FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (22): Černomirdin o Miloševiću kao slonu u staklarskoj radnji

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Černomirdinova knjiga »Izazov« nije nikada prevedena na srpski, ali suštinski najbolje pokazuje raskorake i nesporazume koji su postojali između Slobodana Miloševića i Rusije i nepoverenje ruskog rukovodstva prema njemu. U poglavlju »Put u Beograd – Milošević partner za pregovore«, na svega 8 stranica, opisujući opšte uslove i generalnu politiku, Černomirdin veoma teško kvalifikuje lidera Srbije, da praktično nema ni jedne reči pozitivne reči o njemu. U tom smislu, ona doista ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Ona objašnjava i individulani politički i psihološki kontekst iz kojeg je ruski izaslanik vodio pregovore o Kosovu i zašto je upravo on imao ulogu i ispoljavao ponašanje koje se u Beogradu doživljavalo kao potpuno iznenađujuće.

Današnja perspektiva je, takođe, drugačija, jer se današnja Rusija suočila sa identičnim dilemama kao i Milošević pre više od 30 godina, kada je trebalo da se odluči da li prihvata razbijanje srpske nacionalne državnosti ili se opredeljuje za očuvanje zajedničkog života Srba nakon razbijanja Jugoslavije. Rusija i Srbija su 90-ih dale sasvim obrnute odgovore: Milošević je u čuvenom razgovoru sa predsednicima opština Srbije u maju 1990. saopštio da Srbija nije Rusija i da ne može da prihvati da 3,5 miliona Srba ostane van srpske države, dok je Rusija prihvatila da 25 miliona Rusa ostane van Rusije. Iz ovakve političke pozicije nastale su gotovo sve razlike između Miloševića i većine ruskih rukovodilaca iz orbite predsednika Borisa Jeljcina.

Milošević je ovo 1993. čak direktno rekao jednoj ruskoj delegaciji koju je vodio ministar spoljnih poslova, Andrej Kozirjev, predviđajući da će se Rusija suočiti sa istim problremima, a o čemu sa velikom dozom ironije i podsmeha svedoči u svojoj knjizi Leonind Mlečin.

Černomirdin i sam priznaje da ti odnosi nisu bili ni skladni, ni jednostavni. On ih, međutim, smešta u širi istorijski kontekst i dovodi u vezu sa odnosima u socijalizmu, koji su postojali između SSSR i SFRJ, Tita i sovjetskih rukovodilaca. »Objektivnosti radi, hteo bih da razvejem nekoliko postojećih mitova koji se odnose na jugoslovenskog predsednika u periodu proleće – leto 1999. Napominjem: koliko su složeni bili odnosi SSSR i Jugoslavije, utoliko su se komplikovano razvijali odnosi Slobodana Miloševića i Rusije«.

Ruski izaslanik daje psihološki portret Miloševića, za koji možemo slobodno da pretpostavimo da ga nije on sam napisao, nego da ga je verovatno dobio u materijalima za pripremu susreta s Miloševićem. Zbog toga su njegovi navodi zanimljiviji, jer daju procenu ličnosti predsednika Srbije od strane ruskih institucija, što nismo u prilici često da čitamo. Osim toga, ovakve zamerke na Miloševićev račun, često su se čule u Srbiji, a sada jednim delom postaje jasno odakle vode poreklo.

Černomirdin već u prvoj rečenici navodi da je Milošević “čovek koji je uzeo na sebe ulogu demontiranja federacije, a da nije iznedrio drugu adekvatnu državnu ujedinujuću ideju.” Černomirdin je naveo da je sudbina prema Miloševiću bila “manje blagonaklona ». Registrovao je porodičnu istoriju, u kojoj su otac i majka počinili samoubistva, beležeći pri tome da se otac ubio usled jedne takve svađe sa ženom jer ja majka bila ubeđena komunistkinja, a otac sveštenik. U porodici su se zbog toga vodili politički sporovi. Černomirdin kaže da je mogućno pretppostaviti da je Mološević želeo da izbegne greške svojih roditelja i oženio se idejnom istomišljenicom. « Mira Marković je verovala u bezuslovno vođstvo i veliku budućnost svoga muža i bila je hrabra u svojim izjavama. Još je u vreme Tita, gledajući portrete vođe jugoslovenskih komunista, ovoreno je izjavila da će brzo doći vreme kada će se svuda nalaziti portreti njenog Slobe », naveo je Černomirdin jednu glasinu koja se pronosila Beogradom tokom 90-ih, a da je niko nije suštinski potvrdio.

Černomirdin zatim govori o « poznatoj konfliktnosti » Miloševića i nepotrebnoj sklonosti ka « samožrtvovanju «  koji se « nisu pokazali kao najbolji instrumenti u njegovom arsenalu političkih sredstava ». Nasuprot Hrvatu – Titu, prema kome su većina jugoslovenskih naroda manja po broju odnosila trpeljivo i dobronamerno, prema novom lideru kao predstavniku srpske nacije, odnos je bio drugačiji. « Od Miloševića se tražila filigranska tehnika, da bi preskočio sve prepone, koje mu je pripremala Istočna Evropa koja se demokratizovala. On nije znao da savlada ta iskušenja. Njegova « samoubilačka » politika stvarala je jedan nerešivo grotlo problema koji su nastajali jedan za drugim », ocenio je ruski posrednik. Kao predstavnik druge epohe, čovek drugog vremena, Slobodan Milošević, zaista, nije mogao da se oslanja na Titovu idologiju.

Raspad SSSR srušio je stare ideale. Odsustvo objedinjavajućih momenata u državnoj politici najbolnije se pokazalo u Jugoslaviji. Slobodan Milošević nije znao da predloži alternativu, nešto novo, kontruktivnije. Došlo je vreme isplate Titovih računa, kada je jedino platežno sredstvo za sreću iz prošlih vremena, ostao samo suverenitet zemlje. Sada je za SAD i zapad jugoslovenska federacija izgubila stratešku važnost. U novoj fazi, zapadu se korisnijom pokazala razdrobljena, razbijena na komade, umesto jedinstvene i snažne Jugoslavije.

U nezvoznoj situaciji koja se stvorial, Slobodan Milošević izabrao je daleko ne najbolji način delovanja. Ideja, na koju je rešio da se soloni u ovom složenom vremenu, oslonac na nacionalna osećanja Srba, pokazala se kontraproduktivnom, naveo je Černomirdin. Odnosno, ono protiv čega je snažno nastupao njegov prethodnik Josip Broz Tito. Još 1986. Milošević je postavio veoma bolno pitanje Kosova, tvrdeći da je to tradicionalna srpska zemlja i neće je nikome dati, čime je izazvao burne aplauze srpskih stanovnika. Kada je postao predsednik Jugoslavije, on je nastavio da razvija ovu misao. On je na vreme oko sebe okupio deo srpskog društva, ali je odgurnuo sve ostalo, čime je doveo do raskola u zemlji.

Kada je počeo raspad zemlje i pošto nije imao zajedničku granicu sa Slovenijom, Milošević je izabrano daleko ne najbolju i promišljenu taktiku. On je odlučio da sakupi oko Srbije maksimalnu količinu teritorija iz sastava drugih, susednih republika, gde su Srbi kompaktno živeli.

Za ostvarenje, ove po posledica nepredvidljive ideje, on se ponašao „kao slon u staklarskoj radnji“, organizujući izlazak srpske vojske iz hrvatske zemlje u takozvanu Srpski Krajinu – deo Hrvatske, naseljenu većinski Srbima.

Milošević je računao na to da će po odlasku srpske vojske, Hrvati kao odgovor da razmeste svoju i da na taj način praktično ozakone podelu Hrvatske na srpski i hrvatski deo. To je bio prvi rat između Srba i Hrvata, koji je postao preteča krvavih događaja na Balkanu. Milošević je dalje ponovio isto iskustvo u Bisni i Hercegovini gde je bila proglašena Republika Srpska na čelu s Radovanom Karadžićem. Ali u Bosni scenario se razvijao na drugi način i uticaj Beograda u RS nije bio tako visok.

„Milošević je izašao u susret zapadu koji je sa svoje strane, priznao njegovu ulogu u pitanjima Bosne i Hercegovine“, naglašava Černomirdin. On ističe tvrdnje koje često mogu da se nađu kod ruskih novinara ili dela političkog establišmenta o tome kako je Milošević uvek radije birao Ameriku nego Rusiju e da je u skladu s tim, hteo da minipuliše ulogom Rusije. Tako, Černomirdin tvrdi da je Milošević „da bi zapad počeo da računa na njega, „Milošević se potpuno okrenuo od Rusije.“

Precizirajući ove navode, Černomirdin navodi da, iako je u periodu zaključivanja Dejtonskog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu, rusko rukovodstvo ne jednom upozoravalo da je potrebno da bude uzdržan sa Zapadom i s bivšim partnerima u SFRJ. U protivnom, iza leđa ga očekuje Kosovo... Ako produži takvu politiku, neće izbeći katastrofu“, sopštava Černomirdin, dodajući da „jugoslovenski rukovodilac nije želeo da čuje takva upozorenje“.

Černomirdin zatim, reklo bi se likuje, jer beleži Miloševićevo nezahvalno držanje, usput još „kačeći“ Tita: „Zašto bi njemu sada bila potrebna Rusija, kada se činilo da je zajedno sa Amerikom i Nemačkom – zemljama koje su dugo davale Jugoslaviji ekonomsku pomoć u Titovom vremenu. Ali, takva Jugoslavija više ne postoji..“ 

Čarnomirdin zatim konstatuje: „Kakvim motivima se tada vodio Milošević, sami Bog zna“.

Černomirdin zaključuje da je takav Milošević postao njegov partner za razgovore o Kosovu – „složen i nepredvidljiv“.  

Pre nego što je Černomirdin stigao u Beograd, na pravu rundu razgovora, NATO bombardovanje Beograda dostiglo je svoj vrhunac. Ono je trebalo da najjasnije stavi do znanja predsedniku SRJ da nema drugo izlaza, nego da prihvati pregovore.

NATO je u sredu uveče, 21. aprila uništio zvaničnu rezidenciju predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Kuća u Užičkoj ulici 15 pogođena je oko 03.00 sata u noći. U kući nije bilo predsednika Jugoslavije sa porodicom, suprugom Mirom Marković, sinom Markom i devojkom Marija.

Ova kuća je dugo vremena bila zvanična rezidencija predsednika Tita i posle njegove smrti dugo je kuća bila van upotrebe, a Milošević je počeo da koristi ovu rezidenciju pre dve godine.

Milošević se sastao s Černomirdinom u drugoj rezidenciji poznatoj kao Beli dvor. To je rezidencija bivše jugoslovenske kraljevske porodice Karađorđević.

I pored toga što je NATO nekoliko puta demantovao da su na meti predsednik Milošević, njegova porodica ili imovina, NATO je pogodio njegovu zvaničnu rezidenciju nakon što je bombardovao sedište Socijalističke partije gde je bila popularna radio stanica „Košava“ na čijem je čelu bila kćerka Slobodana Miloševića – Marija. Zvaničnici NATO-a potvrdili su da je to jedan od razloga za bombardovanje te zgrade personalizujući poslednje operacije NATO-a.

"Personalizacija" ovog rata počela je već nedelju dana ranije kada je britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk na konferenciji za štampu dao neobičnu izjavu za jednog ministra spoljnih poslova. Kuk je rekao da porodica Milošević ima 5-6 privatnih kuća u inostranstvu, da mu je sin u Grčkoj, a da mu je i žena u inostranstvu.

Prošle nedelje supruga predsednika Miloševića, dr Mira Marković, u otvorenom pismu britanskom ministru spoljnih poslova nazvala ga je lažovom i završila pismo, ne s pozdravom, kako je uobičajeno, već sa "najvećim prezirom".

Vaša izjava je posledica vaše loše namere prema mojoj zemlji i logično, prema mojoj porodici. Vi ste poznati po toj lošoj nameri. Ali, ne možete imati uspeha u mojoj zemlji ili mojoj porodici. Svi smo mi u svojoj zemlji i na svojim mestima. Zašto mislite da smo pobegli? Da li možda govorite o sebi u takvoj situaciji. Možda biste pobegli sa svojom porodicom, ako je imate – napisala je Mira Marković.

Ona je negirala da njena porodica ima pet vila u inostranstvu. „Ne možemo to imati iz finansijskih razloga. Čak i da možemo, ne vidim razlog za to. Naša zemlja je veoma lepa i, kao što vidim, vi ste saglasni s tim. Da nije tako, ne bi bila na meti onih koji imaju osvajačke namere, uključujući Vašu levičarsku vladu“, napisala je Mira Marković.

Napisala je da je njen sin Marko u Jugoslaviji i da je prisustvovao početku sastanka sa ruskim patrijarhom Aleksejem. U više navrata na državnoj televiziji demantovane su izjave britanskog ministra spoljnih poslova koji se često karakteriše kao lažov.

Dva dana pre početka bombardovanja, kada je bilo sasvim izvesno, predsednik Milošević je poslao pisma britanskim i francuskim premijerima sa teškim optužbama i obojicu nazivajući lopovima.

Američka državna sekretarka Madelen Olbrajt jedna je od najnepopularnijih ličnosti u Srbiji, iako zna srpski jezik. Njegov otac je bio češki ambasador u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, a njihova porodica je bila u Srbiji pre Drugog svetskog rata.

Jedan meštanin najpopularnije banje u Srbiji, Vrnjačke Banje, Ljubodrag Popčić obavestio je novinare da je sadašnja američka državna sekretarka 1939. godine bila gost u kući porodice Popčić, kada su porodica Korbel i otac gospođe Olbrajt pobegli iz Praga od nemačkih nacista. Ljubodrag Popčić, sada star 60 godina, pokazao je novinaru zajedničku sliku porodica Popčić i Korbel. Popčić je rekao da je pre dve godine napisao pismo američkom državnom sekretaru, ali nije dobio odgovor. Pozvao je američku državnu sekretarku da prestane da uništava srpski narod.

Francuski pisac bestselera Patrik Beson pitao se u svom članku može li Madlen Olbrajt da dobije Oskara za režiju filma o bombardovanje Srba. „Ne zaboravite njene odlične smrtonosne poslastice“, napisao je Beson. Jugoslovenska filmska akademija dodelila je specijalnu nagradu glumcima i reditelju filma "Wage the dog ". Scenario ovog filma predviđao je rat u Albaniji i na Kosovu nakon seksualnog skandala američkog predsednika. Film je snimljen pre dve godine i ličio je na naučnu fantastiku.

"Ko je režirao pravu, aktuelnu priču o ratu u Albaniji", pitao je žiri. O tome je pre dva dana organizovana konferencija za novinare Jugoslovena u Holivudu.

Često se ponavlja tvrdnja da jugoslovenski otpor NATO agresiji i NATO politici ima širi značaj i da Jugoslavija i Srbija brane Evropu. Slobodan Milošević je tokom razgovora sa italijanskim liderom Komunističke partije Armandom Košutom rekao da Jugoslavija pomaže Evropi da se odlobodi od dominacije Amerike.

Drugačije reči dolaze iz Izvršnog odbora Jugoslovenske ujedinjene levice (JUL), veoma važnog i uticajnog člana vladajuće koalicije. „Jugoslavija nije samo simbol i slika otpora i moći jugoslovenskog naroda. Jugoslavija je i mesto gde je jasno prikazan moralni pad Evrope. Stara dama – Evropa, na kraju 20. veka priznaje da nas je do sada lagala. I nepošteno volela jer svi koji su došli u Evropu iz nje, generisali su kolonijalizam, fašizam i imperijalizam, što će jačati njen otpor i borbu. Jugoslavija će se pre svega braniti, a možda će se neko u Evropi spasiti prateći Jugoslaviju. Možda će  biti mogućno da se brani novi svet izgrađen na dnu naše borbe. Taj novi svet mora da garantuje mir, slobodu i jednakost za sve ljude, sve ono što Evropa nije zaštitila i garantovala“, saopštilo je rukovodstvo JUL-a.

Predsednik JUL-a Ljubiša Ristić rekao je da pomoću ovog rata SAD planiraju da NATO želi da kontroliše Evropu, a da od jugoistočne Evrope naprave gigantsku vojnu bazu.

Član Izvršnog odbora Socijalističke partije Goran Perčević je u razgovoru sa portugalskim komunistima rekao da iza agresije NATO-a stoje hegemonističke ambicije SAD u Evropi i namera da NATO postane vojno krilo novog svetskog poretka koji bi služio imperijalnim interesima SAD.

U jednom otvorenom pismu francuskoj javnosti, bivši predsednik SRJ i najznačajniji savremeni srpski pisac Dobrica Ćosić takođe je upozorio da je ovaj rat u stvari rat protiv Evrope.

Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, zatvorenik logora Banjica u Drugom svetskom ratu i kasnije poznati disident u Londonu, a posle 1990. poslanik Demokratske stranke, Desimir Tošić, rekao je da je „žalosno što NATO kao vojno Alijansa odlučuje o političkim problemima”. Rekao je da su SAD, "prigrlile Britaniju s namerom da kontrolišu Evropu".

- Amerika je postala dominantna u Evropi, uprkos tome što je Evropa najjača ekonomija na svetu. Evropa ima tradiciju, istoriju, ideje, iskustvo i filozofiju. Amerika je u njima veoma siromašna. Kako se dogodilo da takve vrednosti gube? Ono što su Klinton i Holboruk govorili da je Srbija izazvala dva svetska rata, dečje je zasmejavanje u osnovnim školama. Danas možemo da žalimo jer turski sultan i Hitler više ne žive, da se zahvale „najboljim američkim istoričarima za oslobođenje od krivaca za ratove, logore smrti i genocid“, rekao je Tošić.

Argument u korist ovakvih tvrdnje predstavljaju i neke činjenice o plovodbi panevropskom rekom Dunav, koja povezuje Nemačku i Crno more. Dunav je zatvoren za plovodbu što onemogućava njegovo korišćenje, najjeftiniji transport i trgovinu tom rekom. Već pet mostova na Dunavu je porušeno u bombardovanju i sada je nemoguće kretanje brodova.

U ekonomskom smislu štete su izuzetno velike, posebno za podunavske zemlje, uključujući Nemačku, Austriju, Mađarsku, Jugoslaviju, Rumuniju i Bugarsku. Ove zemlje nemaju pravi interes za zatvoreni Dunav – naprotiv, uvek su se trudile, posebno Nemačka i Austrija, da Dunav zadrže kao najvažniju komunikaciju na pravcu sever-jug.

Dunav je zatvoren već osam godina, od početka bitaka za čuveni grad na reci, Vukovar, koji je razoren, a prema uvođenju ekonomskih sankcija Jugoslaviji zabranjeno je plovidbu Dunavom. Plovodba je bila omogućena tek prošle dve godine, nakon Dejtonskog sporazuma, ali je sada zatvorena bez šansi za skoro ponovno otvaranje.