Svet pre kovida i banalnost dobrog

Piše za Kosovo onlajn Srdjan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Jednog od prvih dana januara 2020. godine šetao sam sa prijateljima po idiličnim pašnjacima iznad Gštada i razgovarali smo o tome šta očekujemo da će se desiti u narednoj deceniji. Jedna briljantna i načitana prijateljica spomenula je članak iz The Economist-a koji je čitala, a koji je pominjao pandemiju, i rekla nam da misli da će doći do velike krize. Kao ponovni čitalac The Economist-a, moja instinktivna reakcija bila je da je to besmisleno zastrašivanje radi popunjavanja stranica, ali sam napomenuo da će verovatno izbiti svetski rat zbog sve većeg sukoba među velikim silama. Rekao sam to usputno, očekujući da zvuči kao "pametna" i "sumorna" analiza, a ne zato što sam verovao da će se to zaista dogoditi, niti sam to želeo. Iako je nikada nisam pitao, ne verujem da ni moja prijateljica nije zaista bila zabrinuta zbog pandemije. Sve su to bile samo reči i koncepti.

Pet godina kasnije, uoči smo pete godišnjice prvih potpunih zatvaranja usled virusa COVID-19 u Srbiji, i čini se da se ponovo nalazimo na ivici eskalacije rata u Ukrajini.

Poslednjih pet godina bilo je presudno za gotovo sve nas, a dane pre 2020. godine pamtim s posebnom nostalgijom – kao doba nevinosti, kada ste mogli iznositi najrazličitija uverenja i govoriti bilo šta, a da ne mislite da bi se išta od toga moglo ostvariti, a kamoli da biste zbog toga morali da snosite posledice.

Ova "nagodba" je bila svojevrsna jedinstvena prodajna tačka globalističkog liberalizma. Za mnoge od nas, a svakako za mene, to je bilo uverenje čija je glavna privlačnost ležala u obećanju da ćemo biti pošteđeni cena koje su donosile prethodne ideologije i ozbiljno promišljanje. Verovali ste, gotovo religiozno, u "institucije", "eksperte" i "nauku". Sve što je delovalo kao neuspeh (npr. globalni ekonomski sistem, kampanje za promociju demokratije) bilo je takvo samo zato što pravi globalistički realizam nikada nije bio u potpunosti primenjen. Biti liberal značilo je verovati da se svi možemo slagati, da će sve biti u redu i da će neko drugi obaviti težak posao umesto nas. Biti liberal značilo je biti dobra osoba.

To je, međutim, bilo znatno povoljnije od mog iskustva odrastanja: u Srbiji je odluka da se ne prihvati globalni liberalni poredak dolazila uz cenu. Stotine hiljada ljudi izgubilo je živote u ratovima tokom raspada Jugoslavije, a ceo region je osiromašen. Čak i 2020. godine, progon Srba bio je nešto što je bilo tolerisano u ovom sistemu "dobrog". Vlada Mila Đukanovića u Crnoj Gori pokrenula je svoj suludi plan da de facto nacionalizuje imovinu Srpske pravoslavne crkve, dok su pozivi za povećanje represije nad Srbima pod vlašću Prištine i Sarajeva već bili normalizovani.

Ipak, ako biste verovali da su to bile greške, a ne osobine sistema, mogli ste misliti da se sve to lako može promeniti – ako samo održimo još jednu konferenciju ili napišemo još jedan članak, i da će sve biti rešeno.

U martu 2020. godine, sve se to naglo promenilo. Pandemija i ozbiljna ograničenja naših sloboda koju je donela bili su prvi trenutak kada smo shvatili cenu ovog globalnog sistema, odnosno, koliko je on zapravo podbacio.

Pre svega, čak i ako zanemarimo spekulacije o poreklu virusa, reakcija naših "eksperata" bila je šokantno loša. Došlo je do epskih neuspeha u razumevanju lečenja, kao i same opasnosti virusa (koja se činila preuveličanom), dok se od ljudi očekivalo da ćute i prihvate da im se društveni i poslovni život stave na pauzu.

Jedini gori od medicinskih eksperata bili su "dobri" političari, mediji i društveni komentatori. Dok se od vas očekivalo da mirno prihvatite da vam bolesni rođaci umru sami i da ne prisustvujete njihovoj sahrani, politička masovna okupljanja nisu bila samo dozvoljena, već je vaše učešće u njima bilo slavljen čin. U Srbiji su visoko politizovani mediji, koji bi vas upozoravali da ćete ubiti svoje stare komšije ako izađete napolje tokom blažih mera, istovremeno kritikovali strože mere zbog njihovog negativnog uticaja na ekonomiju. Cela drama oko vakcina, odnosno sukob između vakcinisanih i nevakcinisanih, pokazala je koje države mogu obezbediti ograničene resurse za svoje stanovništvo, ali i koliko su brzo "dobri" zahtevali konformizam, čak i kada je narušavao vašu telesnu autonomiju.

Baš kada je započeo ruski napad na Ukrajinu, postalo je jasno da živimo u laži: sistem nije bio ni funkcionalan, ni dobar, ni bez cene. Poslednje tri godine su pokazale da je čak i relativna globalna stabilnost, naročito u Evropi, bila samo odloženi trošak koji je neko drugi morao da plati (uglavnom američki poreski obveznici). Sada su "dobri" u Evropi naglo odlučili da svi moramo platiti – bilo kroz socijalne sisteme, bilo možda i sopstvenim životima.

Kada sam odlučio da za ovaj tekst koristim upravo ovaj naslov, naišao sam na istraživački rad iz 2009. godine, autora Džefrija Skerija, profesora filozofije sa Univerziteta u Durhamu, o "banalnosti dobra". U njemu govori o tome kako, u dovoljno dobrom sistemu, ljudi mogu jednostavno voditi svoje živote i time učiniti svet boljim mestom.

Iako se nadam da će neki novi sistemi koje budemo gradili omogućiti da budemo banalno dobri, ta ideja mi danas deluje pomalo naivno. Kao što se kroz život nauči – stvari koje dobijemo besplatno obično ne cenimo dovoljno, a njihova prava cena se uvek ispostavi kao neočekivano visoka.