Erozija šansi za punu nezavisnost

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Od početka ukrajinskog sukoba, činilo se da se okolnosti pogodne ostvarivanju pune kosovske nezavisnosti dramatično menjaju u korist Prištine. Jasno je bilo da u bilo kom slučaju, da Rusija ostvari svoje ciljeve ili da ih ne ostvari, pozicija Srbije ostaje oslabljena i opterećena odnosom prema Rusiji. Takav utisak posebno je ojačao nakon što su na zapadu promenjene pretpostavke koje se smatraju potrebnim i dovoljnim za ostvarivanje nezavisnosti Kosova, uz uslovljavanja Srbija koja bi značila prihvatanje te nezavisnosti, samo indirektnim vokabularom.

Moglo je da se očekuje da će produžetak rata u Ukrajini deo terete prebaciti na Srbiju u dva pravca: pritiscima za uvođenje sankcija prema Rusiji i “normalizaciji odnosa s Kosovom” kako se drugačije naziva koncept “de fakto” priznavanja Kosova. U tom smislu, ova očekivanja nisu podbacila. Druga godina ukrajinskog sukoba počela je usiljenim ritmom u kome se odricanje Srbije od zaustavljanja kosovskog članstva u međunarodnim organizacijama pojavila kao suština “malog rešenja” priznanja Kosova. U toj ideji nije više važno zadobiti priznanje većine članica UN, nego je cilj postalo slamanje otpora koji prema nezavisnosti Kosova postoji kod 5 članica EU. Zauzvrat, 10 godina posle Briselskog sporazuma prema kojem je već trebalo da bude delotovorna i funkcionalna, Srbiji je ponovo u ugovornom smislu ponuđena Zajednica srpskih opština koju bi Priština trebalo da obrazuje.

Erozija prištinskih šansi tokom prošle godine imala je četiri različite faze koje su pokazivale različite manifestacija. U prvoj fazi prihvatanja Briselskog sporazuma i Ohridskog aneksa pred svima je bila idilična slika potpunog uspeha koja je pomućena novom etapom s početka maja i intervencijama kosovske policije u srpskim opštinama, pojačanom represijom prema srpskom stanovništvu i odbijanjem SAD i EU da stanu iza jednostranih odluka Prištine. Jesen je donela jednu vrstu rehabilitacije pozicija Prištine. Kraj leta i početak jeseni bio je obeležen intenzivnim povezivanjem kosovskog i ukrajinskog slučaja. Ukrajina je uključen u zapadnobalkaski kontekst, pa je na taj način dobil status kandidata, iako neke zemlje zapadnog Balkana u tom statusu čekaju skoro dve decenije. Tada se sa ukrajinske strane čulo razmišljanje o priznanju Kosova, ali do toga nije došlo, a verovatno neće ni doći, pošto nema mnogo načina da se kosovski slučaj ne smatra presedanom za Krim i druge teritorije koje žele promenu svog statusa. Ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Bocan Harčenko, saopštio je da „nijedan narod koji razmišlja neće da prihvati tezu da je Kosovo poseban slučaj“. Prema njegovim rečima, u Južnoj Osetiji i Abhaziji, „ljudi su pratili sva dešavanja na Kosovu misleći na svoju situaciju“. Logično je da se pretpostavi da će oni želeti i dalje da slede primer Kosova.

Istovremeno, raslo je nezadovoljstvo Prištine uz optužbe protiv evropskih posrednika, posebno Miroslava Lajčaka, kome je pripisan "prosrpski" stav, a slično je prošao i Žozep Borelj. Bez obzira na to, Kosovo je od  Nove godine dobilo viznu liberalizaciju, koju je Srbija svojim gestom dobre volje učinila funkcionalnom. Srbija je, naime, samo zbog ovog poteza EU, izašla u susret i prihvatila prištinske tablice, zbog kojih je svojevremeno čak i vojska stavljena u najviši stepen borbene pripravnosti. 

Priština nije iskoristila ovu šansu da nadogradi odnose s Beogradom, nego je samo par nedelja kasnije odgovorila daljim zaoštravanjem i jednostranim potezima, pa je zabranila upotrebu dinara u srpskim opštinama na severu. To bi sada doista moglo da košta Prištinu.      

Ukidanje dinara kao sredstva plaćanja na severu Kosova, kap je koja je prelila čašu i koja je uverila Amerikance i Evropljane da sadašnja Kosovska vlada ne prihvata Zajednicu srpskih opština. Otuda je došlo do veoma snažnih reakcija zvaničnika Stejt departmenta, Entoni Blinkena i Džemsa O’Brajena.

Opadanje kosovskih izgleda ka punoj nezavisnosti, međutim, počelo je upravo njegovim kontinuiranim, a sada se čini i trajnim odbijanjem da se stvori Zajednica srpskih opština. Nikuda se tu nije stiglo. Kosovo ne želi da obrazuje Zajednicu srpskih opština, bez obzira na to što EU i SAD već mesecima ponavljaju da je to „hitan“ ili „najhitniji“ zadatak. Može se reći, da su izgledi Kosova za nezavisnost u upravnoj srazmeri sa spremnošću za formiranje Zajednice srpskih opština.

Čak je i američki izalasnik Gabrijel Eskobar do detalja, gotovo molećivo objašnjavao kako bi ta ZSO mogla da izgleda, a zatim je albanski premijer Edi Rama objavio evropski predlog Zajednice, ali tu se ništa nije promenilo. Čak ni otkriće da je autor koncepta ZSO sadašnji američki ambasador u beogradu, Kristofer Hil, koji ju je osmislio u jednom od svojih predloga sporazuma tokom 1998. godine. U tome je najverovatnije učestvovao i sadašnji pomoćnik državnog sekretara za Evropu, Džejms O‘Brajan. Ni te činjenice i aktivno delovanje autora ovog koncepta ne pomažu da kosovske vlada promeni svoj stav. Sve to dovelo je dijalog na ivicu smisla i kolapsa.

Kosovski prvaci svim snagama nastojali su da u odnose Beograda i Prištine prenesu analogiju Moskve i Kijeva, da je predsednik Srbije Putin, a kosovski lideri naizmenični Zelenski. Tvrdilo se da Srbija već dugo planira “aneksiju Kosova”. To sus a svoje strane opovrgli kako zvaničnici Nato, tako i komandanti Kfora i pored toga što je u pojedinim momentima situacija na severu Kosova bila veoma napeta i skoro dramatična. Računalo se da će u sadašnjim okolnostima kada je Rusija sasvim izlovana od zapadnog sveta, to biti poređenje koje će svako da razume i da ga formuliše u korist Kosova, a nauštrb Srbije. To što Srbija nije uvela sankcije, trebalo je da bude ključni argument u delotvornoti ovog stava. To je, međutim, bila pogrešna računica. Ovo poređenje nije imalo dubljeg odjeka ni u Vašingtonu, ni u Briselu.

Nedavno je ugledni ruski list “Izvestija” u uvodniku konstatovao da su odnosi Srbije i Rusije “na vrhnucu svog partnerstva”: trgovina ubrzano raste, politička interakcija sve više podseća na savez, a rukovodstvo dve zemlje pokušava da prevaziđe što više barijera na ovom talasu. Međutim, Beograd i Moskva nisu se našli u svojim najstabilnijim pozicijama jer ovo „novo staro partnerstvo“ liči više na uspešno upravljanje krizom, a u bitnim trenucima obe zemlje su umele jedna u drugoj da razaznaju pouzdane „partnere u nevolji. ”

Čini se da je Beograd uspeo da uspori ili ublaži analogije između Kosova i Krima koje su do skoro bile česte u ruskoj politici i javnosti. Pre 10 godina, ruski predsednik je, čini se, sam priželjkivao isti scenario za Krim kao onaj što je bio u slučaju Kosova. Predsednik Rusije  ocenio je još 2014. da će proces priznavanja Krima kao dela Rusije biti "dug i dosadan" i istakao da takvi problemi mogu da se “reše brzo“, ako postoji politička volja, kao što je to „slučaj Kosova“. U analizi „Izvestija“ Kosovo se obeležava kao „presedan“ na koji Rusija može da se pozove u sprovođenju svoje politike, ali se napominje da to „prilično iritira Beograd“. Srbiji se odaje priznanje za to što je ostala praktično jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji i ostala praktično „jedini partner Moskve na kontinentu“.    

Dve godine posle početka rata u Ukrajini, čini se da ta očekivanja nisu ostvarena, a da sposobnosti Kosova za nezavisnost degradiraju zajedno s razumevanjem zapadnih partnera koje se približilo ivici napuštanja dosadašnjeg koncepta. Upravo je, samo dan uoči 24. februara i godišnjice rata u Ukrajini, američki izaslanik za Balkan, Gabrijel Eskobar otišao još dalje u oblikovanju novih alternativa koje su pred Kosovom, ali su van neminovne nezavisnosti. Do sada se činilo da je SAD pitanje kosovske nezavisnosti potpuno definisano, bez obzira ko šta u svetu mislio o tome, a što se Srbije tiče, svaki dijalog trebalo bi da vodi samo jednom cilju – međusobnom priznavanju.

Upitan da li će SAD prestati da podržavaju Kosovo u međunarodnoj areni, Eskobar se pozvao na izjavu američkog ambasadora u Prištini Džefa Hovenijera, ističući da nekonsultovani postupci otežavaju pomoć Kosovu da se integriše u transatlantsku zajednicu.

„Mislim da je to najbolje rekao (američki ambasador u Prištini Džef) Hovenijer kada je rekao da ovo komplikuje naš kapacitet da pomognemo Kosovu da se integriše u transatlantsku zajednicu. Dakle, kad god razgovaramo o Kosovu sa drugim partnerima, posebno sa onima koji ne znaju oni su zabrinuti da Kosovo ne radi ono što zahteva olakšani dijalog Evropske unije, koja predstavlja celu Evropsku uniju, i zašto mora da ide napred. Dakle, drugim rečima, veoma nam otežava da budemo u stanju da podržimo Kosovo za mnoge stvari, uključujući Nato, kandidaturu za Evropsku uniju, Savet Evrope i niz drugih organizacija. Tako da nije da mi odlučujemo o kakvim posledicama je reč, posledice su same po sebi očigledne“ – naglasio je američki izaslanik.

Dakle, Kosovo je stiglo da ostane bez američke podrške za integracije u zapadnoevropske i transatlantske organizacije, što je inače smisao sadašnjeg dijaloga koji vodi Evropska unija  - bar što se tiče najsnažnijih pristalica kosovske nezavisnosti. To je jedna sasvim druga perspektiva kosovske realnosti, za koju bismo morali da se zapitamo šta bi ona bila i u kom pravcu bi vodila?     

Niko nije tačno definisao tu novu perspektivu, ali je letos u nekoliko navrata ukazano da Nato i Kfor intenzivno studiraju militarizaciju stanja na Kosovu ukoliko ona bude nužna. Postoje i druge opcije, jer, u krajnjem, SAD mogu i da napuste Kosovo, isto kao što su to učinile sa Avganistanom, gde su investicije i ulozi bili neuporedivo viši i značajniji. Prognoze ukazuju da će ukrajinski sukob još da traje, pa Kosovo može da postane deo njegovog opšteg konteksta, a time i nekog opšteg rešenja.