volodimira Zelenskog. Iako lična dinamika može uticati na ton i tempo komunikacije, presudni ostaju strateški interesi: bezbednost Rusije, opstanak i teritorijalni integritet Ukrajine i globalna strategija Sjedinjenih Država.
Evropa se nalazi pred ključnim izborom. Ako želi da bude ravnopravan učesnik u oblikovanju mira, mora redefinisati sopstveni narativ i jasno artikulisati bezbednosne interese. Kontinent koji reaguje, a ne inicira, teško može oblikovati ishod. Potrebna je tranzicija od ideološkog pristupa ka strateškom realizmu, ali i politička obnova elita koje će razmišljati dugoročno, a ne isključivo kroz dnevno-političku prizmu. Bez unutrašnje konsolidacije, Evropa rizikuje da ostane prostor na kome se pregovara, a ne akter koji pregovara.

Četiri godine sukoba u Ukrajini pokazale su da se ne odvija jednostavan scenario pobede ili poraza. Umesto potpunog sloma Rusije, svedočimo preoblikovanju Natoa, redefinisanju evropske bezbednosti i postepenom stvaranju nove strateške mape kontinenta. Istovremeno, za Sjedinjene Države stabilizacija evropskog prostora postaje preduslov za fokusiranje na Indo-Pacifik i dugoročno globalno nadmetanje sa Kinom.

Ne odlučuje se samo o linijama fronta. Odlučuje se o tome kakva će Evropa biti u narednim decenijama - pasivni prostor tuđih strategija ili samostalan činilac nove bezbednosne ravnoteže.