FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (25): NATO će umreti u Srbiji

NATO bombardovanje Srbije
Izvor: B92

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

U istoj izjavi, lideri NATO-a izneli su pet zahteva predsedniku Miloševiću: „Obezbediti proverljivo zaustavljanje svih vojnih akcija i momentalno okončanje nasilja i represije na Kosovu“; povući vojne, policijske i paravojne snage sa Kosova; dozvoliti stacioniranje na Kosovu „međunarodnog vojnog prisustva“, za koje se smatra da implicira NATO snage; omogući bezbedan povratak izbeglica; i raditi na sporazumu „zasnovanom na sporazumima iz Rambujea.

Češki ambasador u NATO, Karel Kovanda bombardovanje Srbije, nazvao je “vatrenim krštenjem”. Potiv volje većine političara u zemlji, on je insistirao da Češka podrži napade na Srbiju. U to vreme, Havel je bio jedini češki političar koji je čvrsto stajao iza ambasadora i nije se povukao. Kovanda je mislio da Prag zaslužuje bolji imidž i izašao je sa idejom da NATO organizuje sledeći samit u češkoj prestonici, setio se Vondra.

Svaki predstavnik je otišao sa uverenjem da NATO mora izaći kao pobednik; bilo šta manje, potencijalno bi dovelo do smrti samog saveza. Bitan napredak dogodio se poslednjeg dana konferencije, 25. aprila, kada je ruski predsednik Boris Jeljcin pozvao predsednika Klintona da razgovara o okončanju vojne akcije NATO-a protiv Srbije. Iz tog razgovora proizašla je i obaveza ruskog predsednika da okonča rat. Jeljcin je pokrenuo pregovarački proces koji je na kraju diplomatski izolovao Miloševića i doveo do povlačenja srpskih snaga sa Kosova.

Za to vreme, Samit NATO-a u Vašingtonu posmatra se u Beogradu kao mogućnost za sledeću fatalnu grešku – odluku o kopnenoj invaziji. Svi jugoslovenski zvaničnici uveravali su nedvosmisleno da će se Jugoslavija braniti od pretnje okupacijom i kapitulacijom.

- NATO sada slavi 50 godina postojanja, ali to neće biti trenutak trijumfa, nego trenutak ovenčan tugom i sramotom. NATO će umreti u Srbiji. Za nas je velika čast - odbiti napade tako jakog neprijatelja. Oni su sprovodili okupacije, ali mi to odbijamo, rekao je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević.

Proslava 50. godišnjice NATO-a u Vašingtonu za ljude u Jugoslaviji znači sećanje na ideje slobode, jednakosti i međunarodnog poretka, komentarisao je portparol Socijalističke partije Ivica Dačić Samit u Vašingtonu. Dačić je rekao da je NATO pokušao da slomi slobodarski duh srpskog naroda. Jugoslavija 1941. rekla "Ne" Hitleru i sada ne prihvatamo kapitulaciju." Napadi na medije pokazuju da zločinci nisu dostigli svoje ciljeve", rekao je Dačić.

Potpredsednik Vlade Srbije, Vojislav Šešelj, rekao je “NATO sada napada sa bezbedne udaljenosti, ali ako dođu na srpsko tle osetiće moć srpskog oružja”.

Ministar informisanja Milan Komnenić potvrdio je identičan stav. "Jugoslavija neće kapitulirati. Imamo samo jednu mogućnost: da branimo svoju zemlju", rekao je Komnenić.

Visoki oficiri u Vojsci Jugoslavije takođe su naglasili kapacitete vojske da odbrani zemlju od kopnene invazije. General Nebojša Pavković, komandant Treće armije sa sedištem na Kosovu, rekao je da Vojska Jugoslavije neće biti pobeđena kopnenom invazijom NATO trupa. "Sada imamo 150.000 ljudi pod oružjem. Ako bi svaki treći hitac bio precizan, to ne bi bile male žrtve za NATO", predočio je Pavković.

Komandant Prištinskog korpusa, general Vladimir Lazarević, rekao je da je NATO već započeo vazdušno-kopnenu operaciju u zoni njegovog korpusa. „Na liniji od 15 do 20 kilometara počela je kopnena agresija, uglavnom od trupa albanskih terorista prikupljenih iz cele zapadne Evrope, vazdušnim podrška".

General Lazarević je rekao da su jugoslovenski gubici minimalni, da su borbene sposobnosti u potpunosti sačuvane. Komandant jugoslovenskih tenkovskih jedinica general Slobodan Kovačević rekao je da ove jedinice praktično nisu imale gubitke. On je rekao da je jugoslovenski tenk M-84 jedan od veoma modernih borbenih tenkova. Ali najvažnije je da nikog ne napadamo, nego branimo svoju zemlju“, rekao je Kovačević.

Černomirdinovi stavovi naišli su brzo na reakcije u političkom životu Srbije. Već u nedelju, 25. aprila, potpredsednik Savezne vlade Vuk Drašković kritikovao je jugoslovenski pristup međunarodnoj zajednici. Njegova kritika bila je na liniji onoga što je ruski izaslanik Viktor Černomirdin rekao na sastanku sa Slobodanom Miloševićem tri dana ranije. Drašković ističe da "Jugoslavija ne može da pobedi NATO". „Ljudi koji vode državu moraju da kažu gde će izaći država posle 20 dana, gde je Rusija, gde je javno mnjenje na zapadu. Neki od tih patriota lažu i govore da ćemo pobediti u NATO", rekao je Drašković u jednoj specijalnoj emisiji na TV "Studio B". Televizijom Studio B upravljaju gradske vlasti Beograda koje pripadaju Draškovićevoj stranci - Srpskom pokretu obnove. Drašković je kritikovao državne medije, levičarske partije i politički pristup jugoslovenskom rukovodstvu.

Mnogi govore da je nacionalno jedinstvo prvenstveni cilj. Najvažnije je razumevanje realnosti, rekao je Drašković.

- Od toga zavisi naša sudbina, šta imaju u glavi ljudi koji vode ovu državu. Nema pameti kod onih koji na mostovima lažu ljudi da sutra počinje Treći svetski rat. Ruski komunisti imaju interes da podrže našu tragediju, jer mogu da pobede u borbi za Kremlj. Rusija nema ništa drugo, izdaje oštra upozorenja, a posle takvih upozorenja telefonira zapadnim partnerima sa objašnjenjima i izgovorima. Rusiji je potrebna zapadna podrška i nije nam dala ni avione "Suhoj", ni rakete S-300 i neće da počne Treći svetski rat.

Ovde je skriveno ko nas podržava u inostranstvu. To su maoisti, anarhisti, bivši pripadnici „Crvenih brigada”. Niko ne može da odgovori odakle su rvene zastave u Vašingtonu, Berlinu, širom sveta. Da li su to komunističke zemlje? Javno mnjenje u svetu nas jednostavno ne podržava. Ne možemo očekivati raspad NATO-a, pomoć Rusije i javnog mnjenja. Mi smo nažalost sami, rekao je Drašković.

       Kritikovao je i dalje propagandu državnih medija." Oni govore o kriminalcima. Avioni su kriminalci, zapadni lideri su homoseksualci, manijaci, NATO vojnici su drogirani. Naša vojska je poštena i poštuje neprijatelje. To rade oni koji nisu na frontu, koje prozivaju dodatne bombe kojima ne možemo da obnovimo svoju državu- upitao je Drašković.

- Socijalistička partija je pre dva dana dala izjavu da pripadamo najslobodnijoj zemlji u Evropi. Bože moj! Da li je slobodna zemlja pod bombama - dodao je Drašković.

Drašković je rekao da veruje da će narednih dana Rusija i zapadne zemlje usaglasiti svoje planove sa Poveljom UN. „Svima koji govore da to treba da odbijemo i da pobedimo ceo svet, svima njima moramo reći „ne“, rekao je Drašković.

- Moramo biti spremni da prihvatimo povratak izbeglica i prihvatimo humanitarne organizacije. Dolazak međunarodnih snaga će olakšati taj proces. Savezna vlada je prihvatila skoro sve. Prihvatamo politički dogovor. Skupština Srbije prihvatila međunarodno prisustvo.

Pitanje je sada koje su snage odgovarajuće? Mogu li to biti civilne snage? Černomirdin je u Moskvi rekao da je to nemoguće“, rekao je Drašković.

Američki potpredsednik Al Gor i Viktor Černomirdin razgovarali su telefonom 26. aprila. Američki potpredsednik Al Gor počeo je osvrtom na susret telefonski razgovor dvojice predsednika, Klintona i Jeljcina koji su razgovarali 90 minuta o Kosovu. To se odnosilo na razgovor prethodnog dana, 25. aprila.

Jeljcin je predložio da se ponovo aktivira komisija Černomirdin – Gor koja je delovala dok je Černomirdin bio ruski premijer.

Kako svedoči Strob Talbot, Jeljcin je pozvao Klintona, razgovor je počeo njegovim nastojanjem da izazove simpatije Klintona za nešto protiv čega je bio u samoj Rusiji. Postoje snage u vojsci i Dumi, rekao je Jeljcin, koje agituju da se, u znak podrške Srbiji, pošalje flota u Mediteran, obezbedi oružje za Beograd, uključujući protivvazdušne sisteme, koji bi ugrozili pilote NATO. Jeljcin je Klintonu saopštio i da je već otpustio jednog komandanta sa Dalekog istoka.

– Taj tip – je pokušao da okupi bataljon koji bi otputovao za Srbiju. “Kuvao se” i nekakav plan o stvaranju “unije” između Jugoslavije, Belorusije i Rusije.

Bio je odlučan da zadrži te snage pod kontrolom, ali mu je bila potrebna pomoć Klintona što je bio očigledan znak da će Rusija zabiti nož u leđa Miloševićevih političkih saveznika, poslovnih saradnika, vojnih komandanata i obaveštajnih službi.

– Ne gurajte Rusiju u ovaj rat! – rekao je Jeljcin Klintonu praktično vičući u telefonsku slušalicu. – Vi znate šta znači Rusija! Znate čime raspolaže! Ne gurajte Rusiju u to!

Kada je Klinton čuo prevod Jeljcinovog kratkog govora, skupio je usne i podigao obrvu. Umesto da reaguje na to što se činilo vrlo blizu upozorenja i opasnosti od nuklearnog rata između Amerike i Rusije, Klinton je izabrao da, u što je moguće pozitivnijem smislu, ponovi uslove za ispunjenje Jeljcinovih želja. Poziv je bio od velike pomoći, rekao je, jer je “razjasnio” šta bi sve moglo da se dogodi ukoliko bude ili ne bude pauze u bombardovanju. Klinton je obećao da će Gor odmah pozvati Černomirdina, a da će mene poslati u Moskvu kao inicijalnu tačku kontakta za novu američko-rusku inicijativu.

Iznenada umiren, Jeljcin se zadovoljno oglasio: “Mislim da je naš razgovor bio otvoren, konstruktivan i izbalansiran. Nismo dozvolili da nam osećanja stanu na put, iako sam ja bio malo pričljiviji od tebe.”

Pošto je već postojala komisija Gor – Primakov, Gor je samo predložio da se njihov „kanal“ doda u „dijalog“. Gor je nastavio u veoma prijateljskom tonu, govoreći „znam te tako dobro, prijatelju“. Podsetio je Černomirdina da je proveo 9 sati s Miloševićem, zbog čega je Klinton zatražio od Stroba Talbota da ode u Moskvu i dobije „kompletan brifing“ kako bi što bolje razumeli Miloševićevu poziciju. Vesti su, međutim, bile dvosmislene: s ruske strane se čulo da je razgovor bio kontruktivan i da treba da dovede do rešenja, ali iz Beograda se čulo upravo suprotno, da je Milošević ostao „ukopan u stare, neprihvatljive pozicije“, pa je razjašnjenje svega onoga što se postiglo, „pitanja gde je Milošević odbio da sarađuje i prirodu Miloševićeve situacije“ bilo veoma važno. Talbot je sa svoje strane trebalo da obavesti rusku stranu o razgovorima u Vašingtonu sa svim članicama NATO koji su obavljeni pred obeležavanje 50 godina postojanja NATO.

VIKTOR ČERNOMIRDIN: Znam da je gospodin Talbot već ovde u Moskvi, a sutra ću ga sresti. Prvo će u 9 časova razgovarati sa gospodinom Ivanovim, našim ministrom spoljnih poslova, a onda ćemo se sastati sa njim. Obavestiću ga o našem stavu u prvoj fazi i mojim razgovorima sa Miloševićem. Bio je to težak razgovor i moramo ga ubeđivati u mnoge stvari, što nije lako. Jedna stvar koju je prihvatio je međunarodno prisustvo tamo. Naravno, on je protiv NATO-a, ali ima nekih pomaka u njegovoj poziciji i očigledno nam je potrebno da se napravi neka vrsta kompromisa. Ono što je bitno jeste da ste u izjavi koju ste usvojili u Vašingtonu izneli određene stavove koji se poklapaju sa onima koje mi zauzimamo i sa onim što ponekad kaže Milošević. O tim stavovima je razgovarano sa gospodinom Ivanovim i madam Olbrajt. Sve što nam sada treba je da se produbimo te pozicije. Ja sam samo deset minuta pre našeg poziva razgovarao sa zamenikom gospodina Miloševića, gospodinom Draškovićem, i on je takođe prihvatio međunarodno prisustvo. On deli mnoge naše pozicije. Sutra ćemo razgovarati sa gospodinom Talbotom i biće to veliki razgovor i videćemo koji su kompromisi mogući.

Moramo da se sretnemo u jednom trenutku i u jednom vremenu. Da se ​​situacija ne bi pogoršala. Sve što treba je da pronađemo neku vrstu kompromisa.

POTPREDSEDNIK GOR: Postoje tri pitanja koja bih želeo

zamolimo vas da posvetite posebnu pažnju jer moramo da razumemo svaki detalj, a Strob može da prati ovo. Prvi je potpuno povlačenje srpskih snaga sa Kosova. Sve članice Kontakt grupe, uključujući Rusiju, složile su se po ovom pitanju.

Po ovom pitanju ne može biti kompromisa. Ali ono što čujemo od Miloševića je da će razmotriti samo smanjenje svojih snaga. Jednostavno nema načina da vratimo izbeglice na Kosovo ako su srpske snage i dalje na terenu. Viktore Stepanoviču, možete li mi reći da li je postojao bilo kakav dogovor o potpunom povlačenju snaga, uključujući VJ, MUP i paravojne formacije?

ČERNOMIRDIN: Da, pristao je, ali samo da smanji svoje oružane snage u granicama koje je imao u predratnom periodu, a isto važi i za policijske snage koje su tu da obezbede mir i red. On, naravno, insistira da bi i NATO povukao svoje snage sa jugoslovenske granice. Nismo razgovarali o detaljima koliko bi trebalo smanjiti oružane snage i policijske snage, ali, naravno, policija je tamo potrebna da obezbedi elementarni mir i red. Bilo je teško na prvom razgovoru bilo šta dogovoriti. Moramo da nastavimo. On je rekao da će rezervisati neke policijske snage u srpskom delu Kosova.

GOR: Dobro, pa, očigledno je da je to nešto što će zahtevati mnogo više diskusije. Ali dozvolite mi da pređem na drugu tačku, a to je priroda međunarodnih bezbednosnih snaga. Predsjednik Klinton i NATO jasno su stavili do znanja da bismo pozdravili mandat UN-a, iako komanda i kontrola UN-a ne funkcionišu, kao što smo vidjeli u Somaliji i prvim danima Bosne.

Bosna je dobar model za početak. Postoji ključna uloga NATO-a (što je od suštinskog značaja za naše učešće, za povratak Albanaca i za omogućavanje sile da razoruža OVK). Ali Rusija bi trebalo da bude ključni učesnik zajedno sa drugim zemljama koje nisu NATO i drugim organizacijama poput OEBS-a. Ne zanima nas kako se zove sila. To ne treba NATO natpis preko vrata ili NATO zakrpe na uniformama. Ali to moraju biti snage bezbednosti, inače se civili i izbeglice jednostavno neće vratiti.

Sada mislim da ne možemo da nastavimo ako tamo postoji bilo kakva srpska policija ili VJ ili MUP, ali što se tiče međunarodnih bezbednosnih snaga, postoji osnova da naš stav prihvati i Milošević. Da li se uopšte pomerio po ovom pitanju?

ČERNOMIRDIN: Ovo je bilo glavno pitanje o kome smo razgovarali sa njim. On je prihvatio međunarodne bezbednosne snage i rekao je da to mogu biti... vojnici iz Grčke ili drugih zemalja NATO-a mogu da učestvuju u međunarodnim snagama, ali je istakao da Rusija mora biti u velikoj meri zastupljena u tim snagama... Ukrajina takođe i iz Južne Afrike, ali potpuno se slažem sa vama da nema potrebe da stavljate znak na vrata ili stavljate NATO amblem na uniformu. Glavna stvar je da to bude pod okriljem Ujedinjenih nacija. Insistira na velikom učešću Rusije. O geografiji se može govoriti kasnije. Glavna stvar je pronaći kompromis. On se složio da međunarodne snage treba da predvodi neko iz Ujedinjenih nacija.

Gor je zatim predstavio uslove NATO za prestanak bombardovanja. “Milošević bi trebalo da uradi pet stvari: Prvo, obezbedi proverivo zaustavljanje svih vojnih akcija i momentalno okončanje nasilja i represije na Kosovu; drugo, da povuče s Kosova svoje vojne, policijske i paravojne snage; treće, da pristane na stacioniranje međunarodnog vojnog prisustva na Kosovu; četvrto, da pristane na bezuslovan i bezbedan povratak svih izbeglih i raseljenih lica i nesmetan pristup njima od strane humanitarnih organizacija; i peto, da obezbediti verodostojno uverenje o svojoj spremnosti da radi na uspostavljanju političkog okvirnog sporazuma. Znam da predsednik Jeljcin želi da NATO zaustavi vazdušne udare onog trenutka kada počne diplomatska inicijativa. Ali to neće uspeti. Obustavićemo bombardovanje kada on očigledno počne da povlači svoje snage u brzom rasporedu i prihvati naše uslove. Moramo imati više od obećanja. Prečesto smo ga viđali da krši ta obećanja. Strob može da prati ove tačke, ali želeo sam da budem siguran da ste čuli od mene što se tiče ovog trećeg pitanja », rekao je Gor.

Černomirdin je uzvratio da se može smatrati da se « polovina tačaka poklapa », dodajući da je « jedan razgovor koji je imao s Miloševićem već otkrio mogućnost daljeg rada », jer je on pristao da povuče svoje trupe i ono što je potrebno je da se uspostave bezbednosni uslovi za povratak izbeglica. Mora postojati neko ko će obezbediti bezbednost, a to su međunarodne snage », rekao je Černomirdin. Gor je zadovoljno prokomentarisao da „ima prostora za kreativnost“ i saopštio Černomirdinu ako Rusija igra ovo “kako treba », to može biti velika pobeda ruske diplomatije i ruske mirovne misije « koja će vam pomoći da zaobiđete kritičare koji žele da vojno uvuku Rusiju u sukob ».

Upravo je Černomirdin posno elaborirao na više mesta u svojoj knjizi rusko uplitanje u ratove radi »slovenske solidarnosti«, panslavizma i ostalih mitova. Posebnu opservacije Černomirdin posvećuje « mitu o slovenskom jedinstvu », razrađujući dalje Soženjicinove teze. “Slovensko bratstvo je jedan od najefemernijih, ali emocionalno objašnjivih mitova s kojim sam se sreo tokom mog rada u Jugoslaviji”, kaže. Da nije tog mita, mnogi procesi u istoriji, posebno novijoj, bili bi drugačiji, u svakom slučaju bilo bi manje gubitaka. “Ubeđen sam da eksploatacija teme slovenskog bratstva, posebno u tom trenutku, nije mogla da donese ništa osim štete. Eto zašto sam se tako oprezno odnosio tada prema tako delikatnoj ideji ‘slovenskog bratstava’ i praktično je isključio iz upotrebe.” Kratkovida je državna politika koja se zasniva na stereotipima, tako dalekim od realnosti. Nažalost, tako je bilo, ne jednom u istoriji, i kamo sreće da se to završavalo samo razočaranjem.

Evropska politička karta se često menjala, neka slovenska braća su se zbližavala, druga su se kardinalno razilazila, kaže Černomirdin. U praksi se slovenski narodi, vođeni kratkovidim političarima, lakše ujedinjuju s drugim narodima, nosiocima sasvim drugačije kulture, religije, jezika, nego sa Slovenima. A kad je reč o razvodima, Sloveni su prvi u Evropi jurnuli u brakorazvodni sprint, nestrpljivo i ne ustručavajući se kidali mnogovekovne složene veze i dobrosusedske odnose, napisao je Černomirdin u svom obračunu sa idejom „slovenske solidarnosti“.

U zapadnom slovenskom svetu izgubljena je svest o velikom slovenskom jedinstvu i sada “sa slovenskog drveta” odumiru suve grane. “Onaj ko mnogo govori o bratstvu, solidarnosti, ili je lukav, ili ne razume političku situaciju u Evropi. Danas zemlje bivših sovjetskih saveznika - zemlje koje smo nazivali slovenskim, odavno stoje u redu da im NATO udeli skromno mesto makar i iza vrata. Od momenta širenja NATO-a na istok pokazuje se da rukovodstva slovenskih zemalja rade samo ono što im blagoizvoli narediti jači - SAD, EU, NATO.” “Da je tako”, kaže Černomirdin, “videli smo i tokom razvoja jugoslovenske drame. Političari Istočne Evrope su manje od svega mislili da li su im Jugosloveni braća.”

U Černomirdinovim rečima može da se nasluti neka vrsta revanšizma za jugoslovenski stav iz vremena komunizma, kada je Jugoslavija rakinula s politikom Informbiroa. „I sama Jugoslavija se, kaže Jeljcinov izaslanik, ne jednom okretala bogatom zapadnom ujaku, zaboravljajući Rusiju.“ Černomirdin u svojoj eksplikaciji međuslovenskih odnosa nije ništa rekao o odnosu međuratne Jugoslavije prema boljševičkoj revoluciji, koju je upravo Jeljcinova Rusija deklarativno najoštrije odbacivala i osuđivala.