Kosovska cenzura i „Knjiga o Milutinu“

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka Danko Popović (1928. - 2009.) je objavio kratki roman „Knjiga o Milutinu“ koji se u narednih četrdesetak godina prodao u više od pola miliona primeraka. Aura tog romana prelila se i na pozorišnu predstavu u kojoj naslovnu ulogu veličanstveno igra Nenad Jezdić. Za predstavu se u Beogradu već mesecima traži karta više, a naš narod na Kosovu i Metohiji neće je moći pogledati jer je pozorišnoj ekipi zabranjen ulaz na parče teritorije Srbije koju kontroliše režim u Prištini pod trenutnom vlašću Aljbina Kurtija.

Prva reč naslova ovog teksta svesno cilja na memorijski potencijal starije generacije njegovih čitalaca. Osamdesetih godina prošlog veka, kad je objavljeno prvo izdanje kratkog romana Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“ pridev „kosovski“ bio je zgodan za poluprovokativnu igru reči jer je u teoriji mogao da cilja i na srpsku južnu autonomnu pokrajinu i na Kontraobaveštajnu službu (skraćeno KOS). Kosovska cenzura može, dakle, da se odnosi i na cenzuru koja se tiče tematike Kosmeta i na cenzuru koju sprovode vlasti u Prištini, ali takođe i na cenzuru u režiji famoznog KOS-a.

Kad je o najnovijem slučaju „kosovske cenzure“ reč, odnosno kad je reč o zabrani da glumac Nenad Jezdić uđe na teritoriju pod kontrolom prištinskih vlasti, i tamo, u sredinama u kojima još uvek ima Srba, odigra monodramu „Knjiga o Milutinu“ baziranu na istoimenemom Popovićevom romanu, tu nema spora o značenju prisvojnog prideva. Ono o čemu spora može i treba biti su razlozi zbog kojih Kurtijeva vlast na ovaj način i na ovom primeru „trenira strogoću“.

Pre četrdesetak godina, kad je „Knjiga o Milutina“ objavljena, dočekana je sa velikom popularnošću među čitaocima i sa snažnom skepsom u delu političke kaste. U izvesnom smislu, roman je imao sjajan tajming. „Artiljerijsku pripremu“ njegove recepcije napravile su knjige Dobrice Ćosića i pozorišne predstave prema njima bazirane. Nije stoga čudno da je Popović, prema svedočenjima savremenika, još onomad priželjkivao da se i njegova knjiga teatarski adaptira. Tvrdi se da mu je naročito bliska ideja bila da se komad pojavi baš u Zvezdra teatru, a da glavnu ulogu tumači Danilo Bata Stojković.

Popović, eto, nije dočekao da Zvezdara teatar postavi njegov roman na famozne „daske koje život znače“, ali popularnost predstave je možda i veća od očekivanja kakva je on mogao imati. Režisersko-glumački tandem: Egon Savin i Nenad Jezdić odigrao je, očigledno, čudesan dupli pas. Već mesecima i godinama karte se za nekoliko budućih igranja prodaju doslovce za sat vremena. Uz takvu popularnost, Zvezdara teatru je najlakše da predstavu što češće igra na matičnoj sceni, ali su oni ipak poželeli da predstavu odigraju (i) na Kosovu, pa naišli za zatvorena vrata.

Postavlja se pitanje s kakvim motivom je ova predstava zabranjena. Ona u svom tekstu nikako nije „antialbanska“. Takođe, bilo je planirano da se predstava igra u srpskim sredinama, pa nije teško zaključiti da se iz čiste zlobe zabranjuje gostovanje predstave koju narod tamo želi da vidi.

Vlasti u Prištini vole da se pozivaju na reciprocitet. Ne postoji slučaj da je nekom albanskom pozorištu sa Kosova zabranjeno gostovanje u Srbiji, čak i kada su gostovali sa predstavama koje su politički izuzetno provokativne za srpsku javnost. Možda i najeklatantniji primer je predstava „Handke projekat“ autora Jetona Neziraja i režiserke Blerte Neziraj koja je pre nepune dve godine, devetog i desetog juna, odigrana u beogradskom BITEF teatru. Iako je interes za predstavu bio skoro zanemariv, što se moglo zaključiti iz malobrojnosti publike, nije verovatno da su organizatori time bili razočarani. Po svemu sudeći, njima je cilj bio da u „evropsku turneju“ uvrste i Beograd čisto da bi cela stvar delovala „inkluzivnije“. Da se mogao režirati neki incidentić, ne bi škodilo, ali bolje je ne rizikovati da se stvar ne bi otela kontroli. Niko na administrativnoj liniji razgraničenja albanskim umetnicima sa Kosova nije pravio nikakav problem i najnormalnije su predstavu igrali u prestižnoj zgradi državnog pozorišta.

U ideji da „Knjiga o Milutinu“ bude odigrana u kosovskim sredinama u kojima još uvek žive Srbi nije bilo ničeg politikantskog. Njena zabrana je pak čisto politikantstvo. Ono što je važno je da se sa beogradske strane ne pristane na nametanje lošeg reciprociteta, odnosno da se sa ove strane eventualno Prištini odgovara na srodan način. Umetnost je umetnost i umetnosti ne bi trebalo postavljati granice. Cenzura je naposletku uvek simptom straha.