Čejeni na Gazimestanu

Piše: Muharem Bazdulj

Ako bismo sudili sa distancom od četrdesetak godina, a samo na tragu artefakata popularne kulture, tačnije popularne muzike, kriza na Kosovu pre se osetila u Sarajevu, nego u Srbiji. Ključna godina u kojoj je Kosovo inspiracija pop-muzike u Srbiji je 1986. – te godine je objavljeno i Balaševićevo "Bagrenje", kao i Bajagini "Rimljani" te "Seobe" grupe Kerber. "Zemlja" Ekatarine Velike izlazi godinu dana kasnije. Tada, dakle, Kosovo biva nadahnuće u Novom Sadu, Beogradu i Nišu. U Sarajevu, međutim, dve godine ranije, tokom famozne olimpijsko-orvelovske 1984. izlazi pesma Zabranjenog pušenja "Čejeni odlaze", kao i album "Bijelog dugmeta" koji se – dosta neobično za grupu u toj fazi – i zove "Bijelo dugme".

Što se tiče inspiracije za "Čejene", imamo direktno priznanje autora pesme, Neleta Karajlića, međutim i sami stihovi ostavljaju (ni)malo mesta sumnji: "Imam prijatelja, stanuje kod Napretka/ Ne znam kog je plemena jer ne nosi ratne boje/ S njim idem u lov, u lov na bivole/ I vidim Čejene, Čejene kako odlaze". Bregović, međutim, kao ključni "Dugmetov" autor odlučuje da 1984. nastupi, kako se to kaže, performativno. On je, naime, već godinu dana ranije, na albumu „Uspavanka za Radmilu M.“ imao pesmu „Kosovska“ s tekstom na albanskom jeziku što je u jugoslovenskoj popularnoj kulturi stvar bez presedana. Ovaj put asocijacija na Kosovo mora ići „bez reči“. I stvar biva arhetipska: naslovnica celog albuma je slika "Kosovka devojka" Uroša Predića. U urbanoj legendi album do dana današnjeg mnogi i zovu "Kosovka devojka".

Album se, međutim, službeno zvao „Bijelo dugme“. Ima slučajeva u istoriji rokenrola da se debi-album zove kao i grupa, ali je prilično retko da se tako zove – sedmi album. Ipak, objašnjenje postoji. Naime, dotadašnji pevač „Dugmeta“ Željko Bebek napustio je grupu, pa je ovo bio prvi album s novim pevačem – Mladenom Vojičićem Tifom, što će reći da je „Bijelo dugme“ valjalo nanovo izmisliti. Otud valjda i taj naslov.

Naslovnica (iliti „kaver“) ipak je ovde važniji. Pet godina uoči famozne šeststote godišnjice Kosovske bitke, kad se o toj jubilarnoj godišnjici zapravo skoro i ne priča, Goran Bregović priziva najčuveniju slikarsku varijaciju tog istorijskog motiva. I mada na albumu ne postoji pesma koja je u istoriji popularne kulture prepoznata kao pesma na kosovsku temu (onako kako je prepoznata pesma „Čejeni odlaze“), ipak ovakav izbor naslovnice stavlja ceo album pod svojevrstan „kosovski kišobran“. Uostalom, čak i radni naslov albuma „Još uvijek nas ima“ nosi jasnu simboličku težinu.

Album se otvara obradom jugoslovenske himne „Hej Slaveni“. Nemoguće je u tom trenutku zamisliti „političkiji“ prolog, a u kontekst naslovnice albuma u podtekstu se poručuje kako je Kosovo (sve)jugoslovensko pitanje. Slijede pesme „Padaju zvijezde“ i „Meni se ne spava“. To su ljubavne pesme, bez direktnih političkih valera, mada stih „hladna zima, depresivna“ nije lišen i socijalne atmosferičnosti. „A“ strana u ondašnjim formatima (vinil i kaseta) završava s dve sjajne kompozicije: „Za Esmu“ i „Jer kad ostariš“. Šest godina nakon što je Balašević s „Ranim mrazom“ otpevao „Računajte na nas“, Bregović poručuje „Ne računaj na mene“, dijagnostikujući kako je danas padala kiša, a da radio javlja da će padati i sutra, depresija se, reklo bi se, nastavlja, nezavisno od godišnjeg doba.

Drugim rečima, „pomalo je tužno“. „B“ strana se otvara najvećim hitom: „Lipe cvatu“ u kojem se direktno priziva ime domovine („Ravna ti je Jugoslavija“). Onda ide duet s Borom Čorbom sa anegdotalnom poentom da nikad ne znaš od koga možeš dobiti veneričnu bolest. U „Radi radio“, svi spavaju: od radničke klase preko CIA-e i KGB-a do „naše milicije“. Niko, dakle, ne čuva poredak, ni domaći ni globalni. Naposletku, dve poslednje pesme: „Lažeš“ i „Da te bogdo ne volim“ govore o neizlečivoj ljubavi, odnosno o nemogućnosti da se takva ljubav preboli, čak i ako bi to, eventualno, racionalno gledajući, za lirski subjekt bilo blagotvorno. Iz današnje perspektive mogli bismo reći da je na taj način Bregović voleo Jugoslaviju, odnosno da većina Srba na takav način doživljava Kosovo.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, naročito u Sarajevu, kao i celoj Bosni i Hercegovini, Savez komunista je još uvek imao svojevrstan „monopol na cenzuru“, pa su se umetnici često dovijali kako da „upakuju“ političke poruke. Nele Karajlić se setio Čejena, na sličan način na koji se manje-više u isto vreme Milorad Pavić setio Hazara. Goran Bregović se pak vodio onom narodnom da „slika govori više od hiljadu reči“.