FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (18): Klintonova neispunjena obećanja, Handke u Beogradu i Uskršnje bombardovanje

Peter Handke
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Strob Talbot je u svojoj knjizi „Ruska ruka” izložio prikaz ovih događaja, kako ih je on video, iz ruskog ugla.

On je već bio u Beogradu kada je 22. marta ruski premijer Jevgenij Primakov uzleteo sa aerodroma u Moskvi i krenuo put Vašingtona, da bi se, kako je već dugo očekivano, sastao sa Gorom u okviru zajedničke komisije. Rusi, koji su digli ruke od blokade bombardovanja, zahtevali su odlaganje vojne akcije dok Primakov ne završi posetu Vašingtonu.

»Bio sam u stalnom kontaktu sa Dikom u Beogradu. Razgovarali smo preko otvorene telefonske linije, kako bismo, uz to što me obaveštavao o napretku svojih pregovora, slali poruke Srbima i Rusima koji su, bez sumnje, prisluškivali.

– Strob, pretpostavljam da se slažeš – rekao je Dik govoreći glasno i nekakvim posebnim engleskim jezikom – da nećemo dopustiti da nas poseta Primakova skrene s puta ili odloži to što smo namerili.

– Apsolutno, Dik – odgovorio sam jednako preterujući u izgovoru – ovde svi tako mislimo.

– Dobro. Ali, ukoliko Milošević i prihvati sve uslove sporazuma iz Rambujea, opet ćemo ga razvaliti od bombardovanja ako ne “povuče ručnu”, zaustavi se i odustane od Kosova. Zločini koje još čini tamo, dovoljni su za početak bombardovanja.

Milošević je i dalje prkosio i Dik se uputio ka aerodromu. Kad je njegov avion poleteo, pozvao sam našeg otpravnika poslova u Beogradu, Ričarda Majlsa i dao mu zvaničnu instrukciju da spali poverljive dokumente u ambasadi, spakuje se i nestane. Majlsa sam prvi put sreo u Beogradu pre gotovo trideset godina, dok je bio mlađi službenik u ambasadi; Bruk i ja, živeli smo nekoliko blokova dalje.

Kratko smo razgovarali kako je sve to tužno, ali potrebno. Zamolio sam ga da se zahvali i poželi sreću Jugoslovenima zaposlenim u ambasadi, od kojih su mnogi već decenijama verno radili tamo.

Primakov je, takođe, leteo u pravcu nas. Gor ga je zatekao u avionu i saopštio mu telefonom da – pošto se Dik vraća praznih ruku iz Beograda – nema razloga za odlaganje vojne akcije. NATO nije imao izbora, nego da bombarduje.

– Miloševiću krv kaplje sa ruku – rekao je Gor – svaki bogovetni dan je koristio da ubija nevine ljude, žene i decu.

Primakov je uzvratio da je NATO taj koji će imati okrvavljene ruke, a da će sve to imati razarajući uticaj na američko-ruske odnose. Zato je i naredio da se njegov avion okrene i vrati u Moskvu.

Klinton je 24. marta pozvao Jeljcina; pokušao je da bes ruskog predsednika u odnosu na Sjedinjene Države, preusmeri ka Miloševiću, nazvavši ga pigmejom koji se postavio između dva džina.

– On je, takođe poslednji komunistički diktator – rekao je Klinton – vrsta koju je, bez obzira na ugled, Jeljcin, kao što je poznato, prezirao.

Nije upalilo.

Tokom razgovora, Klintona nijedanput nije nazvao Bil ili “prijatelju moj”. Pre nego što je spustio slušalicu, obratio mu se, čak, u trećem licu.

– Dobro – rekao je – očigledno nisam uspeo da ubedim predsednika Sjedinjenih Država. Zbogom!

Pošto je Jeljcin prekinuo vezu, Klinton je još koji trenutak držao slušalicu u rukama. Delovao je duboko potresen. Bio je i ranije svedok Jeljcinovog besa, ali ga je puštao da se istutnji, znajući da će brzo da ¨ga prođe. Ovog puta, kako je ocenio, “slomilo se nešto prilično bazično i biće potrebno mnogo toga kako bi se popravilo.”

U roku od nekoliko sati, američke krstareće rakete lansirane sa ratnih brodova na Jadranu, obrušile su se na radare srpske protivvazdušne odbrane i raketne baze – otvarajući put za bombardere NATO. Time je, od kada je osnovana pre pola veka, počela prva ratna operacija Alijanse«, opisuje Talbot.

Uprkos svemu, čak i tokom tih prvih dana bombardovanja, bilo je moguće uočiti znake da vlada Rusije nije želela da rasturi sve što je prethodnih godina postigla sa NATO paktom, ili prekine sve veze sa Zapadom.

– Nekako, nekako, bilo kako, moramo da održimo diplomatske odnose – rekao je Ivanov državnom sekretaru Medlin Olbrajt.

 Klinton se 24. marta obratio američkom narodu. On je u svojim memoarima zapisao da je ponovo “objasnio da je Milošević Kosovarima oduzeo autonomiju, uskrativši im ustavom zagarantovana prava da govore svoj jezik, vode svoje škole i sami sobom upravljaju«. »Opisao sam srpske zločine: ubijanje civila, paljenje sela i proterivanje ljudi iz njihovih domova, šezdeset hiljada u poslednjih pet nedelja, ukupno četvrt miliona. Konačno, sadašnje događaje stavljam u kontekst ratova koje je Milošević već vodio protiv Bosne i Hrvatske i destruktivnog uticaja njegovog ubistva na budućnost Evrope”, naveo je Klinton.

Klinton je naveo da je operacija bombardovanja imala tri cilja: »da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo još jednu rundu etničkog čišćenja, da odvratimo još krvaviju ofanzivu na nedužne civile na Kosovu i, ako Milošević uskoro ne baci peškir, da ozbiljno ošteti vojne kapacitete Srba«.

« Te noći su počeli vazdušni udari NATO-a. Oni bi trajali jedanaest nedelja, dok je Milošević nastavio da ubija kosovske Albance i proteruje skoro milion ljudi iz njihovih domova. Bombe bi nanele veliku štetu vojnoj i ekonomskoj infrastrukturi Srbije. Avaj, u nekoliko navrata su promašile svoje predviđene mete i oduzele živote ljudi koje smo pokušavali da zaštitimo », sažeo je Klinton.

U svom obraćanju sledećeg dana, kao da nije sve rekao u svom prvom govoru, Klinton se posebno obratio “srpskom narodu”. Objašnjavajući “srpskom narodu” razloge za bombardovanje, Klinton je rekao da SAD i evropski saveznici nisu u “sukobu sa srpskim narodom”. “Naša istorija je počastvovana doprinosima srpskih porodica koje su došle u Ameriku da započnu novi život. Ali naša zajednička budućnost je dovedena u opasnost ratom koji ugrožava mir u Evropi i živote hiljada nevinih ljudi na Kosovu”, rekao je Klinton.

On je potom pozvao da se pažnja usmeri “sa istorije”, na događaje u “poslednjih 10 godina”. On je okrivio Slobodana Miloševića za nevolje u kojima se našao srpski narod, a u oceni događaja na Kosovu, obrnuo je redosled naglasaka, pa je rekao da to “nije samo borba protiv naoružanih kosovskih snaga, nego i operacija nasilja” protiv “nenaoružanih civila”. Zatim je  rekao nešto što je mnogima u Srbiji poslužilo da private argumentaciju za bombardovanje, ali i angažman u uklanjanju Miloševića s vlasti. “NATO saveznici podržavaju želju srpskog naroda da zadrži Kosovo kao deo vaše zemlje. Sa našim ruskim partnerima smo na tome insistirali u mirovnim pregovorima u Francuskoj. Rezultat je bio fer i izbalansiran sporazum koji bi garantovao prava svih ljudi na Kosovu -- etničkih Srba i Albanaca podjednako, unutar Srbije”, rekao je američki predsednik. Danas, 25 godina nakon ovih njegovih reči, pokazuje se da se, na žalost, ne može verovati ni američkim predsednicima, pa ni samom Klintonu, za koga se činilo da iskreno misli ono što govori. Naredni američki predsednici ne da se nisu osvrtali na Klintonove reči, ni na njegova obećanja, nego idu tako daleko da odbacuju čak i ono što su SAD prihvatile i garantovale ugovorima ili Rezolucija SB UN. U slučaju Kosova, to je Rezolucija SB UN 1244. 

Nešto kasnije, predsednik Klinton je ponovio da je cilj uspostavljanje mira, “očuvajući Kosovo u okviru Srbije uz garantovanje prava njenog naroda po vašem zakonu, to će se Srbija pre pridružiti ostatku Evrope i izgraditi naciju koja svim svojim građanima daje glas i šansu za prosperitet”. Klinton je naglasio: “Svako od nas ima veze sa Srbijom. Svaki poštuje dostojanstvo i hrabrost srpskog naroda”. “Pozivam sve Srbe i sve ljude dobre volje da nam se pridruže u traženju kraja ovog nepotrebnog i izbegnutog sukoba. Umesto toga, hajde da radimo zajedno na vraćanju Srbije na mesto koje joj pripada kao velike nacije Evrope; uključena, a ne izolovana, od strane svetske zajednice; poštovani od svih naroda jer imaju snagu da grade mir”.

Nekoliko dana posle povratka, baš u vreme katoličkog Božića 4. aprila, u Beograd je došao Peter Handke. Kao što je i najavio, Handke se pojavio u Beogradu kad je počelo bombardovanje. "Svi su očekivali da počne bombardovanje, ali kad se to zaista dogodilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno... Ali postalo je stvarno! Sećam se svega. Bio sam na ulici, duvao je vetar i bila je neka tišina svuda okolo... Možda čak i nije stvarno bilo tiho, ali na jedan čudan način - vladala je neka strašna tišina", rekao je Handke. Pre dolaska, još jednom je uzburkao Nemačku i izazvao snažne reakcije posle kratke poruke u kojoj je podržao Jugoslaviju uz osudu NATO agresije.

Bili smo na ručku, a onda smo otišli na Trg republike, po lepom, sunčanom danu, gde se narod okupljao na demonstracijama. Handke je prethodno s demonstrativnim gađenjem na licu saslušao moju istoriju boravka u Berlinu, sa svim tamošnjim susretima, od Blera, Šredera, do Monike Levinski.

"Sada bih prvi put voleo da živim 90 godina. Da živim i da zapišem sve šta se dešava Srbima. Srbi su novi Jevreji nad kojima se obavlja novi holokaust i želeo bih da i oni kao Jevreji, i ja sa njima, zapišu svaku reč, svaki proglas koji objavljuju mediji novog nacizma", rekao je Handke odlazeći iz Beograda posle kratke posete (od srede do petka prošle nedelje). S nekoliko prijatelja obilazio je Beograd i ljude koji demonstriraju u centru grada. "Kao i Hitler, i NATO je zaljubljen u vlastitu smrt", dodaje on.

Kao što je i najavio, Handke se pojavio u Beogradu, sa svojim prijateljem Zlatkom, kad je počelo bombardovanje. Pre nego što je stigao u Beograd, Handke je još jednom uzburkao Nemačku i izazvao snažne reakcije posle kratke poruke u kojoj je podržao Jugoslaviju uz osudu NATO agresije. "Posle NATO napada planeta se sada zove Jugoslavija. Jerusalim, Jerihon, London, Pariz i naravno Berlin i Vašington biće deo Jugoslavije... Svima nama koji nismo postali Marsovci, Jugoslavija je naša otadžbina", napisao je Handke.

"Naš" do "našega"

Medju prvima mu je odgovorio sarajevski publicista Dževad Karahasan koji je obznanio da on nikada nije ni mogao da čita Handkeova dela "koja su već godinama dosadna i smešno pretenciozna". Karahasan se tako približio Suzani Zontag koja je istim povodom poručila da "mnogi pisci u Njujorku koji su ranije rado citali Handkea, obećavaju da više nikada neće uzeti nijednu njegovu knjigu u ruku". Milo Dor, sada austrijski pisac, a ranije Milutin Doroslovac, zaključuje da je Handke "sve pomešao jer uopšte ne razume politiku". Najmizernije se poneo slovenački "filozof" Slavoj Žižek. Da bi kritikovao Handkea, Žižek je preuzeo ideje iz jedne knjige koja je objavljena godinu dana pre bombardovanja, a da nijednom rečju nije naznačio čije su to ideje, to jest da pripadaju pripadaju Vesni Golsvorti (ranije Bjelogrlic) i da su netom objavljene u knjizi "Inventing Ruritania" (Yale University Press). U knjizi se analizira "imaginativni imperijalizam" britanskih pisaca prema Balkanu. Žižek je prepisao uvod i objavio ga kao svoj tekst.

Na Handkeovoj strani našao se njegov izdavač, vlasnik jedne od najvećih izdavačkih kuća u Evropi, frankfurtskog "Zurkampa" - Zigfrid Unzeld. "Kao izdavač smatram da u slobodnoj zemlji svako sme slobodno da izrazi svoje mišljenje, bilo da se radi o romanu ili o drami", kaže on. Nedeljnik "Špigl" je oštro kritikovao Handkea, uz aluziju da on ipak neće otići u Srbiju kao što je to obećao u svojoj poruci. Iako je znao da će Handke sigurno krenuti u Beograd, Zigfrid Unzeld nije hteo da to otkrije novinarima.

Da će doći u Beograd, ako on bude bombardovan, Handke je rekao još u oktobru prošle godine, kada je bio u jugoslovenskom glavnom gradu dok je bombardovanje bila samo pretnja, kad je bila izdata "aktivirajuća naredba" i kada su se čekali rezultati razgovora predsednika Milosevića i Ričarda Holbruka. Kada je NATO zapretio 1998. godine da bombarduje Srbije, Handke se uputio u Beograd.

- Moje mesto je u Srbiji, ako padnu NATO kriminalne bombe - rekao je on.

Na večeri koju je 11. oktobra priredio tadašnji austrijski ambasador i izaslanik EU za Kosovo, Volfgang Petrič. slušajući mnoge primedbe na račun srpske politike, Handke je iznervirano doviknuo domaćinu: "Pustite ovaj narod na miru. Pijte dobro pivo i gledajte lepe žene. Ovo je njihova, a ne vaša zemlja”, da bi zaključio: "Međunarodna zajednica? Već sama reč zvuči kao zločin."

Petrič je kasnije napisao da je sledećeg dana, na sastanku s Miloševićem, rekao da je Handke prethodne večeri bio kod njega i da je Handke zatražio da se sve okonča mirno i bez bombardovanja.   

Poštovanje prema piscu

Polazeći ovoga puta u Beograd, Handke je ozbiljno rekao da taj put ima cilj "posetu dvema starim ženama", majci svog prevodioca i majci svog prijatelja Zlatka s kojim je doputovao. Nikome zbog toga nije hteo ni da da intervju, osim kratke izjave "Politici" i kratkog komentara prilikom slučajnog susreta s Radovanom Brankovim na ulicama Beograda. Nekada bih voleo da sam srpski pravoslavni monah koji se bori za Kosovo - rekao je on, a preneo Gardijan.

Nikada se ne bi reklo da će mladi u Beogradu s toliko poštovanja prilaziti jednom piscu tražeći mu autogram, kao da je fudbaler, teniser ili rok zvezda. Noseći u ruci na kioske upravo pristigli NIN, Handke se strpljivo pozdravljao s prolaznicima, uglavnom mladima, potpisivao se na kape i papire s nacrtanom metom, tadašnjim simbolom koji je trebalo da svakoga ko ga ima, označi kao cilj NATO bombi. Sam Handke kupio je od uličnih prodavaca više takvih dosetki. Ubrzo je otisao iz Beograda u Borodin, odatle u Bukurešt, pošto je jedan most u Novom Sadu već bio srušen i nije se moglo dalje preko Budimpešte.

Handke je uoči dolaska u Beograd istupio iz Katoličke crkve, nezadovoljan njenim odnosom prema bombardovanju Jugoslavije, ali je upravo za katolički Uskrs bio u Beogradu.

Za to vreme, u Komandi NATO, general Klark i Havijar Solana razgovarali su o Uskrsu. Solana je postavio pitanje da li će bombardovanej biti gotovo do Ukrsa. Klark nije mogao da obeća da će sve biti završeno tako brzo.    

Neposredno pitanje bila je perspektiva pause u bombardovanju. Klark je zamolio : « Molim te, ne dozvoli da se to dogodi ». Solana je saslušao, onda je objasno da će Papa da govori u sredu, uoči Uskrsa i zatražiće da se prekinu udari. Generalni sekretar je bio veoma zabrinut.  « Ja sam pitao kako Papa može da uradi tako nešto, dok se srpske operacije u toku. Može li neko da to objasni Vatikanu », zapitao je Klark.

„Ti ne razumeš uticaj koji će to imati“, rekao je Solana. « Kada papa govori, ljudi i vlade slušaju. Oni će videte da je to veoma teško. Probj da misliš kao katolik jugoistočne Evrope”.

“Ja sam katolik”, protestovao sam, šaleći se na pola. On je to znao veoma dobro, jer smo često govorili o našim religijskim pogledima.

„Onda verovatno nisi dobar katolik“, uzvratio nej Solana, smejući se pomalo zbog blesave pozicije u kojoj smo se našli, boreći se u operaciji za moralne i humanitarne ciljeve i da branimo našu slobodu delovanja protiv hrišćanskih vrednosti“, zabeležio je Klark.  

Uskršnje bombardovanje

Patrijarh srpske pravoslavne crkve, Pavle 10. aprila u Vaskršnjem pismu osudio je NATO bombardovanje Jugoslavije. Za pravoslavni Uskrs koji u nedelju, 11. aprila, patrijarh Pavle je istakao da je brutalna agresija NATO-a za svaku moralnu osudu. NATO je izazvao stradanje i uništavanje uz beskrajno cinično obrazloženje da želi da spreči „humanitarnu katastrofu“. Logika sile NATO-a znači samo tragediju za srpski narod i sve druge etničke zajednice na Kosovu i Metohiji“, rekao je patrijarh Pavle. „Svi predlozi pravnika i uvaženi trud moraju imati poštovanje. Oni doprinose slobodnom i mirnom životu bilo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ili podjednako Albanaca i drugih grupa.

Srpska pravoslavna crkva saopštila je da su mnogi stari manastiri i crkve na Kosovu i drugim regionima Jugoslavije oštećeni nakon bombardovanja bliskih objekata.

NATO bombardovanje Jugoslavije izazvalo je slične reči osude drugih verskih vođa u Beogradu. Tako je katolički nadbiskup France Perko osudio NATO i predložio prekid operacije tokom Uskrsa. Jugoslovenska armija je u čast Uskrsa proglasila jednostrani prekid vatre.

Na izjavu portparola NATO reagovao je i muslimanski poglavar, Hamdija Jusufspahić. Šej je rekao da su Albanci u zvuku američkih bombardera prepoznali "zvuk anđela“. „Nema pesme, ni anđela. Tako nešto nije mogao da kaže religiozan čovek, jer on neće i ne može da slavi stradanje drugih ljudi”.

Jusufspahić je rekao da je „zapad gurnuo Albance protiv Srba koji su zajedno živeli vekovima“, ali „ova igra je protiv Albanaca, a ne u njihovu korist“, istakao je muslimanski lider. „Albanci će biti izbeglice širom sveta“, upozorio je Jusufspahić.

On je objasnio da "Amerikanci nikada nisu vodili politiku u korist muslimanskih zemalja". „Oni ne bacaju bombe samo na srpski narod, kako su rekli. Bombarduju sve ljude, bez obzira na veru i naciju, rekao je beogradski muftija Jusufspahić. „Trebalo bi da vidimo šta ti Amerikanci rade u Palestini, kako gađajuz civilne delove gradova i skrovišta u Iraku, njihovo ponašanje u Somaliji ili napade na libijsk edog predsednika Gadafija u njegovoj kući. Raspad bivše Jugoslavije deo je takve zapadne politike, jer je u bivšoj Jugoslaviji živelo 6 miliona muslimana“, zaključio je on.

Verske organizacije su nastojale da igraju aktivnu ulogu tražeći političko i diplomatsko rešenje postojeće situacije. Beograd je u četvrtak, 8. aprila posetila visoka delegaciju Društva Svetog Eđidija koju je predvodio monsinjor Vićenco Palja. Sveti Eđidio je prethodnih godina imao ključnu posredničku ulogu u potpisivanju sporazuma između predsednika Miloševića i Ibrahima Rugove o normalizaciji procesa obrazovanja i drugih oblasti života. To je prvi potpisan dokument između obe strane. O poslednjoj poseti organizacije Svetog Eđidija Beogradu, objavljuju se samo protokolarne vesti. Dok je delegacija radila na sklapanju sporazuma o obrazovanju, bili smo u veoma čestom kontaktu. 

Na osnovu dosadašnjih aktivnosti daju naznake da Sveti Egidio ima sličnu ulogu u eventualnim pregovorima između dve strane. Lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova intenzivirao je svoje političke aktivnosti. On se u petak sastao sa dva potpredsednika srpske i savezne vlade, Ratkom Markovićem (šef delegacije Srbije na sastanku u Rambuju) i Nikolom Šainovićem. U kratkom saopštenju se najavljuje da je bilo reči o "mogućem nastavku mirovnog procesa". Bio je to četvrti Rugovin javni skup od početka NATO napada na Jugoslaviju.