FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (30): Pripreme za “predaju”

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Černomirdin i američki sagovornici nastavili su sastanke i sledećeg dana. Ono što je zanimljivo iz razgovora koji su prethodno vođeni jeste pretnja potpredsednika Gora da Amerika može da promeni svoju poziciju i da se opredeli za nezavisnost Kosova. To ukazuje da ideja o nezavisnosti Kosova, a još više da će SAD biti te koje će svojim stavom odrediti koja država na Balkanu će da postoji, a koja neće, upečatljivo ilustruje razumevanje sveta koje je postojalo kod američkih političara. Za njih nije bilo sunje da su SAD sudbinski određuju postojanje ili nepostojnanje država, dok će ostali biti samo pratioci u tome.

Gor je to izrazio stavom da će biti potreban izvestan izgovor (više od “smokvinog lista”) da “promenimo svoju poziciju iz Rambujea i kažemo da podržavamo nezavisnost Kosova. Ali ako se ovo nastavi, to se može promeniti”, rekao je Gor.

Nekoliko godina kasnije to će se i dogoditi i SAD će 2008. priznati “Kosovo” kao nezavisnu državu. U prvom talasu, veliki broj zemalja sledio je američke preporuke. Kasnije, posle “arapskog proleća” i uspona terorističke Islamske države, ratova u Siriji i Libiji, pokušano je da se stvore nove granice i prekomponuje Bliski istok. Jedan od glavnih aktera bili su Kurdi, koji su videli priliku da najzad stvore svoju državu. Uprkos uspešnom referendumu, to im nije pošlo za rukom, jer SAD i druge države nisu želele da prihvate i priznaju kurdsku nezavisnost. Nešto kasnije, održan je referendum u Kataloniji, u Španiji, koji takođe nije imao podršku evropskih država. Sve ovo reflektovalo se na jasno smanjivanje podrške kosovskoj nezavisnosti, pa je počeo talas povlačenja priznanja.

Na kraju, vojna akcija Rusije u Ukrajini, dovela je do širokog preispitivanja napada NATO na SRJ i Srbiju i oduzimanja Kosova od Srbije. Dok ovo pišemo, dometi i posledice odnosa SAD i NATO prema Kosovu i Metohiji, prema Srbiji i Balkanu, daleko su od definisanih i okončanih.

U svakom slučaju,       

ČERNOMIRDIN: Tokom jučerašnjih razgovora ovde i u Ovalnom kabinetu smo raščistili svoje pozicije, pa mislim da treba da odredimo od čega polazimo i šta da kažemo svetu. Svi su nestrpljivi da čuju rezultate našeg sastanka. Tako da želim da kažem da smo u protekle dve nedelje postigli neke velike stvari. Postavili smo temelje i sve aranžmane za postavljanje u sukobu do kraja. Mislim da smo postigli dogovor o 99 odsto naših pozicija za okončanje krize. Dakle, Anan nije sposoban, ko je onda? Ko će ići da pregovara sa Miloševićem? Kome da se preda Milošević? Od koga treba da prihvati uslove predaje? Pre sastanka sekretarke Olbrajt i ministra inostranih poslova Ivanova u Oslu, Milošević nije pristao na ove stavove. Nije pristao na pet tačaka Vašingtonske [NATO] deklaracije. Sada se slaže. [1]

GOR: Da li ste komunicirali sa njim od sinoć?

ČERNOMIRDIN: Ne. Nije moguće, mada od njega možemo bilo šta da očekujemo. Može se predati i sutra poreći svoju reč. Dakle, nije u pitanju Rusija ili NATO [preuzimanje predaje]. Mora da su to UN. Ko će predstavljati UN? Hajde da pronađemo ili stvorimo tu osobu koja će učestvovati u tom procesu.

GOR: Dozvolite mi da počnem tako što ću odgovoriti na tvoju prvu tačku o interesovanju sveta. I dalje verujem da što manje govorimo, to su veće šanse za napredak. Jedan od razloga zbog kojih mislim da je najbolje reći što je manje moguće je potreba da se izbegnu pogrešna tumačenja.

ČERNOMIRDIN: Ovo je jasno.

GOR: Moje kolege i ja bismo svi rekli naši utisak je da nismo u 99 posto saglasni. Može biti da bismo mi i Rusija mogli da postignemo 99 ili čak 100 odsto saglasnosti jer imamo zajedničko poštovanje prema čovečanstvu. Ali Milošević uopšte ne govori stvari koje bi nas navele da verujemo u to. O UN: Verujemo da bi Rezolucija SB UN u okviru poglavlja VII mogla da bude mehanizam da se Miloševiću da međunarodni „smokvin list“  da kaže šta treba da kaže.

ČERNOMIRDIN; To je suština problema - kome se predati i s kim razgovarati. Rezoluciju treba razraditi.

GOR: Nakon rezolucije, predsednik Saveta bezbednosti će govoriti u ime Saveta bezbednosti, a zemlje NATO-a bi učestvovale u međunarodnim snagama. Ne NATO snage, već novi entitet. Komandant tog entiteta razgovarao bi sa komandantom jugoslovenskih snaga da vidi kako da se taj aranžman sprovede.

ČERNOMIRDIN: Ne verujem Miloševiću koliko i vama. Pomerio sam ga, izvršio pravi pritisak na njega. Spreman je da prihvati pet tačaka. Ali on mora nekome dati pristanak. Recimo da odem u Beograd, da razgovaram sa njim, da ga pritisnem. Onda idemo na rezoluciju. Onda će početi da govori „ne“. Počeće da priča o spomenicima, Klarkovoj ulozi itd. Mi ćemo biti krivi. Na kraju ćemo nacrtati ceo proces. On će se predati, ali pitanje je kada i po kojoj ceni. Koliko će krvi biti proliveno? Ceo svet nas gleda. Svi znaju. Evropljani se slažu sa ovom tačkom gledišta. Učiniću sve što mogu da nateram Miloševića da pristane na autonomiju, snage sa učešćem NATO-a, bezbedan povratak izbeglica da spreči gerilski rat. Ne mogu tražiti više. Za potrebe samouprave, naći će se neko ko će da vodi samoupravu. Pa hajde da nađemo nekoga ko će o tome razgovarati sa Miloševićem. Moramo da rešimo pitanje ko je glavni, inače me činite taocem Miloševića.

GOR: Hajde da pošaljemo Džesija Džeksona.

ČERNOMIRDIN: Da (smeh)

BERGER: Vratite se u Beograd. Zatim dolazi Rezolucija SB UN. Zatim posle Rezolucije SB UN...

ČERNOMIRDIN: Milošević ne želi da se preda Rusiji ili bilo kojoj zemlji, već međunarodnoj organizaciji. UN. Ko će predstavljati UN? Neće se predati Rusiji. Da li nam je uopšte potrebna Rezolucija SB UN? Ako je spreman da prihvati pet tačaka, zašto nam je potrebna rezolucija? Moramo da ga pritisnemo, da mu postavimo uslove, da shvati da...

GOR: Sasvim ste u pravu da je suština toga pitanje je da li se Milošević slaže. Ako je tako, ostalo je forma, a ne suština - kako pronaći način da se ne predate Rusiji ili SAD. Predlažemo Savet bezbednosti, ali ako se razlike suze i on bude spreman da pristane na pet principa, onda bi Anan mogao da dobije predaju. Ne želimo da Anan pregovara, ali on bi mogao da posluži kao figura. Ali smanjenje jaza i dalje zahteva rad. Ja verujem u

tvoj sud, ali još uvek nemamo naznake da je on negde blizu.

ČERNOMIRDIN: On je tako blizu. On mi je sam rekao – stavljamo klauzulu o međunarodnom prisustvu koja podrazumeva siguran povratak izbeglica. Rekao je da ću pristati na vojno prisustvo NATO-a. Ali on misli da tražimo previše. Pitao me je da li mislim da mogu da mu verujem.Ne znam, ali imao sam svedoka. Ivanovski je bio tamo i vodio beleške. Rekao sam ja ću preneti njegovu poruku, ali šta je sledeći korak. Toliko mi je već rekao. Pristao je na povlačenje trupa. U nekom trenutku možemo rešiti pitanje broja trupa koje treba povući. Pristao je na međunarodno prisustvo, povratak izbeglica. On se takođe suočava sa pitanjem ko će obnoviti njegovu zemlju. On zna da Rusija ništa neće obnoviti. Potrebna mu je potvrda, restauracija će biti obavljena.

GOR: Mogu da potvrdim da su NATO saveznici u potpunosti spremni da obnove zemlju. U Vašingtonu smo se izjasnili po tom pitanju. Evropljani još više. Jedna stvar je najvažnija. Možemo prestati sa bombardovanjem samo ako on pristane na potpuno povlačenje. Možemo prestati sa bombardovanjem skoro odmah ako se to desi.

ČERNOMIRDIN: Kome da se preda?

GOR: Postoji nekoliko mogućnosti. Budući predsednik EU je Finac - gospodin Ahtisari. Svi mu veruju, znate ga, radio je na pitanju Bosne za UN. On je već član „trojke“.

ČERNOMIRDIN: Pod kojim kišobranom?

OLBRAJT: On je sledeći predsednik EU. Kofi bi mogao da ga odredi.

ČERNOMIRDIN: Dobro. To je opcija. Anan ili neko bi morao da ga odredi. Stavite ga na čelo. On je prihvatljiv.

GOR: I on je radio na Bosni za UN.

ČERNOMIRDIN: U redu. Onda možemo da vidimo logiku. U suprotnom, to je usko grlo, nema kretanja ni prostora za pomeranje.

GOR: Ali moramo da radimo sa Kofijem tiho kako bismo bili sigurni da neće pokušati da odredi nekog drugog. Najbolje je da to ne pokrećete sa njim. Više bih voleo da se uopšte nisi sreo sa njim.

ČERNOMIRDfN: Želeo bih da otkažem sastanak, ali smo ga već najavili. Možemo se samo sastati i dati izjavu.

OLBRAJT: Kofi je želeo da imenuje dva specijalna izaslanika, a Ahtisari nije želeo taj posao. Nije želeo da to radi puno radno vreme. Ono o čemu pričamo nije puno radno vreme. On bi išao sa tobom u Beograd.

ČERNOMIRDIN: Ni ja nisam na puno radno vreme.

OLBRAJT: Kofi i dalje želi da imenuje druge kao posebne izaslanike. Možemo razgovarati o ovome. Prvi je Eduard Kukan i sada nam treba zapadni predstavnik. Ali ovo nije isti posao.

ČERNOMIRDIN: Spreman sam za ovo. Biću sa njim (Ahtisarijem). TALBOT: Vi ste taj koji će upotrebiti čekić na Miloševića i

Ahtisari je taj koji će primiti mač od njega.

ČERNOMIRDIN: Mislim da ne možemo naći bolju osobu.

GOR: Dobro. Ovo pokazuje da ste bili u pravu što ste ovo jutros nastavili. Hajde sada da razmislimo šta treba da kažemo štampi.

ČERNOMIRDIN: Ahtisariju je takođe potreban mandat, tako da svi razumeju da ovo nije još jedan zadatak koji deluje u ime UN.

GOR: Moramo brzo da krenemo.

OLBRAJT: Hajde da pokušamo da to uradimo danas.

ČERNOMIRDIN: Trebalo bi da završimo danas. Hajde da ne gubimo vreme.

GOR: Slažem se. Danas ćemo raditi sa Kofijem. Što manje govorimo novinarima, to bolje. Izbegaćemo svaku izjavu u kojoj se govori o kompromisu, ustupcima, predaji.

ČERNOMIRDIN: Nema govora o ustupcima. Tražimo načine... Ne može biti teže sa ratom koji je u toku. Mislite li da bi Ahtisari ovo odbio?

TALBOT: Poznajem ga veoma dobro nekoliko godina. Razgovarao sam sa njim o tome da li treba da preuzme posao specijalnog izaslanika za Kofija. Razumem zašto je odbio taj posao. Moja lična procena je da bi on bio zainteresovan za ulogu koju opisujete. Ali moramo biti oprezni u narednih 48 sati jer Nemci predsedavaju EU. Niko, uključujući i Nemce, ne misli da su oni ti koji će dobiti mač od Jugoslavije. Dakle, prvo treba da pokušamo da...

OLBRAJT: Moramo da pozovemo Fišera da on razume šta radimo.

UŠAKOV: [razgovor o komunikacijama

sa Černomirdinom] Ako uspete. Pozvaću Viktora Stepanoviča i obavestiti ga.

GOR: Komuniciraćemo pre nego što vidite Kofija.

BERGER: Da budemo jasni na javnoj liniji. Imali smo dobre sastanke, pokušali da razumemo stavove jedni drugih, Černomirdin igra korisnu ulogu, razgovori će se nastaviti.

ČERNOMIRDIN: Pa, ne bih rekao da sam instrumentalan.

BERGER: Dobro, nećemo to reći.

ČERNOMIRDIN: (u šali) Zato što bi se drugi Rusi mogli uvrediti.

TALBOT [govori na ruskom]: Možete reći da su Amerikanci bili ključni, izuzimajući, naravno, bombardovanje.

ČERNOMIRDIN: (opisuje bombardovanje u Beogradu) Izgleda da su čim sam stigao počeli da udaraju po Beogradu. Posle osam sati razgovora sa Miloševićem, jakna mi je bila potpuno mokra. Poleteli smo i pogledali dole – samo jedna ulica je bila osvetljena. Mogli smo da vidimo bljeskove praćenja iz protivavionske vatre. Pretpostavljam da su pokušavali da nas obore.

GOR: Znate da su to bili ruski PVO sistemi.

ČERNOMIRDIN: Moguće.

GOR: Madlen će pozvati Kofija. I imajte na umu da ovo nije pozicija stalnog izaslanika.

ČERNOMIRDIN: Da. Kao ni ja. Privremeni imenovani.

BERGER: Jedno brzo putovanje i on kaže: „Da“.

GOR: Drago mi je da ste se vratili jutros. Možda će to dovesti do iskoraka koji nam je potreban. (diskusija o planovima putovanja)

ČERNOMIRDIN: Spreman sam da odletim u Finsku ili Beograd ili bilo gde.

OLBRAJT: U četvrtak je sastanak G8.

ČERNOMIRDIN: To bi bilo gubljenje vremena ako ne bismo mogli da otkrijemo planove.

OLBRAJT: Ali trebalo bi da pokušamo da se nađemo.

ČERNOMIRDIN: Dobro, idemo dalje. Javite mi ako ne uspete sa Ahtisarijem.

OLBRAJT: Pozvaćemo.

GOR: Ovo je prvi put da čujem Viktora Stepanoviča da govori o tome da ne uspe u nečemu.

Tako je u gotovo punoj saglasnosti sa svojim domaćinima ili kako bi rekao potpredsednik Gor, „99 ili 100 odsto“, završena ova Černomirdinova vašingtonska turneja .

Uz ovako jasnu ukupnu ulogu koju je imao Viktor Černomirdin,  pojedini ruski mediji ponovo su pokrenuli raspravu o tome na kojoj strani se nalazi Milošević, sumnjičeći ga ponovo da on radije sklapa dogovore sa Amerikancima nego s Rusima. Tako je dnevnik « Komersant » pohvalio Černomirdina jer je « uspeo poslednjih dana da učini gotovo nemoguće – da NATO i Beograd približi kompromisu koji će zaustaviti rat u Jugoslaviji, ali malo je verovatno da će Rusija uspeti da postane glavni balkanski mirotvorac: Slobodan Milošević će ponovo radije da se preda Amerikancima ».

»Američki mediji juče su javili da su okončani pregovori Viktora Černomirdina i američkih liderakoje su nazvali prekretnicom u ratu sa Jugoslavijom. Na sastanku Černomirdina i Klintona nije postignut nikakav diplomatski iskorak. Ali izgledi za zaustavljanje NATO bombardovanja Jugoslavije postali su jasni. Prvi put je američki predsednik zvanično izjavio da bi napadi mogli biti obustavljeni. Istog dana, na sastanku predstavnika ministarstava spoljnih poslova G8 u Bonu, Zapad se dogovorio da mirovne snage uđu na Kosovo pod zastavom UN.

Ni Černomirdin ni Klinton nisu otkrili detalje pregovora. Međutim, prema saznanjima Komersanta, Klinton je pristao da izda naređenje da se Jugoslavija ne bombarduje, ako Milošević ispuni najmanje dva uslova: počne da povlači svoje trupe sa Kosova i pristane na upućivanje međunarodnog kontingenta u region, čija je osnova biće NATO snage, čak i pod zastavom UN. Černomirdin je pokušao da ubedi predsednika SAD da se ograniči samo na prvi zahtev – povlačenje srpskih trupa. Ruski emisar je polazio od činjenice da Milošević neće pristati da se pošalju trupe na Kosovo među kojima su i članice NATO-a. Uprkos ovom razilaženju u stavovima Moskve i Vašingtona, visoki zvaničnik Stejt departmenta je rekao: „Ruski pristup je sada bliži našoj poziciji nego poziciji Miloševića, koga Moskva nastoji da ubedi da preispita svoju poziciju“. Ljudi oko Černomirdina nisu isključili mogućnost da ponovo odleti u Beograd i nastavi da ubeđuje Miloševića.

I sam je Milošević, međutim, već shvatio da bi rat sa NATO-om „do gorkog kraja“ mogao da se završi loše po njega lično, i počeo je da flertuje sa Amerikancima. Pustio je tri američka vojnika zarobljena 31. marta u blizini makedonske granice i predao ih američkom misionaru i Klintonovom ličnom prijatelju Džesiju Džeksonu prilikom njegove posete Beogradu. Tada je Milošević poslao lično pismo predsedniku SAD, kojeg je srpska propaganda juče nazvala „dželatom i zlikovcem”, sa ponudom da se sastanu i da se dogovore. Na kraju, Milošević je dao intervju « Vašington tajmsu », u kojem je prvi put priznao da „Srbi nisu anđeli” i da su se na Kosovu „dešavale loše stvari”. Istina, za njih nije odgovorna regularna vojska, već srpske paravojne snage.

Dalji Miloševićevi postupci se takođe mogu predvideti: biće saopšteno da predsednik Jugoslavije nije hteo da ratuje protiv celog sveta, već neko iz njegovog okruženja, a ovaj radikal će snositi svu krivicu za sadašnju tragediju. Tada će Milošević zauzeti miroljubiv kurs, započeti pregovore sa Ričardom Holbrukom - malo je verovatno da će Klinton sesti za isti sto sa Miloševićem - i na kraju prihvatiti zahteve NATO-a. Za Moskvu, koja je ponovo dozvolila da je prevari Milošević i postala oruđe u njegovim rukama, ovo će biti dobra lekcija », zaključio je komentator Komersanta, Genadij Sisojev.

Predsedniku Jugoslavije, a ni njegovim saradnicima, nije se dopadalo ponašanje ruskog izaslnika, ali su znali d anemaju nikoga drugog na koga bi mogli da se oslone. Sve što bi mogli od ostalih da dobiju, ako bi ikoga bilo, bilo bi mnogo manje nego što je to bilo  i od ovakvog Černomirdina. Sasvim je mogućno da je Milošević pokušao da izbegne to posredovanje u kome se nije osećao komforno ni prijatni i da ponovo pokuša dogovor s Klintonom. Direktna linija između američkog predsednika i Milošević u tom slučaju isključila bi rusko posredovanje, a samim tim i umanjila značaj i uloga Rusije, pa su ruski zvaničnici s pravom mogli da budu nezadovoljni takvim razvojem događaja – da je do njega došlo.