Brankov most ka Kosovu

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Unutar kulturnih ratova važno mesto ima koncept aproprijacije. Uzme se neka važna figura, neki važan simbol, pa se proglasi isključivo svojim nasleđem. Ako druga strana na to mirno pristane, nikom ništa.

Ima u Beogradu jedna kvaziknjiževna i kvaziaktivistička organizacija. Sve je njihovo od raznih „kvazova”, kao onaj Andrićev junak koji je sav od nekih „eksova”. Oni su ničim izazvani utripovali da je Ćopić tobože njihov pa su od nekakvog murala u blizini njihovih prostorija među svojim sličnomišljenicima napravili maltene Ćopićev kenotaf.

Ćopić je, međutim, figura izrazito živa u srpskoj kulturi sećanja. Književnu nagradu koja nosi njegovo ime dodeljuje niko drugi do Srpska akademija nauka i umetnosti. Među njenim recentnim laureatima su i Vasa Pavković, Đorđe Nešić, Dragan Stojanović, Zlata Kocić, Blagoje Baković, dakle ljudi koje nipšto nisu lišeni „linka“ sa „nacionalnom komponentom“.

Isto tako, nema sumnje da je Ćopić bio komunista, partizan i Jugosloven, samo što to nipošto ne znači da nije bio – Srbin. Moglo bi se čak reći da je Ćopić u izvesnom smislu paradigma isprepletenosti ovih identiteta. Ima i u njegovoj bibliografiji i u njegovoj biografiji, i unutar opusa i u korpusu autobiografskih anegdota, masa materijala koji sugeriše njegovu ukorenjenost u srpsku tradiciju. Ipak, uz Danila Kiša on je onaj srpski pisac najlakše prihvatljiv susednim narodima. U generacijama prije njega, to je bio Branislav Nušić. Naime, među Srbima susednim narodima na Balkanu, među, primera radi, Albancima, Bošnjacima i Bugarima, Nušić je i figura dovoljno slavna da biva lako primetiti njegovo prisustvo na sofijskim ulicima, od sirotinjskih jednosmernih sokaka do velikih avenija, kao i autor u čijem delu se jasno notira manjak predrasuda prema orijentu i islamu.

Ima još zajedničkih crta između Nušića i Ćopića, ali to bi mogla biti tema za zaseban tekst. Ovde me zapravo zanima jedna konkretna Ćopićeva priča. Objavljena je u knjizi pod naslovom „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ kao jedna iz niza priča o herojstvu i vojničkom životu Nikoletine Bursaća. Iako svaka priča ima svoju temu i kompletnu kompoziciju, te kao takva može da stoji samostalno, kako se kaže u jednom pedagoškom sažetku: „priče se mogu čitati i kao poglavlja romana, jer samo zajedno nam daju potpunu sliku samog Nikoletine, njegovog ratovanja i partizanskog, vojničkog života uopšte. Lik Nikoletine prikazan je kao idealan narodni junak – hrabar, pošten, inteligentan, ali ne uobražen. On je skroman i svestan svoje neukosti, svog položaja i podretla, ali je i izrazito odgovoran i moralan. Njegovo samo ime nam govori o karakteru tog lika. Pravo ime mu je Nikola, ali svojim delima, osobnošću i fizičkim izgledom zaslužio je da ga se zove Nikoletina. Zanimljivo je da su Nikolu kao dete zvali Nikolica, a kada je odrastao, postao je Nikoletina. Iako u tom imenu ima doze ironije, možda čak i ruganja, čitajući shvatamo da je Nikola itekako zaslužio svoje ime“.

Priča na koju aludiram zove se „Oproštaj s Kosovom“. U njoj se Nikoletina sa svojim partizanskim bataljonom približava Kosovu. Kad već stižu nadomak Kosova, magla ih sprečava da ga ugledaju. Kao što Mojsiju nije bilo suđeno da vidi Obećanu zemlju, tako i Nikoletina ne veruje da mu je Kosovo praktično pred nosom. Kad mu komesar potvrdi gde se nalaze i gde će sutra poći, on odlučuje da se podšiša i obrije da lepše izgleda tom svečarskom prilikom. I ne samo to, nego i oblači čistu belu košulju, a svoje saborce takođe upozorava da budu svesni da će uskoro da stupe na „sveto kosovsko tlo“. Sutradan, partizanska vojska trijumfalno stupa na tlo Kosova i u žestokoj borbi odnosni trijumf nad neprijateljem zarobivši pedesetak neprijateljskih vojnika. Nikoletina nakratko priželjkuje da su zarobljenici – Turci, a ispostavlja se da su to četnici, što će reći Srbi. Nikoletina je razočaran, ali svestan istovremeno da je neprijatelj – neprijatelj, šta god bio.

Za nešto više od mesec dana navršiće se pune četiri decenije od smrti Branka Ćopića. Otišao je u smrt sopstvenom voljom, skočivši sa mosta koji se kolokvijalno naziva Brankovim. Most se naslanja na Brankovu ulicu, a taj Branko je Branko Radičević. Zbog te tragične koincidencije, Brankov most svojim imenom asocijativno mnogima priziva upravo Branka Ćopića.

U jednoj pesmi iz 1945. godine, Ćopić Bosnu opisuje rečima: „Kosovka prava, krv joj na rukavu“. Kosovo je Ćopiću očigledno bilo jako važno. U tom smislu, ne treba dopustiti kidnaperima Ćopićeve baštine da celokupnoj javnosti peru mozak konstruišući nekakvog lažnog Branka koji sa stvarnim nema skoro nikakve veze.