FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (31): Pripreme za Miloševićevu “predaju”

NATO bombardovanje Srbije
Izvor: B92

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Mirovni plan je počeo da se oblikuje sastankom G8 6. u Nemačkoj. On je dobio i svoje ime. Kako svedoči Strob Talbot, savetniku za nacionalnu bezbednost Sendiju Bergeru, dopao se plan i nazvao ga je: “Čekić i nakovanj”. Prema njegovoj zamisli, Černomirdin će se obrušiti svom snagom na Miloševića, a Ahtisari će obezbediti podršku kako bi već „izubijani Milošević“ prihvatio uslove NATO. Ta taktika, videće se, daće rezultate. Pre nego što je napustio Vašington, Černomirdin je zamolio Talbota da se sastanu u Moskvi sedam dana kasnije, 12. maja, kako bi “počeli taj kolosalni posao”.

Novi susret američkog predseednika sa nemačkim kancelarom, usledio je 6. maja 1999. u Bonu, u vreme zasedanja G 8. Sa američke strane, pored Klintona, učestvovali su tada još specijalni savetnik, a dans državmi sekretar, Entoni Blinken i savetnik za nacionalnu bezbednost Semjuel Berger, dok se nemačke tu su bili Mihael Štajner i njegov zanenik Hans Blumejer.

Štajner je na početku rekao da je Milošević problem i da je on „nespojiv sa bilo kojom vrstom regionalnog pristupa”. “Treba nam novo rukovodstvo“, rekao je Štajner.

Klinton je dodao da, što se tiče Srbije, učešće u regionalnom sistemu uslovio bi istinskom demokratijom, miroljubivom politikom i poštovanjem manjina. Zanimljivo je da Klinton ovde očigledno misli na neku vrstu obnavljanja “Jugoslavije” preko regionalne saradnje koja će biti uspostavljena posle ratova. Najambiciozniji projekat u tom smislu bio je Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope čijem osnivačkom skupu u Sarajevu je prisustvovao sam američki predsednik. Budući da kriza na Balkanu još nije okončana, pitanje je šta je ostalo od američkih planova o regionalnoj saradnji. Na drugoj strai , to može da bude i odgovor zašto se i danas miniraju pojedine regionalne inicijative, prvenstveno od strane EU, poput “Otvorenog Balkana”. Klinton je objasno i kako je došlo do razdvajanja savezništva Miloševića i Tuđmana u Bosni i Hercegovini. “Naravno, sve su to uslovi koje oni trenutno ne mogu da ispune. Drugo, ako dozvolite Bugarskoj i Rumuniji da učestvuju, onda nema govora o ponovnom stvaranju velike Jugoslavije. Što se tiče Hrvatske, postoji nekoliko problema s kojima se treba pozabaviti. Prvo, ona ne želi ponovo da bude deo Jugoslavije. Drugo, imajući u vidu svoju geografiju, ona sebe vidi da se kreće ka Zapadu brže od drugih, i stoga možda ne želi da bude vezana za region. Treće, naravno, postoje šanse da će Tribunal za ratne zločine optužiti Tuđmana. U prvim danima rata u Bosni, nakon što je Tuđman vidio Miloševića kako se bukvalno izvlači sa ubistvvima, odlučio je da i on može učiniti istu stvar. Postojao je „nesveti savez“. Trebalo nam je oko dve godine, počevši od 1994. da Tuđmana prebacimo iz saveza sa Miloševićem u savez sa Bošnjacima. To nam je, naravno, odlično poslužilo. Konfederacija je oduzela drugi front u ratu, bosanska armija je jačala boreći se sa Hrvatima, oni su osvojili zemlju, a onda smo mi sa NATO bombardovali Srbe. U svakom slučaju, imamo problema sa Hrvatskom, ali mislim da možemo smisliti način da ovo uspe“, rekao je Klinton.

Štajner je dodao da su u suštini potrebni novi lideri i zatražio povećanje podrške opozicionim liderima. „Kancelar će Đinđića videti ovde sledeće nedelje. Da bi ovaj regionalni pristup funkcionisao, moramo pronaći alternative Tuđmanu i Miloševiću“ rekao je Štajner.

Šreder: Da, i, naravno, takođe moramo da uključimo Đukanovića iz Crne Gore.

Berger : Nadam se kada Đukanović dođe da Vas vidi, da će moći ponovo da se vrati kući.

Štajner : Nećemo da objavljujemo susret. Biće tajni.

Klinton: Moramo se da se pozabavimo i pitanjem koliko smo spremni da uradimo da zaštitimo Đukanovića. Ako Milošević krene protiv njega i Đukanović bude želeo da vazdušne snage NATO-a napadnu određene stvari, verujem da bi to trebalo da uradimo. On je demokratski lider i mi treba da mu pomognemo. Sada mislim da Milošević neće krenuti protiv njega. Samo želi da ga drži van ravnoteže.

Štajner: Da, slažem se sa tim. U stvari, ne bi bilo dobro da on krene protiv Đukanovića.

Klinton: Rizikovalo bi se da trupe budu masovnije i da bi nam bilo lakše da ih udarimo. U isto vreme, to bi zahtevalo od njega da podeli svoje snage i tako ga učini slabijim na Kosovu.

Šreder: Bile, hajde da razgovaramo malo više o vašoj dugoročnoj perspektivi kuda idemo s Kosovom i kakva mogu da budu rešenja. Saglasan sam da ne smemo pokazivati nikakvu uzdržanost i nikakvu rezervu u pogledu nastavka vazdušnih udara. Ali takođe sam uveren da treba da nastavimo političke napore poput konferencije G-8. Želeli bismo da imamo snažnu rusku podršku za Rezoluciju SB UN u skladu sa Poglavljem 7.

Ali, voleo bih da znam za Sjedinjene Države, koji je rezultat koji bi trebalo da se pojavi na Kosovu? Ne govorim samo o idealnom ishodu — drugim rečima, ruskoj podršci Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, međunarodnim snagama NATO-a — ali ako se to ne desi, šta onda? Šta možemo, a šta ne možemo?

Klinton: Dozvolite mi da počnem sa idealnom situacijom, a zatim da se vratim na opcije. Mislim da postoje tri dela ovog idealnog ishoda. Prvo, što se tiče samog Kosova, mi znamo šta hoćemo, ako su naši uslovi zadovoljeni — Srbi su izbačeni napolje, Kosovari su se vratili unutra, postoji multinacionalna snaga sa NATO u jezgru — to je ono što nam treba i što možemo. Ne dodajemo nove uslove, kao što je „ne više Milošević“. I naravno, takođe bih voleo da vidim da Rusija i druge hrišćanske pravoslavne zemlje poput Grka i Ukrajinaca da učestvuju u međunarodnim bezbednosnim snagama. Drugo, mislim da je ključno da dođemo do kraja sa netaknutim NATO savezom. Za 50 godina svog postojanja, osim Bosne, NATO nikada nije morao da uradi ovako nešto. Tokom većeg dela svog postojanja, bio je nuklearni štit nad Nemačkom i ostatkom Evrope za očuvanje mira. Sada, uprkos svim problemima koje smo imali, uveren sam da je ovo funkcionisalo prilično dobro. Bilo je izvanredno što smo imali 19 zemalja koje su se kretale u istom pravcu, imajući u vidu na to da svako ima svoja posebna ograničenja, ovde u Nemačkoj, Grčkoj i tako dalje. To je funkcionisalo veoma dobro. To je jedan od razloga zašto sam mnogo oprezniji od Tonija Blera u pogledu izjava o kopnenim trupama — iako mislim da je to dobar način da se Milošević održi van ravnoteže — jer je od vitalnog značaja da se Alijansa održi netaknutom, a ne da bi se stvorile debate koje izazivaju podele. Konačno, treća tačka u idealnom ishodu je da ovu krizu okončamo sa Rusijom koja je više angažovana sa nama nego na početku. Voleo bih da oni rade sa nama kao što su radili u Bosni. Voleo bih da se smanji antizapadni, antiamerički profil u Rusiji i povećanje podrške umerenim snagama. Bilo je veoma teško svaki put od ekonomskog kolapsa, a uspona radikala u Dumi i potom, naravno, bombardovanja, što je pogoršalo situaciju. I znam, Nemačkoj je posebno teško imajući u vidu ogroman dug koji Rusija ima prema vama. U svakom slučaju, to su tri elementa za koje mislim da su pozitivan ishod. Ali sada, šta ako ne bude kako želimo.

Pa, moramo da razmotrimo nekoliko mogućih scenarija. Možemo da nastavimo sa bombardovanjem tokom leta. Ali moramo se pripremiti za zimu. I to mislim na dva načina. Prvo, trebalo bi da se pripremimo za uvođenje kopnenih trupa ako utvrdimo da su rizici prihvatljivi — rizici po solidarnost Alijanse, po naš odnos sa Rusijom i, naravno, po same trupe. Druga opcija, ako ne idemo sa kopnenim trupama, moramo da odlučimo i da nađemo novac i plan kako bi izbeglice mogle da budu u kampovima u Albaniji, Makedoniji i drugim zemljama i da prežive zimu. Zapravo mislim da će do tada biti gotovo, da to nećemo morati

Slažem se da je važno da radimo ono što smo danas uradili u G-8. U boljoj smo poziciji da radimo sa Rusijom nego što smo bili ranije. Istovremeno, ono što radi G-8 ne obavezuje NATO. Nadam se da će se Rusija sve više kretati ka našoj poziciji. Veliki problem koji vidim je to što ćemo morati da donesemo neke veoma teške odluke za oktobar u narednih četiri do pet nedelja. Ako ovo ne bude rešeno u narednih mesec dana, čeka nas nekoliko veoma teških izbora.

Šreder: Da, svakako jedna opcija je da se do kraja maja ili negde u junu donese odluka o pitanju kopnenih trupa. Sada ne treba imati iluzija da će nam ovo biti teško, čak nemoguće, ali ostavimo to po strani. Drugo, po pitanju zime, gde bi se ona provela za izbeglice, u Albaniji, u Makedoniji ili na samom Kosovu? Ako postoji političko rešenje u narednih nekoliko nedelja, da li bismo mogli da obezbedimo izbeglice za zimu na Kosovu? Postoji mnogo problema koje treba rešiti - vojnu stranu, civilnu stranu u smislu ko šta radi. U ovom trenutku, moramo da vidimo sve alternative, sve opcije, sve probleme; ne možemo ništa isključiti.

Klinton: Voleo bih da je pravi problem kako da zbrinemo kosovske Albance na Kosovu tokom zime. Naravno, bilo bi jako teško jer je toliko kuća uništeno. Trebalo bi godinu dana međunarodnih napora. Ali kao što ste rekli, postoje stvarni problemi sa kopnenim trupama — ne samo rizik za same vojnike, već rizik za jedinstvo alijanse i za očuvanje naših odnosa sa Rusijom.

Novinari uvek pišu o ovom pitanju kao da postoji samo jedno pitanje: da li imate kičmu da pošaljete vojsku? Oni potpuno ignorišu ove druge bitne elemente, alijansu i Ruse.

Naravno, veliki problem scenarija koji sam izneo je šta je sa ljudima koji su još uvek na Kosovu zimi? Ovde bi to mogla biti prilika. Rusi i Kinezi možda podržavaju neku vrstu snaga UN da im pomognu, ali istina je da ne znamo.

Berger: Ako poplava izbeglica van Kosova bude jača, to je i dobra i loša vest. To je, naravno, loša vest, jer bi izbeglička situacija bila još gora, ali je dobra vest jer bi im bilo lakše pomoći van Kosova.

Klinton: Bićemo u velikoj nevolji ako se oni na Kosovu smrznu i umru od gladi. Milošević bi mogao zadržati oko 50.000 na Kosovu, a onda ih pustiti da gladuju da bismo izgledali što slabiji. Ako to ne isplaniramo, a onda ljudi gladuju i smrzavaju se, to je jedna stvar koja bi narušila podršku za ono što radimo za ljude u svojim zemljama.

Berger: Mislim da je to razlog više što nam je potrebno

o režimu zabrane plovidbe i da rešimo sve naše preostale probleme ciljanja. Lideri su se sa tim složili na Samitu NATO-a, ali to zaista treba da sprovedemo u praksu.

Klinton: Znate, po pitanju ove pomorske zabrane, rusko pitanje je crvena haringa. Zaista ne šalju naftu čamcem. Istovremeno, Srbima je vodeni put potreban za bilo kakve značajnije zalihe goriva i ako možemo da ga presečemo, neće preživeti zimu.

Štajner: Mislio sam da praktično nema nafte u kroz vodu.

Klinton: Ne, neki dolaze. I treba nam detaljna analiza odakle, u stvari, dolazi. Osećam veoma snažno zbog ovoga. Ovo bi mogao biti i način da se Hrvatska uvuče. Dosta nafte dolazi željeznicom iz Slovenije na hrvatsku obalu. Zatim mali čamci — nezavisni operateri — pokupe naftu i pomeraju je niz obalu. Hrvati bi mogli da nam dozvole da ubacimo neke svoje male čamce, kao što je Obalska straža, i ne bi bilo opasnosti od sukoba jer većina čamaca za kojima bi oni išli nisu pod zastavom. Uveren sam da bi, ako možemo da prekinemo gorivo, to stvorilo veliki pritisak da se Srbija sredi jer ne može da rizikuje zimu bez

gorivo. I, naravno, suludo je rizikovati živote naših pilota da uzimaju svoje zalihe goriva i rafinerije samo da bi pustili naftu na drugi način.

Štajner: Kancelar je javno istakao upravo to.

Klinton: Mislim da na ovome treba da radimo zajedno sa Blerom. Znam da još uvek ima ljudi koji imaju problema sa međunarodnim pravom. Ali sam ubeđen da to možemo da zaobiđemo.

Štajner: Pravi problem je Rusija.

Klinton: Jeljcin mi kaže da ništa ne šalje i da ne želi problem. To što rade, rade kamionom, a tu nema dovoljno da bude problema.

Šreder: Šta je sa Mađarima?

Berger: U stvari, kao što verovatno znate, zaustavili su ruski konvoj, držali ga dva dana dok nisu mogli da provere sadržaj. Rusi su bili veoma uznemireni zbog toga.

Štajner: Rekli ste da je vaša velika briga zima, kako sprečiti ljude da gladuju i smrzavaju se. Ali taj problem je daleko. Problem jedinstva alijanse biće pred nama mnogo pre toga. Potrebna nam je strategija da se nosimo sa tim periodom. Ne mogu da vidim nastavak vazdušne kampanje do zime i zadržavanje podrške. Ovo bi bilo veoma, veoma teško.

Klinton: Verujem da će Milošević pre toga dati predlog blizak našim osnovnim uslovima. Američka štampa uveliko potcenjuje cenu vazdušne kampanje za njega. Nikada nisam mislio da će vazdušna kampanja fizički pomeriti srpske trupe sa Kosova. Mislio sam, i dalje mislim, da će to nametnuti Miloševiću tako visoku cenu da će ih on sam pomeriti.

Šreder: Kako ocenjujete situaciju samog Miloševića, ljudi oko njega? Mislite li da se on još uvek informiše da bi razumeo cenu koju plaća ili se to ne registruje?

Klinton: Interesantno je, kada je Černomirdin bio u Vašingtonu, rekao je da Milošević želi da zna da li ako postoji dogovor da li se može garantovati njegova lična bezbednost.

Šreder: Naravno, mogu da zamislim da bi bio zabrinut zbog toga.

Klinton: Trebao bi to držati u pozadini. Ne znam da li je Milošević mislio da je njegova briga da će ga ubiti sopstveni ljudi, ako se nagodi ili ako je zabrinut zbog optužnice Tribunala za ratne zločine.

Berger: Drugi scenario koji je podjednako verovatan je da je Milošević možda u mentalnom bunkeru, ali što se tiče ljudi oko njega, posebno vojske i ekonomske više klase, troškovi su sve veći i veći. Već znamo da je srednji nivo u vojsci nezadovoljan, i da on zamenjuje gornji ešalon, a mi smo se koncentrisali na njegove ekonomske prijatelje i druge ključne pojedince. Oni mogu odlučiti da je ovo trajalo predugo i preduzeti korake da to okončaju.

Klinton: Teško je znati šta on zna iz nedelje u nedelju. Mislio sam da je veoma izolovan. Ali oslobađanje ratnih zarobljenika i oslobađanje Rugove, mislim da znači dve stvari. Prvo, on razmišlja, a ne krije se samo. On želi da glumi. Boli ga. On traži izlaz. Drugo, u isto vreme, on još uvek pokušava da podeli alijansu kako bi dobio pauzu za bombardovanje. Sada je Milošević pokazao u Bosni da je koristio srpski nacionalizam da dođe do vlasti, ali kada su troškovi postali previsoki, on je to prekinuo. A on je sedeo sa nama u Parizu i pričao kako su srpski nacionalisti ludi. Odsekao ih je kada je cena postala previsoka. Sada je, naravno, Kosovo drugačije jer ga je on stvorio. I tako će platiti još veću cenu pre nego što je preseče. Ali u svakom slučaju, ohrabruje me oslobađanje ratnih zarobljenika i Rugove. Čak i ako je bilo zabrinjavajuće jer je odvlačilo pažnju, pokazuje da možda traži izlaz.

Berger: Zanimljivo je i to što on pažljivo prati šta se dešava u našim zemljama, veoma pažljivo. On se stvarno zainteresovao, na primer, za naše nedavno glasanje u Predstavničkom domu. Zato je naše javno držanje, javno držanje svih saveznika, ključno. Moramo ga ubediti da smo spremni da ga nadživimo.

Šreder: U potpunosti se slažem sa tim.

Štajner: Tačno je da je napustio Srbe u Krajini, a potom i u Bosni. Ali moramo imati na umu da je Kosovo drugačije, to je nešto drugo, paralela nije tačna.

Klinton: Da, znam da je drugačije i da će cena koju je spreman da plati biti veća. I ne znam da li veruje da ako se dogovori, gubi. Bojim se da bi on ovo mogao da vidi kao izgubljenu situaciju. To je ono što me muči.

Šreder: Dugoročno, važno je da se Kosovo stabilizuje. Kada počnu da otvaraju masovne grobnice i postane očigledno šta se dogodilo, teško je videti da OVK i Srbi žive zajedno u istoj državi. Ne možemo ovo da kažemo zato što postoji jasna razlika između autonomije i nezavisnosti. Ali ne treba da se zavaravamo ni o dugoročnim poteškoćama.

Klinton: Da, čuli smo istu reakciju izbeglica koju smo videli danas.

Berger: Naravno, nezavisnost je manje nego optimalna i iz druge perspektive, a to je da imamo stvarna pitanja o ekonomskoj ili političkoj održivosti Kosova.

Klinton: Pravi problem je što bi to nasmrt preplašilo Ruse i Kineze.

Štajner: Postoji još jedna stvar koju treba da naglasimo, a to je u Krajini, Tuđman je to vratio. U Bosni su ga Hrvati i Bosanci, zajedno sa NATO-om, uzeli nazad. Tek tada je Milošević odustao, nije vratio. Naravno, dugoročno gledano, on je bio gubitnik, jer je izgubio Bosnu, izgubio je Hrvatsku.

Klinton: Dakle, pitanje je kako će ovaj izgubiti? Dozvolite mi da pitam ovo: ako moramo da ga uklonimo i ne možemo da koristimo kopnene snage, zar nećemo morati da naoružamo OVK? Ako je tako, gubimo kontrolu, oni žele da se ponovo ujedine sa Albanijom, što Albanija ne želi.

Berger: Svake noći koristmo 700 aviona i izvodimo 625 letova. Ako dobijemo četiri nedelje lepog vremena, u kombinaciji sa nemilosrdnom kaznom, mislim da možemo da uspemo. Ali ako se do tada ne pomeri...

Štajner: Mislim da rezultat neće biti crno-beli. Ne možemo to da uradimo samo vazdušnom snagom, niti možemo da izvršimo potpuni kopneni napad. Ono što mislim da možemo da uradimo je da ga toliko oslabimo da mu samo treba (Štajner pravi gest guranja rukom).

Klinton: Saglasan sam sa vama, ali problem je u tome što će naši vojni komandanti reći da nam treba dva ili tri meseca za prikupljanje 200.000 vojnika na terenu. Ono što smo mi uradili je obrnuto od redosleda u Bosni. Tu smo prvo imali Hrvate na terenu, a Bosance koji su naoružani s naše strane. Onda je NATO ušao sa vazdušnim udarima da ih prisili na Dejton. Ovde su na početku bili vazdušni udari NATO-a, to su uslovi koje ne možemo da promenimo. Ako odlučimo da, pošto smo rano uložili svoj ulog, nikada nećemo poslati kopnene trupe, Kosovari će reći : « Dajte nam oružje da završimo posao ». Ako tome kažemo « ne », izgledaćemo strašno. U Bosni smo dugo izgledali strašno. UN su "ubijale" bezbroj Bosanaca jer nismo javno naoružavali Bosance. Moramo razmisliti o ovome. Ako nema kopnenih trupa zbog rizika po trupe, alijansu ili Rusiju, šta onda? To je nemoguća pozicija. Javno mnjenje će sa 3 prema 1 reći da ih naoružamo i pustimo da se brane. Barem ćemo napraviti fer borbu.

Ali tada bi, naravno, sve opklade bi bile isključene. Nikada nećemo vratiti izbeglice. Bićemo suočeni sa « Velikom Albanijom ». I dalje mislim da je plan koji mi sledimo najbolji. Naši kritičari kažu da o tome nismo razmišljali kao u Bosni. Ali tamo smo imali 250.000 mrtvih. I dalje mislim da smo, uz sve probleme, danas u mnogo boljoj formi zato što smo se ponašali ovako.

Na kraju, nemački kancelar je uspitao šta je sa Ahtisarijevom misijom i kada će on biti javna? Šreder je za nju imao posebne zasluge, jer je on, kako priznaje sam Ahtisari, sredio da Ahtisari bude predstavnik EU u kosovskom mirovnom procesu.

Berger: Černomirdin je rekao dve zanimljive stvari. Prvo je rekao da Milošević želi da se preda, ali ne NATO-u, Sjedinjenim Državama ili Rusiji. Treba nam Kofi da prihvati predaju. Drugo, druga zanimljivost je da je Miloševićev stav o povlačenju opisao kao da ide na oktobarske nivoe, rekao je da može postojati vojno prisustvo, ali sa NATO samo u Albaniji i Makedoniji i na kraju je rekao da moramo da prestanemo sa bombardovanjem i tada bi počeli pregovori sa Kofijem. Predsednik je objasnio zašto to ne funkcioniše. Černomirdin je pametan, razume u čemu su problemi. Tako da smo postavili alternativu. Želeo je da sa njim u Beograd ide američki pregovarač. Rekli smo « ne », nema šta da se pregovara, a stav NATO-a je jasan. Problem sa Kofijem je što pravi razliku.

Klinton: Mnogo ga volimo, ali je tačno da on bi pregovarali o nekoliko naših uslova.

Berger: Ali smo mislili koga će Rusi poštovati, što bi bilo dobro i za NATO? Preporučili smo Ahtisarija. Černomirdin je na to skočio. Mislimo da je jak i čvrst. Kofi je u početku bio hladan na tu ideju jer nije njegova. Znam da je Madlen razgovarala sa Fišerom o ovome i on je bio pozitivan. Dakle, ako možemo da imamo šefa Evropske unije i Sjedinjenih Država da zamole Kofija da blagoslovi Ahtisarija da ode sa Černomirdinom, to bi bilo dobro, Černomirdin je rekao da će igrati tešku ulogu. Tada Milošević može da napravi ustupke Ujedinjenim nacijama. Doduše, ovo je optimističan scenario, ali vredi ga odigrati.

Klinton: Ma koga god Kofi odabere, sa ostalom dvojicom momaka, ništa dobro ne može izaći. Oni će želeti da zauzmu drugačije stavove od NATO-a i Černomirdina,

Berger: Černomirdin se ne oseća dovoljno jakim imajući u vidu rusku politiku. Talbot je razgovarao sa Ahtisarijem. Rekao je da sve dok to nije dugoročan posao, on je na sa nama.

Štajner: Kada biste ovo objavili?

Berger: Kofi još treba da kaže „da“. Mislim da je sledeći korak da će Madlen da zamoli Fišera da pozove Kofija.

Štajner: U stvari, Fišer je rekao da je Kofi već rekao da.

Berger: Dobro, vi znate više od nas.

Klinton: Mislim da ovo ima šanse da funkcioniše. Ne bismo trebali biti previše zabrinuti za izgled.

Štajner: Pa, mislim da je tajming ključan.

Berger: Možda će biti potrebno više od jedne misije. Černomirdin je nestrpljiv da se vrati sa Ujedinjenim nacijama. Treba nam neko sa kapom UN i NATO srcem.

Klinton: Postoje još dve male stvari koje želim podići sa tobom, Gerharde. Prvo, šta mislite da će se desiti sa Zelenima i Fišerom?

Kancelar Šreder: Baš juče sam razgovarao sa visokim članovima partije Zelenih. Rekao sam im da rade šta hoće, ali da nikako ne smanjuju prostor delovanja vlade ili Fišera. Ako uklone podršku javnosti, koalicija će biti gotova. Po onome što sam čuo, mislim da će se pridržavati toga.

Klinton: To je dobro.

Šreder: Sutra ćemo pojačati raspoređivanje trupa u Albaniji kako bismo pomogli u humanitarnim naporima. Ali naš problem je što to zahteva saglasnost našeg parlamenta, iako je to u humanitarne svrhe. Zato što bi morali da budu opremljeni da se brane, pa se ovo može smatrati neprijateljskom situacijom za koju je potrebno odobrenje parlamenta.

Klinton: Razumem.

Američki predsednik i kancelar tada su počeli da razgovaraju o Kini u kontekstu kosovskog sukoba.

Šreder je bio planirao da ide u Kinu, sledeće nedelje. Klinton je zatražio da uveri premijera Žuoa i predsednika Đijang Cemina „SAD veruju da je Kosovo neobična situacija, da ne pokušavamo da napravimo presedan“.

Šreder: Mnogo su ljuti.

Klinton: Da, razumem to, ali morate da objasnite da je ovo kao Bosna. Moramo to zaustaviti. Želimo da radimo sa Rusijom, sa njima. Moramo da ih uverimo. I takođe moramo da ih uverimo u širem pitanju da Evropa i Sjedinjene Države žele partnerstvo sa Kinom, da ne pokušavamo da ih izolujemo.

Šreder: Da, mislim da je to tačno, ali, naravno, objašnjavanje Kinezima mogućnosti da se udruže više ima cenu, a to je što više pričamo o tome i o objašnjavanju Kosova, manje ću moći da govoriti javno o ljudskim pravima. Nadam se da se slažete.

Klinton: Da, mislim da si u pravu. Ovaj put se slažem. Sigurno smo im i u javnosti dosta iznosili argumente o ljudskim pravima tokom protekle godine.

Što se tiče STO, sa njima smo imali dobar sporazum osim jedne stvari. U Sjedinjenim Državama ne možemo prodati STO sa Kinom osim ako se oni ne saglase da i dalje podležu našim antidampinškim zakonima za netržišne ekonomije. Pristali su, ali na samo pet godina. To je veliki problem za nas, jer, iako je naša ekonomija jaka, Japan, Rusija, Brazil i Koreja su skoro ugasile našu industriju čelika. Još uvek gledamo na masovna otpuštanja čak i sa 4 procenta nezaposlenosti zbog dampinga. Čak imamo i industriju čelika koja preti da ostavi nas bez sistema kvota. Dakle, sada moramo da ojačamo političku podršku STO i uprkos pričama o špijunaži u Sjedinjenim Državama. Ovaj problem bi bio mnogo gori ako Kina pokuša da sklopi bolji dogovor sa Evropom nego što je to uradila sa Sjedinjenim Državama, a zatim se vrati na dogovor koji su sklopile sa nama. Naš najbolji stav je da ih uvedemo ove godine, a da bismo to uradili, potrebno je da EU ne prihvati ništa manje od onoga što smo dobili.

Berger: Ako odustanu od dogovora koji su sklopili, biće nam teško da prihvatimo pristupanje STO, a njima je potreban konsenzus da bi ušli.

Klinton: Žu i Đijang moraju da znaju da ih želimo ove godine. Ne pokušavamo da ih izolujemo. Ponekad Kinezi prave male stvari velikim, a velike stvari malim.

Time je ovaj razgovor okončan. Ali, on je bio relevatan i možemo danas drugačije da ga posmatramo, imajući u vidu da je sutradan, 7. maja 1999.  bombardovana i uništena kineska Ambasada u Beogradu.