Sa Staljinom protiv Tita: Primer Kosmeta

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Već decenijama u velikom delu srpske javnosti postoji stereotip da je današnja faktička situacija sa Kosovom i Metohijom posledica višedecenijske komunističke vladavine.

Na vrlo sažet način to opisuje jedan skorašnji novinski naslov: „Tito i Kardelj arhitekte nezavisnog Kosova“. Malo opširnije to pojašnjava jedan ovdašnji istoričar mlađe generacije: „Od 15 srezova koji su ušli u sastav autonomije, u 13 su Albanci bili najbrojnije stanovništvo. To nam pokazuje šta je bio glavni razlog za formiranje ove autonomne jedinice i kriterijum za određivanje njenih granica. Ovakvo zaokruživanje dela Srbije u kojoj su Albanci činili većinu predstavljalo je krupan presedan (...) Nakon Drugog svetskog rata komunističke vlasti na KiM povlačile su poteze koji su bili nastavak politike fašističkog okupatora (...) Na meti su i dalje bili Srbi koji su na KiM naseljeni u sklopu agrarne reforme kraljevine Jugoslavije. Ovi ljudi su bili među prvima na meti okupatora 1941, a komunistička vlast je nakon rata preduzela akciju da im se onemogući povratak na Kosovo, oduzme imovina i da se po svaku cenu isele iz ove oblasti. Epilog ovog poduhvata, u kojem su učestvovali Aleksandar Ranković, Blagoje Nešković, kao i Moše Pijade, bilo je oduzimanje imovine i trajno iseljavanje oko 40.000 ljudi sa KiM“.

Ne ulazeći ovde u tačnost nekih navedenih pojedinosti, ipak je jasno da je ovakvo rezonovanje posledica selekcije informacija. Iz albanske, ali i ne samo albanske, perspektive, upravo su srpski i jugoslovenski komunisti Albance s Kosmeta direktno diskriminisali.

U ovom smislu je indikativan izbor istaknutih albanskih komunista u vreme rezolucije Informbiroa. O tome vrlo autoritativno piše čuveni hrvatsko-američki istoričar Ivo Banac (1947. – 2020.), kome bi bilo jako teško pripisati bilo kakvu srbofiliju, a u svojoj knjizi „Sa Staljinom protiv Tita“.

Iscrtavajući kontekst 1948, Banac ističe da praktično od svog osnivanja KPJ nije imala pristaša među jugoslovenskim Albancima. I makar je tačno da je na Drezdenskoj konferenciji 1928. istaknuta komunistička podrška „nezavisnoj i ujedinjenoj Albaniji“, upravo je Tito u vezi tog pitanja revidirao već nekoliko godina kasnije, pa se partijska saopštenja koncentrišu na borbu za ravnopravnost „arnautske manjine“ na Kosovu, Metohiju i u Sandžaku.

Ipak, usprkos svemu, KPJ među albanskim masama praktično ne postoji. U aprilu 1941. kad nacistička Nemačka sa svojim saveznicima komada Kraljevinu Jugoslaviju, Komunistička partija na celom Kosovu i Metohiji ima 270 članova, a od tih 270 Albanaca je samo 20, dakle vidno manje od 10 posto. U tom smislu, zvanična politika KPJ uvijek je bila očuvanje jugoslovensko-albanske granice kakva je postojala pre Drugog svetskog rata, koliko god Albanci sa obe strane te granice bili protiv toga.  Svetozar Vukmanović Tempo je zabeležio da su mnogi Srbi i Crnogorci sa Kosmeta prišli partizanima, „ali spremnost za borbu nije mogla dati odgovarajuće rezultate jer su i jedni i drugi malobrojni u odnosu na albansko stanovništvo“.

Uostalom, na Prvom kongresu Komunističke partije Srbije kojoj je pripadala i partijska organizacija Kosmeta, od 43 člana Centralnog komiteta, bio je samo jedan Albanac (Džavid Nimani – Patrija). Takođe, svi oblasni rukovodioci partije na Kosmetu bili su Srbi i Crnogorci.

Rezoluciju Informbiroa, najstrastvenije i najbrže je pozdravio Enver Hodža, radujući se oslobađanju od jugoslovenskog skrbništva. Albanija je bila prva država koja je odbacila sve prethodne sporazume sa Jugoslavijom i koja je u vlastitim partijskim redovima sprovela čistku titoističke frakcije. Među retkim albanskim visokim partijskim kadrovima na Kosovu, otud su se oni najistaknutiji opredelili za Staljina; među njima su bili: Ćamil Borovina-Bujku, Faik Pruti-Teli, Dželadin Hana, Džavid Vokši, Omer Čerkezi, Nedžat Agoli i drugi.

Banac direktno zaključuje: „Zahvaljujući dubokim sklonostima prema Albaniji među albanskim Kosovarima u celini, većina njih bila je u izvesnom smislu inforbiroovski raspoložena“.

Uglavnom, ideja autonomije bila je pokušaj da se albansko stanovništvo naknadno integriše u jugoslovensko društvo. U određenim godinama i u određenom procentu, može se reći da je ta politika dala i neke pozitivne rezultate, mada verovatno nije promenila najpoželjniju opciju kojoj je težila većina Albanaca. Pogrešno je, međutim, simplicistički tvrditi da su srpski i jugoslovenski komunisti kreirali „tempiranu bombu“ koja je u budućnosti morala da eksplodira. Uostalom, da je bilo tako, teško da bi među Albancima na Kosmetu postojalo dominantno informbiroovsko raspoloženje.