Bugarski pilot nad prištinskim aerodromom

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

U one nepune dve godine koje je proveo u Berlinu kao ambasador Kraljevine Jugoslavije, negde, dakle, od druge polovine aprila 1939. do prve polovine aprila 1941, Ivo Andrić je uspeo da se sretne sa nekim od najvažnijih Nemaca dvadesetog veka.

Među njima su bili najvažniji nemački moderni pravnik Karl Šmit i jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka, Ernest Jinger. I Šmit i Jinger bili su fascinirani jednim detaljem iz srpske narodne epike o kojem im je Andrić govorio, o stihu gde Marko Kraljević žali što je pogubio Musu Kesedžiju „od sebe boljega“. Jinger je posle rata želeo da započne prepisku sa Andrićem, ali Andrić nije bio zainteresovan. I Andrić i Jinger su dugo poživeli, s tim što je Jinger ipak bio mnogo dugovečniji. Andrić je živeo osamdeset dve godine, a Jinger čak stotinu i dve. Zamalo vršnjaci (Jinger sedam godina stariji), obojica su tokom Prvog svetskog rata bili vojni obveznici. Andrić ga je u najvećoj meri proveo u zatvoru, bolnici i kućnom pritvoru, a Jinger na frontu. Isticao se po hrabrosti, dobio najveći mogući orden i rekao je jedanput da je jako dug život nagrada onima kojima do života nije stalo i koji su taj isti život mnogo puta rizikovali.

Setio sam se ove priče kad sam na zidu jedne zgrade u centru Sofije video spomen ploču kojom se komemorira da je na toj adresi živio vojni pilot Peter Manolev (1915. – 2013.). Čovek skoro da je doživeo stotu, a nije se bavio baš najmanje rizičnim poslom na svetu. Na spomen ploči piše da je pukovnik Manolev bio pobednik u vazdušnoj odbrani Sofije od anglo-američkog bombardovanja 1944. godine.

Manolov se izgleda, još u vreme dok je Bugarska bila članica Sila osovine, istakao u borbama protiv američkih aviona. Neke je zasigurno i lično oborio, kao, recimo, leteću tvrđavu s četiri motora 17. avgusta 1944. Tom prilikom je i njegov avion oštećen, a on je bio ranjen, no uspeo je da se prinudno spusti, makar nije imao navigacionu opremu. Ostalo je zabeleženo da su mu vadili gelere iz tela bez anestezije. Posle jedva tri nedelje, Bugarska u ratu menja stranu, a Manolev počinje da ratuje protiv Nemaca. I tu se, kažu, istakao, naročito prilikom napada na aerodrom kod Prištine. U socijalističkoj Bugarskoj je isprva jako napredovao u karijeri, zatim nakratko završava u zatvoru posle čega biva otpušten iz vojske i do kraja svog dugog života bavi se drugim stvarima.

Nije nezanimljivo, međutim, da ga Bugarska institucionalno pamti kao heroja prvenstveno zbog toga jer je 1944. rušio američke avione u misiji bombardovanja Sofije.

 U ovoj lapidarnoj biografiji mene je ponajviše zainteresovala Manolovljeva uloga u ratnoj vazduhoplovnoj misiji kod prištinskog aerodroma. Pokušao sam malo da istražim taj detalj njegove biografije. Stvar se dešava u novembru mesecu 1944. godine. Širi kontekst istorija pamti kao „Kosovsku operaciju“ koja je zvanično trajala od 15. oktobra do 22. novembra 1944. Uglavnom, to je vreme kad je Bugarska već napustila Sile osovine i prešla na stranu Antifašističke koalicije. Crvena armija sa istoka već mesecima nezaustavljivo napreduje. Nemcima je stalo da sačuvaju komunikacije preko kojih su njihove trupe u Grčkoj povezane sa Srednjom Evropom. Rusima, partizanima i njihovim saveznicima je cilj da se ta komunikacije prekine. Suština „Kosovske operacije“ je u tome. Na jednoj strani su jugoslovenski partizani, Crvena armija potpomognuta trupama Bugarske i albanski komunistički gerilci, na drugoj su Nemci i balisti. 

Operacija je počela udarom snaga iz Bugarske na Kuršumliju 15. oktobra. Skupa sa 17. brigadom 24. srpske divizije Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, oni su već sutradan Nemce naterali na povlačenje. Uglavnom, nakon toga iz dana u dana slede napredovanja oslobodilaca. Operacija se praktično završila 19.novembra oslobađanjem Prištine te oslobađanjem Kosovske Mitrovice tri dana kasnije.U operaciji su učestovali različiti rodovi vojske, pa i avijacija. Bugarski vazduhoplovci bombardovali su aerodrom kraj Prištine, a u toj misiji naročito se istakao Peter Manolev. I on je, dakle, ugradio svoju ulogu u veliku operaciju oslobađanja Kosova i Prištine. 

Koliko sam naknadno uspeo da proverim, nije pre pola godine bilo previše medijske pažnje povodom teme oslobađanja Kosova, a u aktuelnim prištinskim medijima. Današnja prištinska kultura pamćenja nije, blago rečeno, preterano fokusirana na „Kosovsku operaciju“. Aerodrom koji se zove „Adem Jašari“ teško može da se zove „Peter Manolev“, ali bilo bi zanimljivo znati da li se išta u današnjoj Prištini zove po nekom od oslobodilaca iz „Kosovske operacije“.