FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (23): "Slobodane, plači s nekim drugim“

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Američka državna sekretarka, Madlen Olbrajt smatrala je sebe autorom pristupa kojim se mir sa Srbijom postiže preko Rusije. Odmah posle početka bombardovanja, “dobronamerni članovi Kongresa otišli ​​su preko Atlantika da se sastanu sa svojim ruskim kolegama i vratili se sa loše osmišljenim inicijativama”, navela je ona. Ukrajina je imenovala specijalnog izaslanika za Kosovo i objavila svoj mirovni plan. Generalni sekretar UN-a Anan najavio je planove za imenovanje ne jednog već dva specijalna izaslanika za Kosovo. Česi i Grci su takođe iznosili ideje, a grčki ministar inostranih poslova Jorgos Papandreu je pokušao da obavi neku vrstu neformalne misije.

“Videći Rusiju kao ključ prihvatljivog ishoda, zalagala sam se za pristup „dvostrukog magneta“ koji je Rusiju prvo približio poziciji NATO-a, a zatim i Beograd Rusiji. U idealnom slučaju, mogli bismo da pregovaramo o aranžmanu zasnovanom na modelu koji se koristi u Bosni, uz ovlašćenje Saveta bezbednosti, na čelu NATO-a i učešće Rusije u mirovnoj operaciji. Ovo je bio dobar koncept, ali ga je bilo teško postupiti jer su Rusi bili toliko ljuti », objasnila je Olbrajtova.

U toj igri, Viktor Černomirdin je postao osnovna poluga Jeljcinove politike. Kako je kasnije rekao drugima, naredbe koje je Černomirdin dobio od Jeljcina bila su: "Baš me briga šta moraš da uradiš, samo to okončaj. To sve upropaštava".

U danu kada je NATO veoma snažno i bez milosti bombardovao Beograd, 22. Aprila, Černomirdin je došao na svoj prvi susret s Miloševićem. Pošto je noć ranije bila razorena Miloševićeva kuća u Užičkoj, susret je održan u Belom dvoru. Tog dana su razgovarali Bler i Jeljcin. Jeljcin je rekao da je uveren da NATO čini veliku grešku nastavljanjem bombardovanja, jer tako učvršćuje Miloševićeve pozicije, a umesto rešenja humanitarnog problema, suočava se s humantarnom katastrofom. « Umesto pregovaračkog procesa, za čiji početak je London dosta uradio, imamo povratak na vojnu konfrontaciju. Uznemieni smo informacijama o planovima kompnenen intervnecije NATO na Kosovu. Biću otvoren : to je put u provaliju », rekao je ruski predsednik. Jeljcin je zatim pozvao Blera da « zaustavi ovo bezumlje », upozoravajući da to može da izazove « evrooski, a možda i svetski rat ». « Opametite se odmah, jer će sutra biti kasno », pretio je Jeljcin.

Britanski premijer mu je odgovarao isto što i Klinton i svi zvaničnici vodećih zapadnih država, da je bilo maksimalnih napora u Rambujeu da se pronađe političko rešenje, a da ono što Milošević radi na Kosovu, ne može da se dozvoli s moralne tačke gledišta.

U takvoj atmosferi došlo je do prvog susreta Miloševića i Černomirdina. Za taj susret, Černomirdin kaže da je bio najteži. Na njemu su učestvovali još predsednik Srbije Milan Milutinović, pedsednik Vlade Mirko Marjanović, ministar inostranih poslova Živadin Jovanović i komandant Treće armije, general Nebojša Pavković.

Černomirdin navodi da je od prvog momenta osetio « ogorčenje jugoslovenskog lidera », dok je objašnjavao korene nastanka problema na Kosovu i položaj Srba na Kosovu. «Zašto je ovde ceo Zapad ? Gde su bili svi ti branioci prava kada su gorele srpske kuće, kada su sečeni njihovi voćnjaci i kada su ljudi ginuli », zapitao je Milošević.

Takav pravac razgovora nije odgovarao ruskom sagvorniku, koji kaže da je želeo da « prevede dijalog u konkretan tok », pa je uzvratio Miloševiću da se ne treba baviti istorijom, nego rešavati današnje, trnutke probleme. Černomirdin objašnjava da Kosvo već odavno nije pod kontrolom saveznih vlasti, a da ga ne kontroliše takođe ni Armija. Po danu još nekako, a noću na scenu stupa OVK. Osim toga, granica sa Albanijom je porozna i pitanje je da li je pod kontrolom jugoslovenskih organa. Zbog toga je potrebno da se na problem gleda šire i da se rešava na odgovarajući način. Jugoslavija je ušla u sukob sa celim NATO savezom. Čak ni SSSR, iako je bio supersila, izbegavao je takav sukob. Zato je i stvoren Varšavski pakt. Saveznici, kakvo god oni bili, davali su dopusnku moralnu snagu. Jugoslavija nema nikakvih šansi da pobedi. Rizikuje se poraz u ratu, gubotak države i armije. Zato je glavni zadatak da se sada prekinu borbena dejstva, bombardovanje, a da se zatim u političkom toku zaštite vlastite pozicije, životni interesi i da se istrguju uslovi.

Milošević nije obratio pažnju na to što je rekao, nego je uzvratio da ljudi u Jugoslaviji smatraju da je bolje umreti, nego biti na kolenima. Jugoslavija neće da pobedi zapad, ali će da mu pokaže svoju veliku snagu, naneće velike gubitke i naterati ga da « podvije rep ». Jugosalvije pri tome, nije sama, s njom se solidarišu milioni ljudi!

U ovakvom Miloševićevom istupanju, Černomirdin nije video samo eventualnu « istorijsku zaslepljenost » sagovornika, nego pre svega, političku kalkulaciju. On je zaključio da Milošević ide na kopnenu operaciju NATO, gde bi doista NATO snage mogle da budu izložene ozbiljnim žrtvama, ali da rusko rukovodstvo dođe pod pritisak da konkretno vojno pomogne Jugoslaviji i da se umeša na njenoj strani. A već smo videli ranije kakav stav je u Rusiji postojao prema izazovima uplitanja u balkanski sukob i sa istorijske i s političke tačke gledišta. Černomirdin je « slovensku solidarnost » smatrao pogrešnom ruskom politikom, isto kao i pomoć Rusije Srbiji 1914. godine. Jeljcin i njegova garnitura nisu želeli da ponove iste greške, pa su i oni imali isti interes kao i NATO i zapad – zaustaviti rat pre rizika kopnene intervencije koja bi politička rukovodstva na zapadu i Rusiji stavila u sasvim novi položaj i pod pritisak javnosti.        

« Pošteno govoreći, nisam ni tada mislio, a ne mislim ni sada, da je to bila samo tirada. Pre bih rekao da je u tome bila određena računica. Ona se u mnogome oslanjala na kopnenu operaciju koja bi stvarno mogla da dovede do velikih žrtava NATO. Gubici bi, u prvom redu, probudili javno mnjenje zapadnih država, koji bi želeo okončanje vojnih operacija. Takav scenario se u principu nije isključivao. Milošević je odlično znao da pokreti građanstva protiv rata u Italiji i drugim zemljama, mogli su da narastu u toj meri da otkriju pravo lice agresora“, ocenjivao je Černomirdin.

Černomirdin je shvatao da Milošević razume da jugoslovenska vojska ne može da pobedi NATO u direktnom sukobu. Pobeda može da postane prihvatanje okončanja vojnih operacija pod uslovima koji su nepovoljni za protivnika. On je nastojao da stvori takvu situaciju.

Zanimljivo je da je slične poglede imao i američki predsednik Klinton, koji je po svaku cenu želeo da izbegne kopneni rat. „Neki ljudi su tvrdili da bi naš položaj bio odbranjiviji da smo poslali kopnene trupe. Postojala su dva problema sa tim argumentom. Prvo, do trenutka kada bi vojnici bili na položaju, u adekvatnom broju i uz odgovarajuću podršku, Srbi bi naneli ogromnu štetu. Drugo, civilne žrtve u kopnenoj operaciji verovatno bi bile veće nego one od zalutalih bombi. Nisam smatrao da je argument da treba da sledim kurs koji bi koštao više američkih života, a da nimalo ne poveća izglede za pobedu, bio veoma ubedljiv. Naša strategija bi često bila samo pretpostavljana, ali nikada nije napuštena«, opisao je Klinton.

Milošević se, prema Černomirdonovim navodima, u tim proračunima oslanjao i na pomoć Rusije. Ali, Černomirdin je imao drugačije poglede. „Potrebno je bilo da se napusti ta temu podvlačeći da je sam moj dolazak dokaz solidarnosti i podrške sa strane Rusije. Ali i ovom slučaju potrebno je računati na vojnopolitičku i ekonomsku realnost, opšte mogućnosti, ruske i jugoslovenske“, objasnio je Černomirdin. On je još rekao da on nije samo posrednik u ovom slučaju, nego da takođe zastupa interese Rusije.

Milošević se ponovo vratio temi slovenskom jedinstva, počinjući temu dtupanja Juhgoslavije u Savez Rusije i Belorusije. Černomirdin je uzvratio neprijatnim pitanjem – zašto to pitanje počinje sada, u ratu, a nije ga postavio u miru, kada za to nije bilo nikakvih smetnji?

Nameravajući da okonča taj deo „neproduktivnog razgovora“ rekao je da će se na nju vratiti kada se okončaju ratna dejstva i bombardovanje.

Milošević je, zatim, postavio pitanje vojnih isporuka, naglašavajući da je potrebna konkretna podrška i konkrentni koraci. „U rukovodstvo Rusije, čije direktive sam sledio, mišljneje je bilo sasvim drugačije. U ovoj fazi nije moglo da bude nikakvih vojnih isporuka. One bi bile Jugoslaviji „medveđa usluga“ koja bi još više razbesnela NATO. I ako se neko u Rusiji izjašnjavao za ove isporuke, to je bio rezultat nerazumevanja. Ko bi rukovodio tom tehnikom, ako bismo je isporučili? Za ispravno rukovođenje, potrebna je priprema, ne od jednog dana. Znači, to su dužni da urade specijalisti iz Rusije. Znači, Rusija se uključuje u rat“, pitao se Černomirdin. Černomirdin je onda po tačkama razjašnjavao Miloševiću zašto je to neprihvatljivo za Rusiju.

Interesantno bi bilo analizirati, šta bi se doista dogodilo, da je Rusija tada Jugoslaviji isporučila naoružanje, imajući u vidu trenutne događaje u Ukrajini i ogromne, nimalo skrivene isporuke NATO podrške i pomoći Ukrajini. Postavlja se pitanje da je Rusija tada otvoreno, pa i oružanim sistemima, stala na stranu Jugoslavije, kako bi se razvijala dalje geopolitička situacija u Evropi i u kom pravcu bi išao ceokupan razvoj u svetu u prethodnih 25 godina. U tom slučaju, sa stanovništa interesa same Rusije, bilo bi zanimljivo oceniti da li bi Rusija danas imala potrebe da vodi sadašnji skupi rat koji u svakom smislu prevazilazi troškove pomoći koja bi mogla da bude upućena u Jugoslaviju. Verujemo da će i ovo zanimljivo analitičko pitanje doći jednom na dnevni red, jer se ono samo po sebi nameće.

Černomirdin, zatim, opisuje da je Milošević prelazio s teme na temu i da je za njega „nastupilo očajno vreme“, gde se postavljalo pitanje i njegove lične budućnosti, zbog čega je bio spreman da ide na „očajničke i samim tim, nelogične poteze i u tom smislu uvlačenje u sukob trećih država“. Černomirdin je tada pomenuo još i „gorku lekciju“ iz 1914.

A direktno pitanje da li će da nađe rešenje i da zaustavi rat, Milošević je odgovorio: „Da“. Zatim mu je Černomirdin rekao da on kod njega neće izazvati emocije, jer ima konkretan zadatak predsednika i vlade Rusije koji brane interese Rusije. „Tako, hajde da razmotrimo šta je potrebno da učinimo, a ne očekuje suze od mene. Možeš da plačeš s nekim drugim, a sa mnom nije potrebno, jer ja nisam nastupao i ne nastupam u ulozi advokata..“, rekao je Černomirdin, nastavljajući ton u kome su počeli taj dugi i težak razgovor.

Rat je potrebno da se okonča za pregovgaračkim stolom, a na na ratištu. Ali, potrebno je učiniti korak ka pregovorima. A, do njega neće doći, ako jugoslovenski predsednik nije sprema na kompromis- Stvar je optišla tako daleko, da se ne može završiti 100 odsto u interesu Jugoslavije. Potrebno je pripremiti se za pregovore i gde su ustupci mogućni, a gde nisu.

Prvo u čemu je uspeo da ubedi Miloševića je neophodnost prisustva mirvnih snaga na Kosovu.

-Da li je to uslov NATO, pitao je Milošević.

-Ja nisam advokat NATO, nego specijalni predstavnik predsednika Rusije. To je jedna od varijanti rešenja nastalih problema.

Milošević se u principu saglasio sa ovakvim stavom. U suštini, nije bilo alternative mirovnim snagama. Ali, to smo se mnogo sporili. On je tada tražio da u njihovom sastavu ne bude vojnika iz zemalja NATO. Milošević je predložio mirovnu misiju iz kontigenta neutralnih zemalja.

Oni su « sa olovkom u rukama, korak po korak, došli do 7 principa koji su se ticali prekida vatre i početka pregovora. Osnovni i u centru njih bili su povratak izbeglica, dostavljanje humanitarne pomoći, obnova rada na stvaranju političkog okvira za obnavljanje autonomije, smanjenje vojnih i policijskih snaga Jugoslavije na teritoriji Kosova, međunarodno prisustvo mirovnih snaga pod zastavom UN i učešće Rusije u njima.

Na kraju dugog razgovora, Černomirdin je zabeležio da je Miloševiću naglasio koliku ličnu odgovornost on ima za dalji tok događaja i sudbinu svog naroda. « Ako su sukob produži, onda ti lično nosiš odgovornost za to. Sada te svi podržavaju, ali će da dođe trenutak kada će da puste sve pse na tebe. Tvoj nardo će ti suditi upravo po tomw, što si doveo zemlju u tako ponižavajući položaj. A tvog heroizma – više niko neće da se seća”, rekao je Černomirdin.

Zatim je ruski izaslanik opisao šta ga je iznenadilo izgledu jugoslovenske prestonice ? U suštini, trajao je rat. Ali sam grad uveče i sve što se okolo videlo, stvaralo je potpuno drugačiji utisak. Umesto prozora prekrivenih papirom, bili su otvoreni kafići, svetlele su reklame, pešaci su bili na ulicama, reka automobila… Kao da se ništa ne dešava. U Beogradu je, bez obzira na sve, poelo roleće i priroda je procvetala. Prestnički stanovnici, rečju su demonstrirali pokazival prezir prema ratu.

Černomirdin je nervozno pitao Mirka Marjanovića koji ga je vodio po gradu : "Šta to radite ? Vas bombarduju, u gradu je stanje kao da se ništa ne događa".

On je odgovorio još više s čuđenjem : "Šta, objavili su nam rat ? zašto bismo morali da se ponašamo prema podvalama".

Premijer Marjanović je potvrdio opšti utisak da je jugoslovenski narod ispunjen čvrstinom i rešenošću pred licem agresije.

Bez obzira na ovakve stavove Rusije, koji su bili u potpunosti poznati američkoj strani, u Vašingtonu se na Rusiju i Jeljcina gledalo s punim nepoverenjem. Tako je Strob Talbot ocenio da je „Jeljcin sve posmatrao izdaleka, očekujući da će se saveznici gložiti među sobom i, na kraju – ili zaustaviti bombardovanje, ili ublažiti uslove koji bi doveli do toga. Jeljcin je želeo da se rat zaustavi i hteo je da uloga Rusije u tome bude, što je moguće, veća“.

Te noći, između četvrtka i petka, 23.aprila, baš usred kasnog izdanja noćnih vesti TV, ekrani u Srbiji ostali bez slike. U tom trenutku emitovan je deo intervjua jugoslovenskog predsednika Miloševića za američku TV CBS. Rano ujutru (02.06 sata u noći) NATO je bombardovao zgradu TV Srbije. Četiri sprata zgrade Televizije u Aberdarevoj ulici potpuno su uništene.

Lokalna televizija "Studio B" odmah je bila na licu mesta i njene kamere su snimile i prikazale leševe i povređene ljude. Jedno telo je prikazano sa smrvljenom glavom, a pored njega obešeno je drugo telo čija je glava umrljana krvlju. Nezvanični izvori navode da je 18 ljudi povređeno, a 15 poginulo.

Srpska televizija ima oko 4000 zaposlenih. Nakon početka bombardovanja, televizija je emitovala program non-stop. Uništeni su i studiji za razmenu međunarodne TV mreže. Pre nekoliko dana je stranim dopisnicima naređeno da napuste te kancelarije iz "bezbednosnih razloga".

Obe crkve u blizini su oštećene. Pedeset metara od zgrade televizije nalaze se jedna od većih beogradskih crkava - Svetog Marka i Ruska pravoslavna crkva.

 Odmah posle bombardovanja mnogi Beograđani i članovi jugoslovenskog rukovodstva dolaze na mesto napada. Na sreću, izgleda da je preživela cela ekipa vesti koja se emituje u vreme napada. „Čitao sam vesti u studiju. Pripremio sam se za sledeću vest kada sam čuo eksploziju. Soba je ostala bez struje. Skočio sam ispod stola. Mislim da mi je to spasilo život jer sve okolo padalo. Tri metra od mene, pao je drugi deo zgrade. Bilo je nemoguće izaći napolje, jer smo bili u srcu televizije. Okolo su bile kolge koje su vapile za pomoć, pa sam do njih doveo timu hitne pomoći“, opisao je trenutak eksplozije voditelj vesti u 02.00. On je rekao i da to ne znači i kraj TV emitovanja. "Ako bude neophodno, borićemo se i u uniformi da odbranimo svoju zemlju od takve demokratije i slobode medija", dodao je on.

Potpredsednik Savezne vlade, Vuk Drašković, sam bivši novinar, rekao je da NATO "izgovor" o televiziji kao "legitimnoj meti" znači da su CNN, BBC, SKI ili druge televizije takođe legitimna meta jer podržavaju agresiju NATO-a.

- To je divljački čin NATO zločinaca, rekao je savezni ministar Goran Matić, zadužen za komunikacije. „To pokazuje šta su pravila novog svetskog poretka u tumačenju i verziji ubica. Ne mogu da pobede nas i našu istinu. Mogu da unište građevinu, ali ne mogu da unište istinu. Istina je da je pravda na našoj strani, da nismo nikoga napali i da samo branimo svoju državu od agresije“, dodao je Matić.

Gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović rekao je da je to rezultat "propagandnog rata NATO-a sa bombama", a ministar informisanja Srbije Aleksandar Vučić rekao je da "samo luđaci mogu da rade to što rade".

Sinoć je pogođeno i nekoliko TV predajnika širom Srbije.

NATO je pre dva dana uništio sedište vladajuće Socijalističke partije, u zgradi od 24 sprata, poznatijoj kao “CeKa” u kojoj je bilo i nekoliko radio i TV stanica, među kojima TV „Košava“ i TV „Pink“, uglavnom sa zabavnim programom. Televiziju "Košava" vodi Marija Milošević, kćerka Slobodana Miloševića. Juče je pogođena službena rezidencija jugoslovenskog predsednika. Jugoslovenske vlasti su saopštile da je reč o terorističkom aktu i pokušaju ubistva predsednika Jugoslavije. Prethodne nedelje su već uništene TV centrale druge dve druge  televizije – TV Novi Sad i TV Priština

Već tada su se u Vašingtonu okupili zapadni šefovi država, ministri spoljnih poslova i ministri odbrane da obeleže 50 godina postojanja NATO i da prime prve tri nove članice alijanske iz istočne Evrope.

Strob Talbot je naveo da su na Samitu NATO “savezničke vođe sa Klintonom i britanskim premijerom Tonijem Blerom na čelu, zbile redove i načinili tri zvanična zahteva koja Milošević mora da prihvati da bi bombardovanje prestalo: srpske snage – napolje, NATO – unutra, izbeglice – nazad.”

“Ne samo da su naši stalni saveznici bili čvrsti u tome, nego je i nekoliko predstavnika ključnih zemalja u Partnerstvu za mir, značajno navijalo za te uslove. Jedan od najglasnijih bio je predsednik Finske, Marti Ahtisari.

Kada je bilo jasno da se Atlantski savez nije slomio, kako se nadao da će se dogoditi, Jeljcin nije gubio vreme i predložio je zajedničku američko-rusku inicijativu za okončanje rata. Kad je u nedelju 25. aprila, poslednjeg dana samita u Vašingtonu, Jeljcin pozvao Klintona, razgovor je počeo njegovim nastojanjem da izazove simpatije Klintona za nešto protiv čega je bio u samoj Rusiji. Postoje snage u vojsci i Dumi, rekao je Jeljcin, koje agituju da se, u znak podrške Srbiji, pošalje flota u Mediteran, obezbedi oružje za Beograd, uključujući protivvazdušne sisteme, koji bi ugrozili pilote NATO”, preneo je Talbot.

Već do početka Samita, bilo je jasno da postoji duboki jaz u komandnoj strukturi američke vojske, NATO snaga i komandanta operacije, Veslija Klarka.

Klarkova karijera, mogla je da ponudi jedno od objašnjenja. Ona je bila tako uspešna da je 1981. nekih 16 godina pre nego što je dobio komandu NATO, “Vašington Post” magazin, koji je želeo da da profil školskog primera modernog oficira, bio upućen na pukovnika Vesa Klarka koji je tada imao samo 36 godina. Naziv je bio proročanski: "Zapovednik bataljona: ako bude Trećeg svetskog rata, Ves Klark može biti vaš čovek na frontu". On je bio, kako je pisalo u članku, među najboljim oficirima koje Armija može da ponudi.1 Kasnije je stajalo "on ide ka (vojnom) idealu, savršenom, modernom oficiru". Ali, čak i u ovom članku, bilo je nekih rezervi oko njega, koje su izrekli oni koji su imali tradicionalniji stav o vojnom sistemu i koje je odbijao njegov jednoznačan osećaj odlučnosti. Jedan kolega govorio je o njemu: "Ovom bataljonu (u Fort Karsonu) on je potreban, priznajem... Svi znamo da pre nego što je on došao ovo je bila rupa. On je rešio sve probleme, postavio je stvari na svoje mesto. Čovek je definitivno materijal sa tri zvezdice. On je zasenio bataljon. Ja ne poznajem nikoga ko se oseća lagodno sa njim. Niko ne želi da mu saopšti loše vesti, tako da on ima vrlo precenjeno mišljenje o moralu i vrlo je defanzivan oko svega što bi moglo da bude pogrešno. Što bi moglo da bude opasno..."

Izostanak pozivnice za Klarka, koji je tada vodio ratnu operaciju NATO, bio je, malo je reći, više od skandala. Klarkovi ponovljeni zahtevi za kopnenom operacijom nisu bili dobro primljeni u američkom komandnom vrhu. Tek na intervenciju generalnog sekretara NATO, Havijara Solane, Klark je pozvan na samit.