FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (24): Američka hegemonija, proširenje NATO i smisao jugoslovenskih ratova

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

NATO je obeležio 50 godina postojanja tokom napada Alijanse na Srbiju na  samitu Vašingtonu od 23 – do 25. aprila 1999. Celokupna jugoslovenska kriza, završno s Kosovom, imala je katalizatorski efekat na debate o sudbini NATO i njegovoj budućnosti koja je okončanjem Hladnog rata postala veoma neizvesna. Spasavanje NATO postao je jedan od velikih zadataka svih zapadnih spoljnopolitičkih eksperata, a jugoslovenski ratovi bili su laboratorija u kojem se dokazivala opravdanost jedne ili druge ideje. Na kraju je pobedila ideja da NATO ne samo treba da opstane, nego da je neophodno njegovo proširenje na bivše sovjetske satelite i zemlje Centralne i Istočne Evrope. Moglo bi se reći da je ovaj Samit bio vrhunac i klimaks jugoslovenske krize. Prvo proširenje NATO dogodilo se upravo usred napada NATO na Srbiju, kada je obeleženo i 50 godina postojanja NATO.

Ovaj Samit istovremeno davao je i novo značenje NATO i jugoslovenskoj krizi. Jugoslovenska kriza je oblikovala „novi NATO“. Glavni „projektant“ te nove organizacije, bio je visoki stručnjaka RAND korporacije, Stiven Larabi (Stephen Larabee), pa nije bilo boljeg sagovornika da događaje u Jugoslaviji, a samim tim i kosovsku krizu, stavi u širi bezbednosni kontekst.

-Postojala su dva mišljenja. Prvo je bilo da je NATO postojao 50 godina i da je, nestankom sovjetske pretnje, odslužio svoje. Drugi stav zastupali smo moje kolege i ja. Smatrali smo da NATO treba prihvati novu bezbednosnu situaciju i nove izazove, da uključi nove demokratske države u centralnoj i istočnoj Evropi, Evropskoj Uniji i samom NATO-u, kaže jedan od vodećih autora koncepta širenja NATO na istok i Partnerstva za mir Stiven Larabi. „Bili smo u prednosti jer nas niko nije uzimao za ozbiljno. Otuda je naša opozicija bila tako slaba. Ozbiljno govoreći, ljudi su shvatili da postoji rizik u bezbednosnom vakumu u istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Jedini način da to sprečite jeste da proširite oboje – Evropsku Uniju i NATO. Mnogo je pomogao dolazak Ričarda Holbruka s mesta ambasadora u Berlinu, na mesto pomoćnika državnog sekretara za Evropu. Ali većina ljudi i dalje nije verovala. Mislili su da smo blesavi. Jednom su mi rekli: „U Vašingtonu niko ne veruje u ono što govorite, osim dva čoveka”. Pitao sam: “Koji su to ljudi?”. „Predsednik Klinton i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk”, glasio je odgovor“, rekao je Larabi. 

On je naglasio da je „bilo je veoma važno da SAD preuzmu vodeću ulogu u transformaciji NATO-a i stabilizovanju centralne i istočne Evrope“. Ali do toga se stizalo veoma postepeno. „Bosna je imala izuzetno važnu ulogu i dramatično je pokazala koliko je situacija nestabilna. Bilo je važno da se Bosna ne ponovi na drugom mestu. Vaclav Havel i Leh Valensa igrali su veoma važnu ulogu u internoj debati u SAD, uviđajući koliko je važno da se SAD angažuju u centralnoj i istočnoj Evropi. Nemačka vlada i u to vreme njen ministar odbrane, Foker Rije, bili su veoma predusretljivi i od velike pomoći. Takođe je značajna uloga i Džordža Sorosa”, svedoči analitičar RAND-a Stiven Larabi.

Drugi sagovornik, ambasador Robert Hanter, bio je još direktniji. Prvi put susreo sam se sa američkim ambasadorom u NATO od 1993 – 1998. Robertom Hanterom u maju 1998. na konferenciji American Enterprise Institute koja je održana u Istanbulu. Tada mi je rekao da je „Bosna bila životno iskustvo za NATO“ i u njoj je ovaj vojni savez „odigrao ključnu ulogu“. „Bosna je skoro uništila savez, ali kasnije je postala spas za njega. Proveli smo do sada tamo 870 dana, i to svih 16 saveznika sa 14 partnerskih zemalja“.] Hanter je bio, naravno, veoma dobro obavešten. Tek što je završio svoj mandat u Briselu, kojim je bio potpuno zadovoljan. Za vreme njegovog mandata desile su se temeljne promene. Kada je kao novoimenovani američki ambasador stigao u NATO 1993. Robert Hanter navodi da nije mogao da sakrije svoje iznenađenje kada se našao u sedištu zapadne vojne alijanske. Moral bezvoljnih kolega i zaposlenih bio je na nuli, savez nije imao jasan pravac u kome se kretao, pošto nakon kolapsa Sovjetskog saveza nije bilo jasnog puta kojim NATO treba da krene.

Iste godine, ali početkom septembra, sreo sam se s Robertom Hanterom na seminaru na grčkom ostrvu Halki koji se održavao u jeku prve NATO uzbune u kojoj je bilo mogućno bombardovanje Srbije, ukoliko Milošević ne prihvati dolazak misije OEBS-a na Kosovo. Hanter je tada objavio tekst u dnevniku Katemarini u kojem je je on zamišljao da nema bolje prilike za oružanu intervenciju NATO, nego što je obeležavanje pola veka njegovog postojanja, što će se sledeće godine i dogoditi.

Nekadašnji američki ambasador u NATO pisao je da alijanska mora da počne bombardovanje pre 50. godišnjice NATO jer će bez njega biti nemoguće sve članice držati na istoj liniji i pri tom primiti njoš deset novih država bez unutrašnje debate o smislu i razlozima daljeg postojanja NATO. Pored toga, jasno je tvrdio da je u pitanju kredibilitet NATO. Za Hantera, bio je to dokaz da je NATO konačno našao svoju novu misiju. Tom prilikom, NATO je objavio posebnu, svečanu publikaciju povodom pola veka postojanja NATO. „Bosna je spasila NATO u stvarnom smislu“, ponovio je reči iz intervjua koji mi je dao godinu dana ranije u svom prilogu povodom proslave 50 godina postojanja saveza koja je održana u jeku bombardovanja Srbije u Vašingtonu.

Bilo je mnogo onih koji su smatrali da je bombardovanje napor da se očuva i ojača američka hegemonija u svetu, onako kako su je zamišljali neokonzervativci koji su u vreme Klintonove administracije imali veliki idejni uticaj.

Vodeći ljudi neokonzervativaca, Viliam Kristol i Robert Kagan su u broju jul/avgust Forin Afersa 1996. objavili svoj manifest u kojem traže povratak »neoreganovske spoljne politike« i to odmah nakon poraza Boba Dola u predsedničkoj trci s Bilom Klintonom, koju nazivaju »benevolentnom globalnom hegemonijom«, obračunavajući se s »neoizolacionizmom Patrika Bjukenena« i »realizmom Henrija Kisindžera« Za njih je stanje u tom vremenu, kada Amerika bira Klintona, predsednika koji želi da zanemari spoljnu politiku, slična dobu sedamdesetih, kada se Amerika privikla na koegzistenciju sa Sovjetskim Savezom i kada je Ronald Regan napao takav društveni konsenzus. Predlažući kontraverznu viziju ideološke i strateške pobede nad snagama međunarodnog komunizma, Regan je tražio da se okonča povlačenje pred sovjetskom pretnjom, veliko povećanje stredstava za odbranu, otpor komunističkom napredovanju u »trećem svetu« i veću moralnu jasnoću i ciljeve u američkoj spoljnoj politici. On je slavio ideju američke »izuzetnosti« i nije prihvatio ograničenje američke moći koje je nametnuto domaćim političkim realnostima. Regan je otpočeo rat u vlastitoj partiji i osporio  Džeralda Forda koji je 1976. izabran za republikanskog predsedničkog kandidata i to pre svega na pitanjima spoljne politike i Henrija Kisindžera kao vodeću ličnost američke spolje politike, optužujući ga da njegova dominacija u američkoj spoljnoj politici “precizno koincidira s gubitkom američke vojne nadmoći”. Regan nije uspeo da ukloni Forda, ali je dobio bitku na republikanskoj nominaciji, upravo na platformi “moralnosti u spoljnoj politici”. Regan je uspeo da transformiše Republikansku stranku, konzervativni pokret u Americi i posle pobede na izborima 1980. da isto učini i u svetu. Samo nekoliko godina kasnije, Reganov poziv za “izuzetnošću” nije preživeo Bušovu administraciju, gde su “samoproklamovani pragmatičari poput Džemsa Bejkera smatrali da je jednostavnije da pobedu u Golfskom ratu pred američkim građanima opravdaju kao “posao”, nego odbranom svetskog poretka koji je oblikovan prema američkim interesima i ciljevima”, pišu lideri nekonzervativaca.

 “Benevolentna globalna hegemonija” je nova strategija koju oni traže i u kojoj se smatra lošom politika koja treba da smanji američku ulogu u poslehladnoratovskom dobu. Posle poraza “imperije zla”, Amerka uživa stratešku i ideološku dominaciju. Prvi cilj amerilčke spoljne politike je da očuva i uveća tu dominaciju jačanjem američke bezbednosti, podrškom svojim prijateljima, pomažući njihove interese i podrška tim principima svuda u svetu. Hegemonija nija ništa manje ili više od lidera s najvećim uticajem i vlašću nad svim na njihovom posedu. To je američka pozicija u svetu. Lider Rusije i Kine to razumeju, jer autori ilustruju to kritikama koje su Jeljcin i Đao Cemin uputili SAD zbog “hegemonije u svetu”. Kristol i Kagan uživaju u toj kritici jer smatraju da ona predstavlja “kompliment” i “uputstvo kako treba da se deluje”.  Na isti način, pozivaju s ponosom na mišljenje drugih svojih neprijatelja, recimo tada aktualnog predsednika Srbije Slobodana Miloševića: “Jednostavna istina o ovoj eri izrečena je od strane srpskog lidera Slobodana Miloševića, dok je pokušavao da objasni zašto konačni dogovor želi da postigne s Vašingtonom. “Kao pragmatičar, tvrdi jedan srpski političar, Milošević zna da su svi sateliti SAD u boljoj poziciji od onih koji nisu sateliti” Kagan i Kristol traže da od SAD da se okrene “neoreganovskoj spoljnoj politici vojne nadmoći i moralnog poverenja”.  Uobičajeno posleratovsko pitanje – šta je pretnja, oni smatraju pogrešno postavljenim. U svetu gde svetski mir i američka bezbednost zavise od američke moći, najvažnija pretnja s kojom se Amerika suočava i skojom će se suočiti u budućnosti jeste vlastita slabost. “Američka hegemonija je jedina odgovarajuća odbrane protiv ugrožavanja mira i međunarodnog poretka. Odgovarjući cilj američke spoljne politike jeste, prema tome, da se očuva američka hegemonija što je duže mogućno u budućnosti”. Očuvanje američke hegemonije nije pitanje za sitnice ili detalje, nego dugoročnog i strateškog promišljanja i planiranja. Nije stoga bitno da li će SAD nastaviti da daju Kini status najpovlašćenije nacije koliko je važno da SAD imaju strategiju obuzdavanja, uticaja i bezuslovnog zahtevanja promena režima u Kini. Da li će NATO da se proširi za pet ili deset godina ili čak i kasnije, manje je važno od činjenice da li NATO ostaje snažan i jedinstven i pod odlučujućim američkim vođstvom. Nije važno da li SAD grade 20 bombardera B2 ili tri manje, koliko je važno da vojni planeri imaju dovoljno novca da naprave “inteligentne izbore” vođene više strateškim, nego budžetskim zahtevima.

 Da bi se očuvala američka hegemonija, moraju se ispuniti tri »imperativa«: vojni budžet, učešće građana i moralna jasnoća. U vreme kada je pisan tekst, Klintonovoj administraciji je odobreno 7 dodatnih milijardi za očuvanje mira u Bosni i sprovođenje Dejtonskog sporazuma, što je bio vojni budžet od ukupno 267 milijardi $.Da bi se očuvala američka uloga kao »globalnog hegemona«, svake godine bi trebalo da bude potrošeno još između 60 i 80 milijardi dolara, procenjuju Kristol i Kagan, jer je njihovo mišljenje da je Klintonov vojni budžet premali da bi ispunio zahteve, a sredstva za istraživanje i razvoj su umanjena za više od polovine. Oni veruju da samo uverenje svake sile da je bez šanse svako vojno nadmetanja sa SAD, može da spreči zemlje kao što su Kina ili Iran  da dovedu u pitanje svetski poredak ili da požele da se nadmeću u tehnologiji ili brojnosti snaga. »Amerikanci treba da se raduju tome da su njihovi troškovi za armiju  veći nego sledećih šest zemalja uzevši zajedno«, tvrde oni, pozivajući se na standard Velike Britanije iz 19. veka o »dvostrukoj moći«, odnosno da britanska mornarica mora da bude dva puta veća od dve sledeće pomorske sile zajedno uzevši. Oni predlažu da i SAD usvoje sličan standard o dvostrukoj, trostrukoj ili četvorostrukoj veličini.

Američki građani, međutim, ne ispunjavaju očekivanja za »upravljanje imperijom« (empire management). “Američki vojnici se suočavaju s neopravdanim sumnjama da služe kao neka vrsta stranih legija, na svojim teškim zadacima neće imati podršku američkih građana koji su prezauzeti smanjivanjem poreza kod kuće. Slabo političko vođstvo i loša edukacija građanstva za odgovornosti globalne hegemonije stvorili su rastuću odvojenu i otuđenu vojnu kulturu. Pitajte bilo kog mehaničara ili čistača na nosaču aviona zašto on patrolira okeanima i on će moći da vam sofisticiranije odgovori o značaju moći nego što je to u stanju da uradi 99 odsto diplomiranih studenata. Potpuno je promašeno zamišljati da SAD mogu efektivno da vode svet kada ogromna većina stanovništva niti razume, niti je uključena na blo koji stvarni način u međunarodne misije”, pišu Kaplan i Kristol.

Henri Kisindžer je bio veliki pristalica proširenja NATO i jedan od prvih zapadnjaka koji su zahtevali promene u NATO još u vreme Hladnog rata.

Debata o budućnosti NATO proizvedena je, kako je Kisindžer, smatrao, “debaklom” u Bosni. On je u tekstu “Proširite NATO sada” koji je objavljen 14. decembra 1994. u « Vašington postu » istakao da je nivo ogorčenih optužbi zbog Bosne unutar Atlantskog saveza bez premca od Suecke krize od pre skoro četiri decenije. Kisindžer je ocenio da su uzroci bosanskog debakla dvostruki. Prvo je da je on nastao zbog konceptualnih neuspeha unutar svake od savezničkih vlada, a ne zbog strukture saveza “koji nikada nije bio dizajniran da se bavi etničkim sukobima na svojoj periferiji”.

U suprotnom, zapadne demokratije bi dobro razmislile prije nego što bi priznale bosansku državu unutar granica koje ne odražavaju nijedno od etničkih, jezičkih ili istorijskih jedinstava koja se tradicionalno poistovjećuju sa nacionalnošću. “Šta je navelo ove državnike da misle – ako su zaista mislili – da će Hrvati, Srbi i Muslimani, čija je međusobna mržnja izazvala raspad Jugoslavije, moći da koegzistiraju u unitarnoj državi u mnogo manjoj Bosni”, zapitao je Kisindžer

Gala svečana večera koja je održana 24. aprila bila je trijumfalna, ali i prepuna neizvesnosti, jer je trajao rat koji nije nosio nikakve znake skorog završetka. Na njoj je bilo 42 delegacije i svakoj je bilo dozvoljeno da uključi 10 ljudi na večeru. Preostalih 300 gostiju okupljeno je iz kabineta, ministarstava za državu i odbranu i Kongresa i uključivalo je još nekoliko uglednih imena. Bela kuća nije objavila listu gostiju, ali su u gomili primećeni penzionisani general Kolin Pauel, Henri Kisindžer, Aleksandar Hejg, Robert Džej i Elizabet Dol i Strom Turmond. „Ovo je verovatno najveća koncentracija političke moći pod jednim šatorom ikada“, primetio je letonski ambasador Ojars Kalnins.

Senatske rasprave koje su prethodnih godina redovno održavane, uvek su računale sa razvojem situacije na Balkanu, Bosni i Kosovu. Odluka o proširenju NATO usvojena je tada, uprkos jasnim upozorenjima Džordža Kenana: „Ali ovde je u pitanju nešto od najveće važnosti. I možda još nije kasno da se iznese stav koji, verujem, nije samo moj, već ga dele i brojni drugi sa obimnim i u većini slučajeva, novijim iskustvom u ruskim stvarima. Stav je, otvoreno izrečen, da bi širenje NATO-a bila najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri“.

Klark je krenuo u Vašington s namerom da ojača svoje argumente za kopnenu operaciju i da ubrza rad na njoj. Pre toga razgovarao je Madlen Olbrajt, na radnom doručku s njim, 12. aprila. Olbrajtova mu je dogovorila d ato zavisi od njega. “Ja sam uradila najbolje što sam mogla i oni su to nazvali mojim ratom, pa su sve svalili na mene. Sada će sve da svale na tebe”, rekla je Olbrajtova. Klark je zabeležio da nije želeo da pita ko su tu “oni”, ali lako je pretpostaviti da je to bio u pitanju vojni vrh koji je dugo bio u sukobu s Madlen Olbrajt.  

Kada je došao, šef Pentagona, Vilijam Koen, posebno mu je naredio da ništa ne govori o kopnenim trupama.“Ništa o kopnenim snagama. Mi moramo da učinimo da vazdušna operacija deluje ili ćemo obojica da pišemo naše ostavke“, rekao je Klarku.

„Njujotk tajms“ je ubrzo ocenio da je to „Koena i generala Šeltona pretvorilo više u menadžere nego u komandante, pokušavajući da izbalansiraju različite domaće i međunarodne zahteve uz zadržavanje podrške naporima“. „Odražavajući oprez Pentagona u vezi sa ratom, Koen i general Šelton se opiru bilo kakvoj eskalaciji sukoba koja bi uvukla vojsku u kopnenu operaciju“, naveo je list.

Način na koji su oni odigrali svoju ulogu oblikovalo je neke od svakodnevnih odluka u vođenju rata. Priroda operacije takođe je oblikovala njihove uloge. Njujork tajms je pretpostavio da su se tenzije pojavile neminovno, a da Klarkovi pomoćnici kažu da se oprez Pentagona i kontrola i ravnoteža sukobljavaju sa hitnošću njegovog ratnog komandanta borca da osnaži borbu.

Glavni pomoćnici generala Šeltona kažu da je Šelton smatrao da je osoblje NATO za planiranje u Monsu, u Belgiji, neiskusno u planiranju rata. „Saceurov štab nije štab za borbu u ratu“, rekao je jedan Šeltonov pomoćnik, koristeći vojni akronim za štab vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi. „Nikada nisu vodili, niti planirao ni jedan rat“, rekao je on.

General Šelton takođe je morao da uravnoteži zahteve generala Klarka za snagama sa zahtevima drugih američkih terenskih komandanata širom sveta.

U drugim aspektima, međutim, Koen je snažno podržao generala Klarka, nagovarajući svoje kolege u NATO saveznicima da odobre više ciljeva bombardovanja i odupirući se pozivima na pauze u vazdušnim napadima.

Za Koena, ovo je bio preokret. Kao senator, protivio se slanju američkih trupa u Bosnu, ali je kao ministar odbrane, prema navodima Samjuela Bergera, bio "rani i snažan zagovornik" bombardovanja Jugoslavije.

Klinton u pregovoru knjige jedne od svojih savetnica, nensi Sodenberg, navodi da su se SAD, „samo pridružile konceortu saveznika u udarima NATO po srpskim snagama, kako u Bosni, tako i na Kosovu“. Tako Klinton izbegava da pomene da je u pitanju bio rat, a ne tek obična akcija. Vesli Klark kaže: „Zapravo, nije nam bilo dozvoljeno da je zovemo ratom. Ali je to, naravno, bio rat“.

Samit NATO u Vašingtonu koji je počeo 23. aprila 1999. bio je velika prekretnica. Prvih trideset dana rata za NATO je išlo užasno po zlu uprkos pojačanoj vazdušnoj kampanji. Alijansa je pogrešno izračunala Miloševićev odgovor; javnost je odluku NATO-a doživela kao slabu; a kredibilitet, relevantnost NATO-a, čak i sam njegov opstanak, sada je bio ugrožen. Ovo nije izgubljeno na sastanku ministara NATO-a u Vašingtonu; sledstveno tome, Samit je postao prekretnica u ratu.

Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Semjuel Berger je naknadno rekao da su se ovi lideri jednoglasno saglasili sa njegovim rečima: „Nećemo izgubiti. Uradićemo šta god treba, nećemo izgubiti.” Prema saopštenju šefova država i vlada, kriza na Kosovu predstavlja fundamentalni izazov vrednostima za koje se NATO zalaže od svog osnivanja: demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava. To je kulminacija smišljene politike ugnjetavanja, etničkog čišćenja i nasilja koju sprovodi beogradski režim pod upravom predsednika Miloševića. Nećemo dozvoliti da ova kampanja terora uspe. NATO je odlučan da pobedi.