Da li je stabilokratija ponovo u modi?

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač portala The Nutshell Times

Pre nešto više od decenije, novi termin ušao je u rečnik balkanskih analitičara: stabilokratija.

Prvi put je upotrebljen 2012. godine kako bi se opisala vlada Salija Beriše u Albaniji, koja je spolja obezbeđivala stabilnost, ali je unutra oscilirala „između demokratije i autokratskih tendencija“. Do kraja 2010-ih ovaj izraz je postao izuzetno popularan među poznavaocima. Činjenica da je svega nekoliko meseci nakon što je termin prvi put upotrebljen, Berišu zamenio Edi Rama (koji je i danas na vlasti), nije navela pretežno liberalne analitičare da istraže zašto ovakav poredak može biti privlačan ljudima u malim, relativno nerazvijenim zemljama na granicama globalnih i regionalnih sila, već se izraz uglavnom koristio podrugljivo za gotovo svaku vlast koja je uspešno zadržala moć tokom protekle, vrlo burne decenije.

S druge strane, regionalne vlade koje su uspele da izbegnu etiketu stabilokratije to su postigle jedino neuspehom da obezbede ne samo stabilnost, već i da funkcionišu kao demokratije.

Iako omiljena među balkanskim analitičarima i lokalnom menadžerskom klasom, vlada Zaeva u Severnoj Makedoniji ne samo da je pozvala dodatno bugarsko mešanje u složenu etničku politiku zemlje, već je bila pogođena i ozbiljnim korupcionaškim skandalima. Njeni demokratski kredencijali svakako nisu ojačani referendumom sumnjive legitimnosti o promeni imena države, koji i dalje nije popularan među većinom etničkih Makedonaca.

Slično tome, popularna „destabilokratija“ Aljbina Kurtija ne samo da je pribegla ozbiljnim manipulacijama na prošlim izborima kako bi oslabila „Srpsku listu“, već nije uspela da obezbedi dovoljno glasova za zadržavanje kontrole nad institucijama u Prištini. Ovo je, ne u maloj meri, rezultat činjenice da, uprkos parolama i menadžerskom pristupu, Kurti nije uspeo da donese stabilnost, već je produbio regionalne podele – što se najjasnije vidi u srpskoj istrazi napada na kanal Ibar-Lepenac, za koji su optuženi Srbi, iako tragovi vode do bezbednosnih snaga pod kontrolom Kurtija. Sledeći svoju maksimalističku, destabilišuću strategiju, Kurti je uspeo da otuđi mnoge svoje dotadašnje saveznike, a najpre Sjedinjene Američke Države – i to još pre dolaska predsednika Trampa.

Podrška za destabilokratije i destabilizujuće politike, kao što je „pravna ofanziva“ protiv predsednika Dodika u Republici Srpskoj, danas dolazi samo od delova evropske političke elite koja, ironično, i sama sve više primenjuje „stabilokratijske“ strategije kod kuće. Bilo da se radi o otkazivanju izbora, zabrani političkih protivnika ili pokušajima da se više vlasti prenese na neizabrane lokalne i transnacionalne institucije koje kontrolišu, deluje da postoji obnovljeno interesovanje za stabilnost kod kuće – za koju smatraju da je ugrožena od strane „populista“ koji se oslanjaju na standardne demokratske procedure.

Ko zna, možda je stabilokratija ovog proleća ponovo u modi?