Prolazne pobede bez postolja i zlatnog odličja

Beograd_231228_Dragan Bisenić 05
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Albanci imaju razloga za trijumfalizam. On se iskazuje na različite načine – zadovoljstvom da je Kosovo najuspešniji američki projekat „izgradnje države“, pa do oduševljenih reakcija na izbor Talata Džaferija na mesto predsednika Vlade Severne Makedonije. Istina, gotovo sve važno što se dogodilo na jugoistoku Evrope u poslednje dve decenije zasenila je nesumnjiva albanska ekspanzija. Malo šta u tom smislu nije pošlo za rukom albanskom nacionalnom korpusu. NATO intervencija 1999. okončana je NATO proterivanjem srpskih institucija sa Kosova i i gotovo svih Srba južno od Ibra. Prvo je 2001. izbila pobuna u Makedoniji koja je tada okončana velikim ustupcima koji su praktično doneli ustavnu i državnu konstitutivnost. Kosovo je od 2003. na putu nezavisnosti koju su 2008. priznale SAD, a za njima ostale pripadnice NATO, EU i njihove tadašnje zemlje saveznice i simpatizeri. U prvom talasu Kosovo je priznalo ili bilo spremno da prizna više od 100 država.

Promene koje je izazvalo „Arapsko proleće“ i nešto kasniji uspon Islamske države, dovele su mnoge zemlje da na drugačiji i zreliji način posmatraju upotrebu vojne sile trećih zemalja u cepanju država i stvaranju novih granica. Kao rezultat tog procesa, značajan broj država revidirao je svoje prvobitne odluke i krenuo u obrnutom trendu čvrste odbrane garancija teritorijalnog suvereniteta i integriteta. Bilo je to vreme gubljenja i sažimanja argumenata koji su bili oslonac samopouzdanja u državnu samostalnost Kosova. Kosovo se tada našlo na strani radikanih struja u arapskom svetu, što je potkopalo i erodiralo njegove argumente i ostavilo gotovo nepopravljive tragove. Nakon toga, nastupio je zaokret koji traje i danas i povezan je isključivo sa „zapadnom hemisferom“.

Posle 24. februara 2022. i ruskog napada na Ukrajinu, nastupila je „antiruska faza“ ekspanzije albanskog faktora na Balkanu. Rusija je sasvim isključena iz Evrope, a delom je i sama izašla iz evropskih institucija. To je evropsku politiku dovelo na opciju „Russia out – Kosovo in“. Od tada „albanski faktor“ se uzima kao činilac „antiruskog fronta“ pa na tome počiva svojevrsno oživljavanje politike „malog rešenja“ za Kosovo, gde bi trebalo da bude priznato kao država od svih država članica EU i NATO, te da mu se otvore vrata međunarodnih institucija zadržavanjem Srbije. Iako su Albanija, Kosovo, Crna Gora i Severna Makedonija rezolutno protiv Rusije, srpski stav u ovom trenutku ima većinu u gotovo svim telima gde Kosovo nije član, pa je zbog toga važno da se obezbedi da Srbija ne poteže svoj stav u nadi da će ostale države to shvatiti kao „de facto“ srpsko pristajanje na nezavisnost Kosova.  

Deo tog talasa jeste i izbor Talata Džaferija za privremenog predsednika Vlade u Skoplju. To što je Džaferi postao predsednik vlade Severne Makedonije u svim albanskim krajevima snažno je obeleženo i pozdravljeno, ništa manje nego kao „istorijski događaj“. Tačno je da to jeste jedan znak albanske emancipacije i punoprave integracije u političke institucije Severne Makedonije, ali ne može da se kaže da je to „istorijski presedan“.

Albanci su u bivšoj Jugoslaviji takođe bili na najvišim državnim položajima kako u Makedoniji, tako i u Srbiji. Bilo je to drugo vreme i u drugim okolnostima, ali, svejedno, ako govorimo o nacionalnoj afirmaciji Albanaca, onda bi trebalo da se krene od njenih početaka. Da ne zaboravimo i to da je Dritan Abazović postao premijer Crne Gore mnogo pre Džaferija, ali njegov izbor nije izazvao toliko oduševljenje u albanskoj javnosti, ako se izuzmu opaske Edija Rame. „"Ko je do juče mogao da veruje da će Balkan sa šest zemalja imati tri albanska premijera? Na nama je da pokušamo da stvorimo nove mostove za mir i blagostanje za sve nas", napisao je Rama. Kosovski premijer je pokazao mnogo manje žara, pa je poslao samo jednu rečenicu.

Za Džaferijev izbor kaže se da je „izvanredan razvoj za Albance, za rušenje uporišta etničkog monopola i saradnje sa pogledom na zajedničku budućnost“. Na isti način ocenjuje se da je „demokratska transformacija Severne Makedonije usko povezana sa ulogom i doprinosom Albanaca kao državotvorne zajednice, koji su dugo bili marginalizovani“. Komentatori u Albaniji naglašavaju važnost Ohridskog sporazuma i da se kao njegov garant pojavljuje NATO, koji je uslovio članstvo Severne Makedonije njegovim poštovanjem. Ističe da je Ohridski sporazum kao kriterijum uvršten na insistiranje Albanije. Time se ukazuje na to ko je prava „matica“ i glavni centar svih Albanaca, pošto trenuto samo Albanija ima pravi državnopravni subjektivitet, što nije slučaj niti s Kosovom, niti sa Albancima u Severnoj Makedoniji.

„Za Albaniju je implementacija Ohridskog sporazuma bila primarno pitanje bezbednosti, međuetničkog razumevanja i demokratske stabilnosti sa uticajem na ceo region. Iz tog razloga, zahvaljujući našem insistiranju, njegova puna primena je uvrštena kao kriterijum za članstvo Severne Makedonije u NATO, u dokument samita u Velsu 2014. godine. Iako smo interno kritikovani, da smo navodno bili prepreka našim susedima ma evrotlantskom putu, a za ovu poziciju nas nisu razumeli svi NATO saveznici, vreme je pokazalo da smo u pravu“. Na kraju, Albaniji se daju ključne zasluge za evroatlantske integracije, dok se prema svima onima koji su se protivili mešanju Albanije u unutrašnje stvari Severne (tada BJR) Makedonije pokazalo „da nisu u pravu“. „Zahvaljujući mudroj političkoj akciji, Albanci su dokazali da su kamen temeljac demokratske stabilnosti i diktirali su evroatlantski put Severne Makedonije“.

Ima i onih koji su drugačijeg raspoloženja. Oni ukazuju da su Albanci i dalje neravnopravni sa „Slavomakedoncima“ i da je sve to samo iluzija ranvopravnosti. „Albanci imaju iluziju da su ravnopravni sa Slavomakedoncima! To je istorijski pojam koji im pripada, jer svi znamo, pa i oni sami, da nemaju veze sa Makedoncima! U stvari, ako dobro proučimo istoriju, jedini koji su u srodstvu sa Makedoncima iz antike su upravo Albanci! Formalno, Albanci su izborili mnoga svoja legitimna prava! Međutim, velika neravnopravnost Albanaca nije na ustavnom ili institucionalnom, već na strukturnom i socijalnom nivou“, navode neki komentatori iz Albanije.

Ono što bi sada bilo na mestu da se primeti jeste da iskustvo iz brojnih balkanskih sukoba pokazuje da će se omogućiti privremeno i prolazno osećanje pobede, ali da se neće niko popeti na pobedničko postolje da bi dobio zlatnu medalju. Tako je bilo u slučaju Hrvata, Srba ili Bošnjaka, a najverovatnije tako će biti i u slučaju Albanaca. U etničkom smislu, Albanci imaju zaokružen prostor i iz tog ugla izgleda kao da je sve spremno za „Veliku Albaniju“. Politički život i politički procesi, međutim, veoma često idu drugim putevima i s drugom logikom.

Kada se govori o budućnosti Albanaca, odnosno o entitetima koji imaju atribute državnosti, gde se sada nalazi samo Albanija, i gde ti atributi nastoje da se verifikuju i valorizuju, jer se ispostavilo da to što je Zapad priznao Kosovo, nije dovoljno za pravu državnost, sami Albanci najverovatnije ne misle o „dve Nemačke“ kako to predstavljaju evropski i američki izaslanici, nego radije o „jednoj, ujedinjenoj Albaniji“, koja nije morala da prođe fazu „nemačke istorije“. Ali, možda će, ipak, model „dve Nemačke“ biti ono što predstoji Albaniji i Kosovu?

To će značiti postojanje dva centra političke moći u albanskom korpusu. Ukoliko Kosovo postane članica NATO, onda će NATO nastojati da bude stabilizator odnosa Prištine i Tirane kao što je to slučaj u Severnoj Makedoniji. Ipak, biće to sasvim nova situacija za NATO, kada će morati da upravlja unutrašnjim odnosima unutar iste nacije. Istočna i Zapadna Nemačka ne samo da nisu bile članice istog vojnog saveza, nego su međusobno imale teške i otvorenim neprijateljstvom ispunjene odnose. Dve države vode prirodno u formulisanje različitih ciljeva, gde je konkurencija mnogo verovatnija od kooperacije.

Dugo se smatralo da države sa liberalnim i demokratskim uređenjem ne vode međusobno ratove. Za američku politiku to je neophodna premisa za svaku vojnu operaciju. SAD, jednostavno, smatraju da one u vojnu konfrontaciju ulaze samo sa krajnje nedemokratskim, autoritarnim i dikatatorskim režimima. Vremenom, iscrpljen je i takav arsenal objašnjenja, pa je nakon intervencija u Avganistanu i Iraku, gotovo svaka šira ratna operacija postala neprihvatljiva.

NATO sebe smatra vojnim kišobranom liberalnih vrednosti koji isključuje bilo kakvu mogućnost oštrijih sukoba, bez obzira ko se nalazio na vlasti, ukoliko se radi o članicam Alijanse. U tom smislu, ista logika primenila bi se i na dve albanske države. Obe bi imale pravo glasa u Savetu NATO, isto kao što bi to najranije mogao da bude slučaj u Savetu Evropu, gde se upravo sada razmatra pitanje članstva Kosova.

Aranžman kakav je razrađen u Briselu zasniva se na Ahrisarijevom planu i nije ideja „Velike Albanije“, nego je struktura „2+2“, gde postoje dve nazavisne albanske države sa centrima u Tirani i u Prištini i dve albanske zajednice u slovenski većinskim državama – Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori. Ahtisarijev plan je predvideo da se kosovska nezavisnost prihvata samo uz uslov da Kosovo ne može da se ujedini ni s jednom drugom državom u regionu. 

Nisu beznačajna simbolika to što su se Priština i Beograd upravo u Ohridu sporazumeli o Aneksu sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, gde je potpisan sporazum albanskih političkih partija s tadašnjim predsednikom Makedonije Borisom Trajkovskim. Učesnici su naveli da nije došlo do „bosnizacije“ BJR Makedonije, odnosno stvaranja Republike Srpske, što se sada traži i u slučaju Zajednice srpskih opština na Kosovu.  Mogućno je, stoga, da će za Severnu Makedonija i Kosovo u tom smislu, važiti isti principi: što se omogući Albancima, moralo bi da bude dostupno i Srbima na Kosovu.  Kosovo će recipročno važiti isto ono što važi za Severnu Makedoniju. Ako je Albanac postao predsednik vlade Severne Makedonije, onda Kosovo mora biti spremno da u nekom trenutku Srbin postane predsednik kosovske vlade. 

Očekivanja od dijaloga Beograda i Prištine značajno su porasla. Sa američke strane u njih se uključio lično Džems O Brajan, dok smo poslednjih meseci imali malo prilike da čujemo zvaničnog američkog posrednika, Gabrijela Eskobara. O Brajan insistira na promeni Ohridskog sporazuma, jasnije, traži što brže stvaranje Zajednice srpskih opština. Time bi se „kosovsko pitanje“ zatvorilo pre američkih izbora, na 25 godina posle bombardovanja i predstojeću letošnju 75. godišnjicu NATO. Ruski ambasador u Beogradu, međutim, rezolutno tvrdi nešto drugo: da će se Kosovo rešiti tek posle okončanja ruske operacije u Ukrajini. A sve to podseća na trku Ahila i kornjače.