FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (27): Miloševićev "mač predaje" između "čekića i nakovnja"

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Izjave Vuka Draškovića su protumačene kao udar na jedinstvo u odbrani koje bi veoma brzo moglo da postane štetno, pa je bilo potrebno da se ono ukloni iz javnog govora. Momir Bulatović je to dogovorio s Miloševićem. Kriza je navodno okončana idejom supruge Vuka Draškovića, Dane Drašković, koja je rekla da su trojica ministara podnela ostavke i da je to za SPO dovoljno, a da Vlada može da radi s njima šta god hoće. Tako da ministry iz SPO više nisu dolazili na sednice Vlade, ali su razrešeni tek u avgustu 1999.

NATO strategiju vazduhoplovnih udara, tada istureni analitičar SKY News-a Frensis Tusa, uporedio je sa sasitematičnim akcijama britanske avijacije u Drugom svetskom ratu. „To je vrlo sistematično. Liči na akcije iz II svetskog rata, noćas Drezden, sutra Berlin. Ne želim da kažem da se kopira strategija, nego da se noću ide na sistematsko uništavanje svega što je možda preostalo u prethodnim napadima ili bilo samo oštećeno“, primetio je Tus.

Madlen Olbrajt za to vreme već je duboko ušla u planiranje kopnene operacije, ali je insistirala da se o tome ne raspravlja na upravo okončanom Samitu NATO, da to pita je, koje nije imalo jedinstvenu podršku, postane kamen spoticanja i povod podelama na skupu koji je trebalo da demonstrira NATO jedinstvo Kao što je već znala na osnovu svojih telefonskih poziva "kvinte", Britanci su favorizovali kopnenu opciju, Nemačka i Italija su bile protiv, a Francuzi bi je podržali samo u malo verovatnom slučaju da je odobri Savet bezbednosti. »Nismo želeli da Samit provedemo svađajući se oko kopnenih trupa«, priznala je Olbrajtova. Ono što je omogućilo da se da rasprava ukloni, bio je lični odnos Klintina i Blera. Uoči samita, Bler je došao u Belu kuću na kasnovečernji sastanak. Šta god da su razgovarali, samit NATO-a je bio pošteđen podele. Bler nije tražio čvrstu opredeljenost kopnenoj operaciji. Oba lidera su u svim svojim javnim izjavama isticala jedinstvo. Uz podršku SAD, NATO je počeo da planira mogućnost da vazdušni udari neće biti dovoljni.

Istoga dana, na drugoj strani okeana, počinjale su pripreme za završne momente ove globalne drame. Ruski izaslanik Viktor Černomirdin prvo je 29. aprila bio u Bonu. On je naveo da je bivša Jugoslavija bila »zona direktnih nemačkih interesa«, jer bi upravo ona podnela najveći teret obnove jugoslovenske ekonomije. Kancelar Šreder je, prema Černomirdinovom mišljenju, pripadao političarima kojima je bilo najviše stalo do rešenja kosovskog problema. Glavna poruka prvog susreta bila je da je vojno rešenje – ćorsokak, a zauzvrat, Šreder je vojnu operaciju ocenio kao »izuzetnu meru, ali se pozivao na obaveze sveznika u NATO. Sve vreme se interesovao kako se Milošević ponaša i da li je spreman na ustupke? Bilo je govora i o integracionim procesima, pa je Šreder na pres konferenciji govorio o približavanju pozicija Rusija i Zapada.

Nemačka je za to vreme pripremila vlastite planove o izgradnji Jugoistočne Evrope, pa je Joška Fišer predložio Černomirdinu da se upozna sa upravo pripremljenim predlogom Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i da ga podrži. U njemu je bilo mnogo učesnika, a za Jugoslaviju je bilo predviđeno mesto, tek posle rešenja kosovske krize. Černomirdin je primetio u dokumentu sporne predloge, sa kojima nije bilo mogućno da se saglasi bez dopunskih objašnjenja, pa je rekao Fišeru da je nacrtu potrebno dati smisao i da će ruska strana da ga izuči s pažnjom.

Černomirdin je još u Bonu razgovarao sa telefonom s Gorom. Američki potpredsednik hteo je rusku pomoć u konkretnim i važnim predlozima koji bi poslužili političkom rešenju kosovske krize. To su bili odlazak vojnih i policijskuh snaga s Kosova, pitanje karaktera međunarodnog prisustva, formiranje privremene međunarodne administracije i uslovi za prestanak vojnih operacija NATO. Kada je Černomirdin napomenuo Goru o celishodnosti sprovođenje mirovne operacije pod zastavom UN, on je reagovao odrečno, jer su se vodeći ljudi američke administracije protivili tome da UN imaju funkciju komandovanja i kontrole u toku mirovne operacije.

Černomirdin je zatim produžio u Rim. Novi italijanski premijer, Masimo D’Alema u Parlamentu je izjavio neverovatnu stvar – da je NATO intervensao zato što su Srbi ubili 300 000 ljudi na Kosovu. Tu je primetio da je Italija bla sklona mirnom rešenju, ali d aje ona bila članica „velike osmorke“, pa je morala da se pridržava usvojenih pozicija.

Černomirdin se sastao i sa prethodnim premijerom Romanom Prodijem, koji samo što je izabran za predsednika Evropske komisije, sa kojim je razovarao o obnovi privrede i ekonomije Jugoslavije.

Černomirdin je ponovo došao u Beograd u petak 30. aprila. Tu se i on suočio sa „podrškom“ koju je imao tokom svojih boravaka i pregovora. Valjda, da bi Černomirdinove stavove učinio ubedljivim, NATO je i ovoga puta snažno bombardovao prvenstveno Beograd, a Černomirdin je do zvao „NATO bahanalijama“.

Beograd je prethodne večeri imao jednu od najdramatičnijih noći od početka bombardovanja. Centar grada je nekoliko puta pogođen tokom poslednjeg bombardovanja. Rano ujutru, posle 05.00 časova Beograd je osetio čudan zemljotres srednje jačine, zbog koga je većina stanovnika izašla iz svojih stanova. NATO je prethodne večeri pogodio s više raketa zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane i samom centru grada. Drugi put je pogođeno i sedište Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koji je takođe bio van funkcije. Zgrade Generalštaba su bombardovane dva puta, a u drugom napadu povređeno je 9 ljudi iz spasilačke ekipe. Bombe su bačene na rezidencijalni deo Beograda, ali bez civilnih žrtava.

U blizini Beograda, na planini Avali srušen je poznati TV toranj koji je decenijama simbol ove planine i Beograda. TV Beograd je zbog toga prestala da emituje svoj program.

Beogradske vlasti su saopštile da je prilikom rušenja dva mosta na Savi pre dva dana bilo više stradalih i da je televizija prikazala tu sliku. Širom zemlje se izveštava o broj civilnih žrtava i među Albancima na Kosovu. Pre dva dana saopšteno je da je petoro albanske dece poginulo od kasetne bombe.

To nisu bili dobri signali pred tadašnje diplomatske aktivnosti u Beogradu. Posmatrači su objasnili da NATO i SAD poslednjim bombardovanjem ne podržavaju mirovne napore mnogih evropskih diplomata, posebno ruskog specijalnog izaslanika Viktora Černomirdina koji danas dolazi u posetu. Uoči prve Čenomirdinove posete Beogradu, NATO je uništio rezidenciju jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, a u noći posle te posete NATO je uništio zgradu srpske televizije. Druga vrsta objašnjenja  bila je da SAD žele da pokažu distancu od posete američke delegacije koja je došla u Beograd.

U četvrtak, 29. aprila, kasno uveče u Beograd je došla brojna američka delegacija mirovnih i verskih aktivista na čelu sa bivšim političarem i bivšim demokratskim predsedničkim kandidatom Džesijem Džeksonom. Dolazeći sa grupom katolika, Jevreja, muslimana i pravoslavaca, Džekson je rekao da je njihov cilj povezan sa sudbinom tri zarobljena američka vojnika. U Beogradu se očekivalo da bi Džekson mogao da ima širi obim aktivnosti, uprkos tome što je Bela kuća javno odbacila bilo kakve veze sa ovom misijom. Džekson je lično ispovednik predsednika Klintona i ta činjenica navodi mnoge da bi mogao da donese neke diplomatske i političke poruke u Beograd. Džekson je indirektno potvrdio širi okvir svoje misije opisujući je kao „put ka miru“. "Američki zvaničnici su mi rekli da je ovo opasan put. Ali put ka miru je uvek opasan", rekao je Džekson.

Džekson i njegova delegacija imali su nekoliko sastanaka - sa srpskim pravoslavnim patrijarhom Pavlom, sa ministrom spoljnih poslova Jugoslavije Živadinom Jovanovićem i sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Dozvoljena je i poseta američkim vojnicima, rekao je Džekson.

Srpska pravoslavna crkva saopštila je da će se patrijarh Pavle sastati sa delegacijom od 34 člana, među kojima su mnogi američki kongresmeni.

Za sve mirovne pregovarače najproblematičnije je međunarodno prisustvo na Kosovu. Jugoslavija je do sada prihvatala međunarodnu misiju UN. Predsednik Milošević održao je prethodnog dana sastanak sa najvišim jugoslovenskim zvaničnicima. Oni su govorili "o političkom procesu za rešavanje problema Kosova i Metodije", kako je saopšteno u zvaničnom saopštenju. Učesnici sastanka su veoma pozitivno ocenili razgovore sa Ibrahimom Rugovom i ponovnu spremnost da direktno vode razgovore. Portparol Socijalističke partije Ivica Dačić ponovo je rekao da je Jugoslavija spremna da prihvati međunarodnu misiju UN, nenaoružanu i bez učešća zemalja NATO-a i zemalja koje su učestvovale u agresiji na Jugoslaviju. Koalicioni partner Socijalističke partije, Srpska radikalna stranka, ponovila je identičan pristup.

Sve to bila je priprema za dolazak ruskog izaslanika Viktora Černomirdina. Razgovori su ovoga puta vođeni »u četiri oka« navodi Černomirdin. On ističe da i ovog puta »možda zbog umora ili stvarnog napora ili pod utisakom masovnih bombardovanja«, Milošević »nije uspeo da uzdrži svoje emocije«. On se od početka obruđio na NATO i SAD da otvoreno sabotiraju pregovarački proces. U takvim uslovima ne može da se govori o odlasku jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga s Kosova. On je saopštio takođe da se Jugoslavija obratila Međunarodnom sudu u Hagu sa tužbom protiv 10 zemalja, članica NATO, koje učestvuju u bombardovanju Jugoslavije. Iako nade nisu velike, neka on donese svoju presudu.

U takvim uslovima bilo je veoma teško govoriti o neophodnosi nastavka mirovnog procesa, nastavku pregovora i traženju rešenja. Milošević nije hteo ni da čuje o prisustvu NATO, a upravo su taj uslov Amerikanci tražili kao osnovni za prestanak bombardovanja. Milošević je tvrdio da, ako dve strane traže ređenje sukoba, ne može jedna strana da bude arbitar, pri čemu je dao epitete na adresu NATO »koji nisu za navođenje«.

Milošević je bio izuzetno tvrd pregovarač, tvrdi Černomirdin. Razgovaralo se satima, a kada je konačno pristao da snage UN dođu na Kosovo, pojavio se problem - nije želeo da među vojnicima budu NATO vojnici. Atmosferu razgovora Černomirdin poredi s atmosferom tih dana u Jugoslaviji: “Napolju se čulo zavijanje sirena koje su najavljivale vazdušni napad i podsećale da traje rat, tog bučnog proleća s kraja 20. veka. Ništa manje uzbudljiva i nepredskaziva nije bila ni atmosfera naših pregovora.” Kao iskusni pregovarač, ali i znajući psihologiju Miloševića, kojom se posebno pozabavio pre dolaska na razgovore, Černomirdin je rekao: “Ili se dogovaramo o konkretnim koracima i trudimo se da se prekine bombardovanje, ili se razilazimo i uzdamo se samo u Gospoda Boga!”

To je delovalo. Milošević je shvatio da je preterao, i učinio je korak nazad. Posle deset sati razgovora potpisali su dokument u kome je određena uloga NATO-a u rešavanju konflikta, i koji je sadržao konkretne predloge za prekid bombardovanja, proceduru izvlačenja vojske i policijskih formacija, o međunarodnom prisustvu u pokrajini.

Černomirdin ne propušta da kaže da je bilo teško uveriti zapadne lidere da on nije zastupnik Miloševićevih interesa, niti poštar koji prenosi poruke sa jedne na drugu zaraćenu stranu. Njegova misija, to nekoliko puta naglašava, bila je zaštita ruskih interesa na Balkanu.

U dokumentu se navodi da su se Milošević i Černomirdin dogovorili o sledećem:

1. Hitan prestanak svih vjnih operacija, a takođe nasilja i represije
2. Okončanje bombardovanja se izvršava sa istovremenim početkom napuštanjem vojnih i policijskih snaga SR sa Kosova. NATO garantuje da neće izvesti kopnenu operaciju i ulazak pripadnika OVK na Kosovo. Dinamika povlačenja biće usaglašena tokom pregovora.
3. Bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica – građana SRJ, nezavisno od nacionalne pripadnosti i religije.
4. Omogućavanje nesmetanog pristupa međunarodnim humanitarnim organizacijama za ispunjenje svojih funkcija i saradnji s jugoslovenskim organima i organizacijama.
5. Obnavljanje pregovora između Beograda i političkih lidera kosovskih Albanaca o političkom dogovoru koji garantuje Kosovu široku autonomiju uz puno poštovanje ravnopravnosti građana i nacionalnih zajednica, suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije.
6. Međunarodna saradnja u obnavljanju ekonomije Jugoslavije uključujući region Kosova u celini.
7. Međunarodno prisustvo, istovremeno će početi pregovori SRJ i UN (genrralni sekretar Kofi Anan) o međunarondom prisustvu na kosovu pod vođstvom UN u dogovoru sa SRJ uz odgovarajuću ulogu Rusije koje bi obezbedilo porvatak izbeglica s Kosova.

Černomirdin da ovih desetočasovnih razgovora ne daje više pojedinosti. Kada je o susretu izvestio predsednika Rusije, Borisa Jeljcina, on je zatražio da leti pravo u Vašington i da se sada dogovori sa američkom stranom. Direktno iz svoje rezidencije »Rusija«, Jeljcin je pozvao Klintona i izvestio ga o razgovorima u Beogradu, tražeći od američkog predsednika da se sretne sa Černomirdinom. Klinton je to prihvatio.

NATO rat bio je povod mnogim intelektualcima i piscima da se izjasne o njemu. Ogromna većina bila je negativna.

Austrijski pisac Peter Handke pnovo je boravio ove nedelje u Srbiji, a uoči 1. maja otputovao je nazad, u Pariz. Posle svoje dve priče o Srbiji, Handke je veoma oštro reagovao protiv rata. „Mars napada“ napisao je Handke, poredeći sudbinu srpskog naroda sa modernim holokaustom. Handke je kao katolik odlučio da napusti katoličku crkvu jer je crkva reagovala na rat posle 12 dana.

„Hvala NATO! Hvala veliki mali pisci, od Grsije Markesa do Ginetra Grasa, od Kenzabura OE do podkomandanta Parkosa zbog onoga što nisu napisali. Hvala Papi i Vatikanu zbog njegove bele, baležene tišine. Veliki korak za čovečanstvo! Međutim, za one koji se na našoj planeti Zemlji još nisu pretvrili u Marsovce i ostale zelene koljače, njihova domovina je, počevši od 24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora, Republika Srpska, Jugoslavija. „Mars napada“ i počevši od marsovskih napada, cela zemaljska kugla se zove Jugoslaivja. „Mars napada“ i za vreme marskovskih napada Helsinski, Madrid, Alžir, Dar es Salam („kuća mira“), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London, Pariz, Berlin i Vašington će biti deo Jugoslavije“, napisao je Handke.

Većina od njegovog proročanstva se doista ostvarila. Vašington i Njujork su napadnuti 2001, Bagdad ubrzo iza toga, Madrid i Pariz bili su mete terorističkih napada, a ratovi i sukobi su postali širi i snažniji na Bliskom istoku nego što su ikada bili. Ta, bombardovana Jugoslavija i bombardovani Beograd, postali su sudbine mnogo više gradova i država nego što bi to iko mogao tada da očekuje, a izgledi su, nažalost, da će ih biti još više.

Handkea stalno napadaju mnogi evropski listovi. On je odgovorio stavom da je novinarstvo sada "Četvrti rajh". Početkom juna njegova predstava o ratu u Bosni biće prikazana u Burgteatru u Beču. Taj komad bi trebalo da se igra i u Beogradu u istim danima. Protestujući protiv akcije NATO-a, pozorište je napustio generalni ​​direktor Burgerteatra u Beču i reditelj Hankeove drame, Klaus Pajman.

On je početkom ove nedelje ponovo došao u Srbiju i posetio Kragujevac i Šabac sa namerom da obiđe i druge porušene srpske gradove.  Tokom posete Kragujevcu rekao je: „Ovo je za mene najveći zločin posle Drugog svetskog rata, najveći zločin od početka zločina, kao zločin nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu, ali na drugi način. To je zločin protiv rada, protiv oruđa, protiv čoveka i njegove budućnosti. Zločin protiv oruđa sa njima je čovek počeo da bude čovek, zločin je protiv čoveka, rekao je Handke, bolazeći bombardovanu i porušenu Fabriku automobila »Crvena zastava«. »Ovo mesto, Kragujevac je kraj umetnosti«, rekao je Handke.

Kragujevac je najsimboličnije mesto u srpskom sećanju, kao i Kraljevo. U Kragujevcu su nemački nacisti ubili 6.000 nevinih ljudi, a u Kraljevu 4.000 u oktobru 1941. Svake godine ovde su održavaju simbolične manifestacije kojima obeležavaju ovi događaji.

Handke je najavio da želi da poseti staru srpski manastir na Kosovu – Dečane, gde je poslednji put bio pre tri godine i otputuje na Kosovo uprkos upozorenjima da je opasno.

Za razliku od Handkea, drugi poznati pisac na nemačkom jeziku Ginter Gras ima drugačiju sudbinu. Dnevne novine "Novosti" organizuju veliku akciju vraćanja Grasovih knjigakoje su objvljene na srpskom.

Odmah nakon početka bombardovanja, Gras je podržao akciju NATO-a. U svom govoru na Sajmu knjiga u Lajpcigu Gras je rekao da to moralo da se uradi ranije i da "nikada nije bio pacifista". »Novosti« su najavile da će sledećeg ponedeljka prvi transport knjiga da krene vozom za Nemačke.

Sve knjige su sakupljene u jednoj knjižari u centru Beograda. Knjige stižu širom Srbije, iz javnih biblioteka, škola i izdavačkih preduzeća. Prevodilac Nikola B. Cvetković koji je preveo i Grasove knjige rekao je da je vraćanje knjiga najbolji način da se odgovori jednom piscu koji je na nemoralnoj strani.

- Za nas je on nekadašnje veliko ime nemačke književnosti, rekao je direktor Biblioteke u Kragujevcu Branislav Stojadinović. Njegova izjava je poziv na uništavanje civilizacije i kulture. To je direktna podrška ubijanju dece«.

Direktorka Biblioteke u Subotici, gradu sa velikom mađarskom populacijom, Edit Plankoš je izjavila: „Mi ne pravimo Index Librorum Prohibitorum, ali podržavamo ovu akciju“.

Iako je Gras pre nekoliko dana predložio "zaustavljanje bombardovanja na 48 sati", organizatori nisu promenili nameru. "Bili smo lojalni knjigama gospodina Grasa u školskom periodu. Čitali smo njegove knjige, ali on nije imao pravo da sudi o našem narodu, jer nije sa nama", rekla je direktorka Doma kulture u Leskovcu Bosa Panić-Tasić.

Meksički pisac Karlos Fuentes osudio je napade NATO na Jugoslaviju. „Jednostrana akcija NATO uspostavlja vrlo opasan presedan”, napisao je Fuentes u tekstu objavljenom u nezavisnom dnevniku „Reforma”. „Zar je drama Kurda u turskoj državi manja? Naravno ne. Ali Turska je članica NATO i kao takva oslobođena ’iskonskog greha’… ’Humanitarni razlozi’ obiluju i u subsaharskoj Africi, ali njihov je greh što su daleko – i što su afrički”, zaključio je Fuentes.

Tih dana oko Prvog maja, koji su bili veoma topli i sunčani, NATO avioni izbacivali su brojne letke koji su imali različite poruke građanima. Jedan od njih je imao ovakav sadržaj ispisan ćirlicom: „Слободан Милошевић се већ годинама коцка са будућношћу српског народа. Његовом политиком изгубљена је Крајина, источна Славонија, Барања и Сарајево. Он се сада коцка својим погромом на Косову. Он се клади са српском колевком, са српским местом на свету и са животима својих људи. Зар је то све његово, лично и сме да се прокоцка“?  

Među zapaženim izjavama nalazila se i izjava meksičke glumice Leticije Kalderon koja je igrala glavnu ulogu Kasandre u seriji »Esmeralda« koja se prikazivala i u vreme bombardovanja i koja je stekla ogromnu popularnost u Srbiji. Prema svedočenjima onih koji su organizovali snimanje njene izjave, snimana je više puta, pošto je glumica nekoliko puta nehotice udarila i oborila mikrofon ispred sebe.

»Prijatelji iz Jugoslavije, iz Srbije i sa Kosova, znam kroz kakve teške trenutke prolazite, patnje, pritiske, strahove koje preživljavate vi i vaše porodice i hoću da znate da sa druge strane sveta u meni i svojim mojim kolegama iz »Televise« postoji bezuslovan osećaj solidarnosti sa vama. Podržavamo vas i molimo za vas! Upoznata sam sa simpatijama koje »Esmeralda« ima kod vas i zbog toga sam vam zahvalna. Očekujem da ova priča o ljubavi predstavlja za vas bar mala vrata svetla, prozor olakšanja, zrak nade u ovim teškim trenucima. U ime EKA i Televise, u ime svih koji radimo u ovoj seriji, u ime svih Meksikanaca, naroda koji je pristalica mira i poštovanja, šaljem vam jedan osećaj sentimentalnosti i večite simpatije prema vama«.

Černomirdin je 3. maja od 4 – 6 po podne razgovarao s Klintonom i taj sastanak nije zvanično beležen. Pre toga, sreli su se Černomirdin i Gor sa svojim delegacijama.

Strob Talbot podseća da su američki potpredsednik Al Gor i Černomirdin više od sat vremena razgovarali telefonom 26. aprila. Saglasili su se da je bolje da se sedam dana kasnije, 3. maja, sastanu u Vašingtonu, nego da ponovo obnavljaju rad svoje komisiju. Gorova kampanja za predsedničke izbore, kao kandidata demokrata, doživela je trnovit početak. Bio je suočen sa izazovom bivšeg senatora Nju Džerzija, Bila Bredlija i imao je problem da se pozicionira u odnosu na republikance. Ankete su ukazivale da se nalazi daleko iza dvoje predvodnika, Džordža Buša mlađeg i Elizabet Dol.

-Kad sam u utorak, 27. aprila, posetio Černomirdina u kancelariji u Gazpromu, njegove prve reči bile su: “Boli me kad vidim da se naša prethodna dostignuća – na koja možemo da budemo veoma ponosni – pretvoraju u prah i pepeo.” , zabeležio je Talbot.

Prilikom upravo završene posete Beogradu, Miloševiću je objasnio da je Rusija spremna da deluje kao “...posrednik, ali, ne kao advokat ili branilac“.

Naša namera je da postignemo mirno rešenje, a ne da – izvršavamo sulude Miloševićeve naredbe, rekao je Černomirdin, prema Talbotovim navodima.

NATO je trebalo da “pruži Miloševiću izlaz”. U ovom trenutku – “saterujete ga u ćošak.” Ukoliko se bombardovanje nastavi, rekao je ruski izaslanik, Milošević će izdržati i NATO neće imati drugog izbora nego da izvrši kopnenu invaziju na Srbiju. Kopneni rat bi Srbima omogućio “izgovor za krvoproliće, što je njihova specijalnost.” Bila bi “opšta katastrofa ukoliko tamo uđete u kopneni rat i mislim da bi to bila katastrofa bukvalno za sve!” 

„Značajno me je pogledao kako bi bio siguran da razumem o čemu govori. Svakako da sam razumeo, naročito posle Jeljcinovih komentara koji su odisali pretnjom u razgovoru sa Klintonom, dva dana ranije“, .

Početkom maja, Černomirdin je otputovao u Vašington da se sastane sa Gorom. Kratko su se videli tokom popodneva, 3. maja, a zatim su, u rezidenciji potpredsednika na Aveniji Masačusets, nastavili razgovor koji je trajao više od tri sata. U kontekstu odnosa i saradnje ova dva političara tokom proteklih šest godina, ovaj susret mi se činio neuobičajeno uštogljen, kao tapkanje u mestu i neproduktivan.

Pred kraj razgovora, Černomirdin je predložio da pronađemo “nekog neutralnog” s kim bi mogao da radi u tandemu, nekog, kako je on to opisao “ko bi mogao da primi Miloševićev mač predaje”«, kaže Talbot.

Trik je bio u tome da se pronađe državnik koji nije povezan sa NATO, ali koji podržava uslove koje je Alijansa ponudila Miloševiću. Najbolji kandidat za to, bio je predsednik Finske Marti Ahtisari. On je bio šef zemlje koja nije član Atlantskog saveza, a koja je u junu trebalo da preuzme rotirajuće mesto predsedavajućeg Evropske unije.

Sendiju Bergeru se dopao plan i nazvao ga je: Čekić i Nakovanj. Černomirdin će se obrušiti svom snagom na Miloševića, a Ahtisari će obezbediti podršku kako bi „izubijani“ Milošević prihvatio uslove NATO.

Madeln Olbrajt daje još detalja i otkriva da je uloga posrednika za finskog predsednika Martija Ahrisarija bila njena ideja. Černomirdin je 3. maja stigao u Vašington. Černomirdin je sa sobom doneo pismo od Jeljcina u kome se predlaže prekid vatre, tokom kojeg će Kofi Anan i Černomirdin otputovati u Beograd da pregovaraju o nagodbi. Taj sporazum bi potom sprovele UN. Predsednik Klinton je odgovorio da nećemo dozvoliti UN da pregovara u ime NATO-a.