Četvrt veka kraja srpske nesreće

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Veliki ruski pesnik Aleksandar Blok napisao je 1912. nezaboravnu kratku pesmu koju je na srpski jezik sugestivno prepevao Stevan Raičković:

Noć, ulica, fenjer, apoteka,

Besmisleni, slab sjaj što se tre.

Živi makar još i četvrt veka –

Biće tako, bez izlaza, sve.

A umreš li – počeće po starom,

Biće opet ko ranije, znaj:

Noć, ledeni talasi kanalom,

Apoteka, ulica i sjaj.

Kao svojevrstan matematički simbol duga vremena unutar jednog ljudskog života, u ovoj pesmi se koristi period od „četvrt veka“ što će reći – dvadeset pet godina. Postoji u hrišćanskoj kulturi i ideja da je svaka dvadeset i peta godina „jubilarna“, a ona potiče od pape Pavla II koji je 1470. dodatno skratio stogodišnji interval pape Bonifacija VIII (iz 1300.), a nakon prethodnih skraćenja svojih prethodnika Klementa VI i Urbana VI.

Hoću reći, dvadeset peta godišnjica nekog događaja dobar je povod za prisećanje na njega, naročito u našoj epohi opsednutoj godišnjicama i jubilejima, epohi u kojoj se u praksi kao „jubilarna“ proglašava svaka „okrugla“ godišnjica, a „okruglim“ se predstavlja sve deljivo sa brojem pet.

U tom smislu je ponešto neobično da dvadeset peta godišnjica bombardovanja SR Jugoslavije, pa zatim Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 i nije nešto posebno obeležena u našoj javnosti.

Možda se ni ja ne bih setio ove „jubilarnosti“ da mi se neki dan nije desila pomalo bizarna koincidencija koja me je u analognom svetu podsetila na onu digitalnu praksu kad te Gugl, pametni telefon ili neka društvena mreža podsete šta si tačno radio nekog konkretnog datuma pre toliko i toliko godina.

Kopao sam, naime, po polici s knjigama tražeći neki zatureni tom, pa slučajno naiđem na knjigu Stojana Cerovića „Izlazak iz istorije 1999 – 2004.“ (Fabrika knjiga, Beograd, 2004.). Čitao sam je davno pa krenem poluodsutno da je prelistavam i nailazim na tekst u kojem sam neke rečenice pre dvadesetak godina podvlačio. Ali više od tog podvlačenja, privuče mi pažnju datum prvog objavljivanja: 24. jun 1999. Sve se ovo dešava 24. juna ove, 2024. godine. Ponovo, dakle, čitam tekst prvobitno objavljen pre ravno četvrt veka. Tekst se (prigodno) zove „Kraj srpske nesreće“. Čudesna je prva rečenica: „Ono što je upravo završeno bila je valjda najbizarnija vojna intervencija u istoriji“. Ni naredne nisu ništa slabije: „I po načinu kako je vođena, i po ciljevima, i po moralnim obrazloženjima, i po ishodu koji je doveo do toga da sve strane proglase pobedu. I NATO i OVK i Milošević“. Nešto dalje, u trećem pasusu, nailazim na rečenicu koju sam onomad podvukao: „Formalno, svi se slažu da Kosovo ostaje samo autonomna pokrajina u Srbiji, ali NATO je zapravo osvojio tu teritoriju i nema sumnje da Srbija više neće imati baš nikakvih ingerencija na Kosovu“. U međuvremenu su mnogi odustali od navedenog formalnog slaganja, ali isto tako i Srbija još uvek, neformalno i u praksi, ima kakve-takve ingerencije barem na delu teritorije Kosova. Kad se u istom pasusu, međutim, stvar dodatno obrazloži tezama da Albanci s Kosova nikada više neće služiti u Vojsci Srbije, odnosno da neće plaćati porez Beogradu niti učestvovati u političkom životu u Srbiji, ova prognoza deluje još pogođenije.

Tekst završava direktnom tezom da je faktički gubitak Kosova „najmanji gubitak koji je Srbija pretrpela u ratu protiv NATO-a“. Po Ceroviću, pokrajina svakako „nikad nije ni bila uspešno integrisana u Srbiju“. Iz ove procene, autor izuzima „tragediju srpskih izbeglica koje napuštaju Kosovo zauvek“ kao i „problem očuvanja srpskih manastira i crkava“.

Kao u citiranoj Blokovoj pesmi, prošlo je četvrt veka i ništa se suštinski nije promenilo. Neke okolnosti, međutim, ipak jesu. Najpre, očigledno je Cerović očekivao da će Milošević ostati na vlasti još dugo nakon početka leta 1999, a ispostavilo se da je to trajalo još jedva petnaestak meseci. Takođe, promenila se, i to vidno, geopolitička arhitektura sveta. Danas bi teško bilo moguće da NATO na onakav način unilateralno interveniše u srcu Evrope.

Naposletku, manje od šest godina nakon što je objavio ovaj tekst, Stojan Cerović je prerano preminuo. Istorija se stvara, a životi prolaze. Život kao život ide dalje. U faktičkom smislu, Kosovo danas, kao i pre četvrt veka, nije pod kontrolom Beograda, ali Srbija pre četvrt veka i Srbija danas nije ista zemlja. Jer na samom kraju pominjanog teksta, čitaocu biva jasno da „kraj“ iz naslova zapravo predstavlja dno, da se niže u nesreći ne može ići („Situacija u Srbiji je apsolutno očajna“). Čak i zloguki kritizeri svega postojećeg svesni su da se to promenilo.