Posle Martovskih ida

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Jedan od najslavnijih stihova svetske poezije dvadesetog veka je onaj Eliotov: April je najokrutniji mesec. (Reč je o prvom stihu glasovite poeme „Pusta zemlja“.) Ne bi bilo preterano reći da su u srpskoj istoriji svi meseci manje ili više okrutni. Slaganje sa Eliotom nije problem, dovoljno je setiti se šestog aprila 1941. Ipak, ako se posmatra posljednjih trideset-četrdeset godina, ključni (pa i najokrutniji) mesec srpske istorije biva mart.

Od devetog marta, preko atentata na Zorana Đinđića, smrti Slobodana Miloševića do evo ovogodišnjeg petnaestog marta kao dana najmnogoljudnijeg protesta u istoriji Srbije, mart je vreme izuzetno turbulentnih događaja. 

Svi ovi događaji smestili su se u prvu polovinu marta, uoči Martovskih ida i na same Martovske ide (koje tradicionalno, po kalendaru staroga Rima, padaju na 15. mart). Ako se pak koncentrišemo samo na Kosovo i Metohiju, fokus je na dva datuma iz druge polovine marta. Jedan je sedamnaesti mart, dan tzv. Martovskog pograma. Drugi je, naravno, 24. mart, dan početka NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije, gdje je fokus u mnogo čemu bio na područje Kosova i Metohije. Bombardovanje je završeno Kumanovskim sporazumom, koji je, opet, učinio da Srbija formalno ne bude imala kontrolu nad svojim celokupnom teritorijom, odnosno upravo nad svojom južnom pokrajinom. 

Postoji u srpkoj javnosti vidljiva solidarnost sa žrtvama Martovskog pogroma, ali je zanimljivo da je ta tema i posle više od dvadeset godina više prisutna kao medijska nego kao umetnička. Jedan od retkih zaista vrednih artefakata u čijem ishodištu je Martovski pogrom jest film Dušana Milića „Mrak“. 
Gledaoci koji ga ranije nisu imali priliku videti, pre nekoliko dana su ponovo mogli da ga gledaju na televizijskom programu. U nekoj neobičnoj koincidenciji, baš tih dana režiser Dušan Milić dao je zanimljiv intervju za jedan regionalni portal, a o samoj genezi filma i vlastitom nadahnuću: „Krenuo sam od stvarnog pisma jedne devojčice od dvanaestak godina tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću o tome kako ona i njeni roditelji žive na Kosovu.

Ona je u tom pismu naročito govorila o tome kakve probleme imaju deca, njeni vršnjaci u tim nekadašnjim ratnim zonama, odnosno enklavama u kojima žive male i izolirane srpske zajednice na Kosovu. Ono čega su se Srbi bojali jeste da će nakon toga pogroma, kada su stradale pravoslavne crkve, manastiri i drugi objekti, doći u opasnost i oni koji su tu živeli. Pogrom je počeo 17. marta, a ljudi su se bojali da će te godine, na pravoslavni Uskrs, svi oni koji su preostali biti proterani. Moj film se bavi velikim strahom tih ljudi. On je prvo trebalo da se zove 'Strah' jer počinje rečenicom devojčice: 'Poštovani predsedniče, sedim ispod stola u mraku i mnogo se plašim.' To pismo od nekih pola stranice je zaista stiglo do tadašnjeg predsednika Srbije i pročitano je na sednici Saveta bezbednosti UN-a.

Sa jedne strane, to je bio veliki šok svima koji su to slušali, ali ono nije urodilo nikakvim međunarodnim akcijama“.

Film je svoj umjetnički život započeo 2022. godine. Svjetska premijera je bila 23.januara u Trstu. Domaća premijera je bila na FEST-u tačno trideset dana kasnije. A redovna bioskopska distribucija započela je 17. marta iste godine; nimalo slučajno, naravno, na godišnjicu Martovskog pogroma. 
Film je na nekoliko nivoa izvrstan. Nema u njemu nikakvog ulagivanja stranoj publici. Kombinacija umetničkog filma i žanrovskog horora dugo nije napravljena tako ubedljivo, čak i na globalnom nivou. Pošto se, je li, najveći deo radnje dešava u mraku, efekat i sugestivnost u mnogome zavise od zvuka, a zvuk je nevjerovatno dobro izveden. Takođe, glumački nastupi su redom sjajni, a poneki su i antologijski. Mislim tu prvenstveno na dvoje glavnih glumaca: na Slavka Štimca i Danicu Čurčić. 

Italijani su bili koproducenti filma. Pripadnici italijanskih trupa KFOR-a u filmu su „pozitivci“. U tom smislu, lepo je da je film premijerno prikazan u Trstu. Ali bez potcenjivanja festivala u Trstu, ovaj film je kvalitetom zaslužio da ima premijeru na nekom „jačem“ festivalu. Ako je iz nekog razloga bilo mnogo važno da to svakako bude Italija, onda mu je mesto bilo u Veneciji, na Mostri. Problem je, međutim, po svoj prilici bio to što je film preblizu „srpskom stanovištu“ i ne priključuje se dominantnom zapadnom narativu o ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije. 

Srećom, film je nešto što ostaje, a konteksti se menjaju. „Mrak“ je film koji će ostati. I to je film koji će, dade se naslutiti, lepo da stari.