FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (33): Kineska ljutnja i privremeni ruski „geopolitički konformizam“

Jeljcin - Klinton
Izvor: Bota Sot

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Na sastanku u Bonu 6. maja 1999. ministri inostranih poslova sedam vodećih industrijalizovanih zemalja i Rusije bio je početak izrade rincipa za postizanje mirovnog sporazuma. Černomirdin anglašava da je Jeljcin igrao odlučujuću ulogu u organizovanju ovog susreta. Ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov saopštio je da su usvojeni principi bili saglasni ruskom prilazi. Tada je dogovoren katalog od pet tačaka za okončanje rata na Kosovu.

1. Ministri inostranih poslova G8 složili su se oko sledećih opštih principa za političko rešenje kosovske krize:

- hitan i proverljiv kraj nasilja i represije na Kosovu;

- Povlačenje vojnih, policijskih i paravojnih snaga sa Kosova;

- Raspoređivanje efektivnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, odobrenog i dogovorenog od strane Ujedinjenih nacija i sposobnog da garantuje postizanje zajedničkih ciljeva;

- Uspostavljanje privremene administracije za Kosovo, o kojoj odlučuje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život za sve stanovnike Kosova;

- bezbedan i slobodan povratak svih izbeglih i raseljenih lica i nesmetan pristup Kosovu za organizacije humanitarne pomoći;

- politički proces za uspostavljanje prelaznog političkog okvirnog sporazuma kojim se predviđa suštinska samouprava za Kosovo uz puno poštovanje Sporazuma iz Rambujea i principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, kao i kao demilitarizacija OVK; - Sveobuhvatan pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji kriznog regiona.

2. Da bi sproveli ove principe, ministri inostranih poslova G8 su naložili svojim političkim direktorima da pripreme elemente rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

3. Politički direktori će razviti mapu puta za dalje konkretne korake ka političkom rešenju kosovske krize.

4. Predsedništvo G8 obavestiće kinesko rukovodstvo o ishodu današnjeg sastanka.

5. Ministri inostranih poslova G8 će se ponovo sastati u dogledno vreme kako bi razmotrili dosadašnji napredak.

Zajednički tekst Mila Đukanovića i Zorana Đinđića  objavljen je u „Njujok Tajmsu” pod naslovom „Šta posle rata u Srbiji“, dan posle bombardovanja kineske ambasade. Oni su napisali zajednički članak imajući u vidu da je Đinđić u vreme bombardovanja bio u Crnoj Gori, a da su u SAD i EU, kao što smo to predstavili, Đukanovića uveliko smatrali opozicijom Miloševiću. Oni su pošli od toga da uprkos sadašnjem konfliktu, oni ostaju privrženi integraciji Jugoslavije u Evropu, i konačno u Evropsku uniju. Put ka Evropi je jedini pravac koji će pomoći našoj zemlji da reši svoje prilično velike probleme i izgradi trajan mir i stabilnost širom regiona. Teško je zamisliti da može da dođe do bilo kakve ekonomske ili političke obnove u Jugoslavije bez nedvosmislene i dugoročne međunarodne poruke. Samo demokratska i stabilna Jugoslavija može da obezbedi stabilnost na Balkanu. Želimo da naglasimo da su demokratske političke snage u Jugoslaviji privržene tom cilju. Neposredne brige su okončanje rata, obezbeđivanje povratka izbjeglica i primena političkog rešenja na Kosovu koje će uključiti i razmeštanje međunarodnih snaga. Međutim, za uspostavljanje trajnog mira, spoljni svijet mora da uradi više od razrešenja kosovske krize. Vojna intervencija na Kosovu dovela je do novih problema, bilo to nameravano ili ne. Intervenišući, Zapad je preuzeo dio odgovornosti za pronalaženje rešenja ovih problema. U isto vrijeme Jugosloveni treba da ulože intenzivne napore da osvoje povjerenje spoljnjeg svijeta i povrate moralni status, izgubljen zbog Kosova. Čak i prije kraja rata, međunarodna zajednica treba jasno i nedvosmisleno da saopšti da demokratska i ekonomska rekonstrukcija u Jugoslaviji predstavlja njenu zvaničnu i obavezujuću poziciju. Takvo saopštenje dalo bi nadu građanima naše zemlje i ohrabrilo transformaciju političkog pejzaža. Politički ciklus koji je tokom poslednjih 10 ili više godina doveo našu zemlju do ove tragedije mora biti prekinut. Ako se rat završi potpisom na mirovnom sporazumu uz isto vođstvo na vlasti, sa Slobodanom Miloševićem na vrhu, tragedija i nasilje će se nastaviti“, napisali su Đinđić i Đukanović.

 Stabilnost Jugoslavije je od ključnog značaja zbog njene veličine i geografske pozicije na Balkanu i njene uloge u određivanju stabilnosti ili nestabilnosti susednih zemalja - BiH, Makedonije i Albanije. Do sada, međutim, međunarodna strategija za Jugoslaviju svela se na upravljanje krizom, dok su koreni krize zanemarivani. Demokratija može biti uspostavljena u našoj zemlji samo uz potpunu političku tranziciju u Srbiji i ostatku Jugoslavije. To zavisi od slobodnih i poštenih izbora, jačanja demokratske opozicije u Srbiji, tesne saradnje sa demokratskom vladom CG, potpunom izolacijom nedemokratskih snaga i ustanovljenjem spoljnjeg tela koje će pomagati u praćenju političkih promena. Ugledni evropski političari, sa prethodnim balkanskim iskustvom, kao sto su bivši španski premijer Felipe Gonzales, bivši austrijski kancelar Franc Vranicki i Hans Košnik, veteran nemačkih socijal-demokrata, mogli bi raditi u takvoj komisiji pod pokroviteljstvom OEBS-a.

Ubrzana ekonomska obnova Balkana biće moguća jedino u nekoj varijanti Maršalovog plana. Obećanje o spoljnoj pomoći pomoglo bi demokratiji u Jugoslaviji time što bi smanjilo nataloženi gnev. Funkcionisanje demokratske opozicije biće otežano nakon ove operacije NATO-a jer će nas ljudi verovatno smatrati delom te Evrope – delom tog Zapada koja nas je bombardovao, uništio mostove, puteve i fabrike i ubijao civile. Ljudi će protestovati i u Srbiji i u CG. Ali ima nade za demokratske snage. Miloševićeva politika suočena je sa uništenjem, što bi stvorilo delić šanse za izgradnju nečega novoga na ovim ruševinama. Ako se išta dobro može izvući iz zla koje je sada među nama, to je šansa, uz međunarodnu pomoć, za novi početak za Jugoslaviju, zaključili su Đinđić i Đukanović.

Bombardovanje kineske ambasade dovelo je do različitih reakcija u Beogradu. Smatralo se da ono možda uspori neke mirovne inicijative, ali na drugi način može ubrzati jer je prvi put pronađen neko ko ima moć da se odupre NATO hegemoniji. Kina nema politički dugove ni prema kome i može da vodi samostalnu politiku, za razliku od Rusije, rekao je predsednik Demokratske stranke Srbije i budući naslednik Slobodana Miloševića, Vojislav Koštunica. Ovo mišljenje nije jedinstveno koje pokazuje skepticizam prema ulozi Rusije u mirovnom procesu za Kosovo uprkos tome što ga govori mala opoziciona partija. Ova stranka imala je uticaj među srpskim tradicionalistima i inteligencijom i potencijalno je mogla da ojača i postane uticajnija jer je stekla velike simpatije svojim stavovima tokom NATO napada.

Koštunica kaže da kineska diplomatija "nije jaka na rečima, jaka je u praksi". On je kritikovao principe G-8 koji se mogu razumeti na potpuno drugačiji način od zapadnih zemalja. "Bonski samit nije definisao uslove za zaustavljanje bombardovanja, već je samo odlučio da se UN vaskrsnu kako bi agresija na Jugoslaviju bila legalna", kaže Koštunica i dodaje da je "Rusija prihvatila dolazak međunarodnih snaga na Kosovo koje učestvuju na Samitu".

- Naša zemlja mora da insistira u slučaju dolaska mirovnih snaga na osnovu precizno definisanog mandata, vremenski ograničenog i vezanog samo za Kosovo, a u mirovnim snagama ne mogu da budu zemlje koje su učestvovale u agresiji na Jugoslaviju, rekao je Koštunica. Jugoslavija ne može dozvoliti slučaj kao u Republici Srpskoj da "strana misija ima prava iznad civilnih vlasti".

U javnosti Srbije po prvi put pojavile su se jasne sumnje i direktno izraženo jasno nezadovoljstvo ulogom Rusije i njenog izaslanika Viktora Černomirdina. Istraživač Instituta za međunarodnu politiku Dušan Nikoliš, inače sin poznatog jugoslovenskog španskog borca i generala, Dušana Nikoliša, uputio je „otvoreno pismo” javnom mnjenju optuživši Rusiju za učešće u NATO agresiji. Kremlj se plašio da bi pomoć Srbiji obećanim protivvazdušnim oružjem mogla da konfrontira Rusiju sa njenim velikim finansijerima i na taj način gubi poslednju šansu da se vrati na geopolitičku šahovnicu kao odlučan i respektabilan igrač“, napisao je Nikoliš.

On kaže da je za Rusiju važno samo davanje veštačkog utisak imperijalne države upoređujući sadašnje ponašanje Rusije sa sporazumom Molotov – Ribentrop iz 1938. „Jelcinova Rusija je saučesnik u sistematskom, hladnom, planskom, visokotehnološkom pustošenju Srbije – njene industrijske i ekonomske osnove i budućnosti. Ovo pustošenje jedne zemlje je učinjeno pred očima celog sveta u ime rešavanja unutrašnjeg humanitarnog pitanja jer je zbog toga teže“, zaključio je Nikoliš.

Rusi ne vole da rizikuju "privremeni geopolitički konformizam" zbog genocida nad "braćom Srbima", piše Nikoliš. „Veliki Titan“ zadovoljan je sporednom ulogom posrednika i poštara NATO-a i SAD, tvrdi Nikoliš.

Ovakva mišljenja dolaze nakon uvodnika u dnevnom listu "Politika" u kojem se postavlja pitanje zašto je Viktor Černomirdin bez obrazloženja otkazao obećani put u Jugoslaviju. Černomirdin je obećao da će doći u Beograd 9. maja. „Događaji u Nišu i napad na kinesku ambasadu bili su prilika da ruski izaslanik vidi lične zločine NATO-a“, napisala je „Politika” pitajući „zašto Černomirdin pre puta u Jugoslaviju mora prvo da razgovara sa američkim diplomatom Strobom Talbotom”. Dnevnik je sugerisao da Rusija nije dovoljna za okončanje NATO bombardovanja.

Posle novog događaja koji je umserio na drugi način razvoj odnosa sa Kinom, „ruska pozicija u sukobu Jugoslaviji deluje više kao ostvarivanje NATO mera nego kao otpor prema njima“, ocenio je list, zaključujući da je „Kina postavila zahteve za prekid bombardovanja Jugoslavije pre bilo kakvih razgovora o miru od razlike od Rusije koja „prikuplja predloge“.

Uticajni potpredsednik Vlade Srbije dr Milovan Bojić na sahrani ubijenih Kineza rekao da je napad na kinesku ambasadu prilika da se kaže "ne" jednopolarnom svetu. „Danas Kosovo, sutra Tibet“, rekao je Bojić.

Umesto posete, Černomirdin je pozvao 9. maja Miloševića, ali detalji razgovora nisu saopšteni kao ni novo vreme Černomirdinove posete Jugoslaviji.

Bombardovanje kineske ambasade ne može biti slučajno, rekao je kineski ambasador u Beogradu Pan Žaolin. Odmah posle bombardovanja, u Beograd je doputvao specijalni tim visokih kineskih zvaničnika i stručnjaka koji istražuju uslove uništenja ambasade. Ambasada je pogođena sa tri bombe koje su eksplodorale i još dve koje nisu i jedna strana ambasade je potpuno uništena. Kineska zajednica u Beogradu nastavlja proteste. Oko 500 kineskih građana protestovalo je protiv ubistva trojice službenika ambasade, među kojima je i dopisnik kineske agencije Hsinghua.

Akcija spasavanja bila je izuzetno teška, rekao je načelnik Vatrogasne službe Beograda. NATO je prvi put napao električne objekte specijalnim bombama, drugi put prošle nedelje. Beograd i veliki deo Srbije ostali su bez struje. NATO primenjuje posebnu nehumanu taktiku, dodao je vatrogasac, jer posle prvog talasa napada dolazi drugi koji proizvodi više žrtava među spasilačkim timovima i službama hitne pomoći. U prvom napadu na Generalštab Vojske Jugoslavije na ovom putu je poginulo više ljudi, a povređeno oko 40 ljudi. U drugom napadu na hotel "Jugoslavija" povređen je predsednik Jugoslovenske levice (JUL) Ljubiša Ristić. JUL je važna stranka u levoj vladajućoj koaliciji, a njen generalni sekretar je supruga gospodina Miloševića, dr Mira Marković.

Vojni analitičar Miroslav Lazanski smatra da je bombardovanje kineske ambasade težak napad na mirovni proces. „Kina je glavna država u Savetu bezbednosti. Od Kine zavisi usvajanje mirovnog plana G-8. Jedan od zaključaka samita G-8 je bio da se Kina obavesti o zaključcima i zatraži saradnju Beograda. Veoma je teško dokazati da je Ambasada nije bio namerno gađana kao i mnoge druge mete koje su u ovom trenutku prazne, ali pogađanje tih zgrada ima samo simbolično značenje. Ovo je ambasada jedine zemlje koja sada zahteva prvo prekid bombardovanja za nastavak mirovnog procesa.Ova dva zahteva se ne razmatraju od industrijskih zemalja i Rusije“, naveo je Lazanski.

Ljutnja Kine bi takođe mogla biti diplomatski metod. Na identičan način je Kina pre nekoliko meseci isprovocirana na neke korake u Savetu bezbednosti. Nova makedonska vlada je iznenađujuće priznala Tajvan nekoliko dana pre odluke Saveta bezbednosti UN o razmeštanju mirovnih trupa UN u Makedoniji. Nakon makedonske odluke, Kina je, kao što je obično stavila veto u Savetu bezbednosti UN, a snage UN zamenjene su snagama NATO-a. U svetlu poslednjih kosovskih događaja ova igra je jasnija. Kineska ljutnja bila je instrumentalna za dovođenje NATO snaga u Makedoniju.

Bes Kine mogao bi da izazove veto Kine u Savetu bezbednosti. To znači da NATO može da nastavi bombardovanje i vojnu operaciju i da interesi NATO-a nisu mir i mirovni proces, dodao je Lazanski. Na taj način NATO ne bi bio pod kontrolom UN, izbegavajući političke posledice po donosioce odluka u agresiji na Jugoslaviju.

 Bombardovanje kineske ambasade izazvalo je mnoga pitanja među diplomatama u Beogradu, pre svega među ruskim. „Izvinjenje američke vlade je signal da bi sledeća meta mogla biti ruska ambasada. Opet bi mogli da najave žaljenje i svi ostali moraju biti zadovoljni. I opet bombardovanje, pa opet žaljenje. Ova taktika ne donosi rešenje. Samo kazna i prava odmazda mogu da donesu odgovorni agresori“, rekao je jedan visoki zvaničnik ambasade Rusije u Beogradu, koji nije želeo da bude imenovan.

Kad je Talbot u utorak, 11. maja doputovao u Moskvu, morao je, prema vlastitom priznanju, da beži od “razjarenih Srba, Kineza i Rusa, koji su demonstrirali na trotoaru ispred američke ambasade”. Te večeri, tokom našeg sastanka, Jurij Memedov je upozorio Talbota da je Jeljcin blizu toga da ukine misiju Černomirdina, posle rušenja kineske ambasade u Beogradu.

Tih dana, ruski predsednik Boris Jeljcin je opet zamenio premijera. Uklonjen je Primakov, a došao je Sergej Stepašin. Do smene je zvanično došlo 12. Maja, ali je finski predsednik, kako je priznao, na osnovu glasina koje je ranije čuo « izveo pravi zaključak ». On je napomenuo Amerikancima da sledi promena i da bi do nje moglo da dođe 10. maja, a kada se to dogodilo dva dana kasnije, Atisarijeva reputacija kao poznavaoca Rusije, značajno je porasla. Na to je uticala i činjenica da su Ameriknaci pokušali da sovjim kanalima provere tu informaciju i došli su do drugačijeg, pogrešnog zaključka. Talbot je procenio da je Černomirdin potajno bio zadovoljan smenom Primakova, jer je verovao da će imati veća ovlašćenja u pregovorima.  

„U jugoslovenskoj krizi, Rusija se neće zadovoljiti ulogom tehničkog kurira koji će samo prenositi predloge sa jedne strane na drugu”. To je izjavio novinarima 12. maja sekretar Saveta za bezbednost Rusije, Vladimir Putin, po završetku savetovanja članova Saveta za bezbednost, koji je održao predsednik Boris Jeljcin u Kremlju. Putin je napomenuo da je jedino pitanje koje se na savetovanju razmatralo bila jugoslovenska kriza. Po rečima Putina, Rusija mora uzeti u obzir realnu činjenicu da većina evropskih zemalja podržava NATO u dejstvima koje vrši u Jugoslaviji. „Uzimajući to u obzir, Rusija će odstupiti od svojih nacionalnih interesa. Stoga će se uputstva, koja je danas dao predsednik ministrima odbrane, inostranih poslova i drugim članovima SB, realizovati u najskorije vreme” rekao je Vladimir Putin, a prenela agencija Interfax.

Istoga dana u Moskvi su se sastali specijalni predstavnik predsednika Rusije za Jugoslaviju Viktor Černomirdin i prvi zamenik državnog sekretara SAD Strob Talbot, koji su razmatrali pitanja mirnog rešenja za Balkan. Kako „Interfaks” saznaje iz obaveštenih izvora, nije isključeno da će Černomirdin i Talbot usmeriti pažnju na neka pitanja u vezi sa kojima i dalje postoji razmimoilaženje između Rusije i SAD. To su na primer redosled povlačenja sa Kosova jedinica jugoslovenske vojske i policijskih snaga, sastav međunarodnih snaga u pokrajini i oblik prelazne uprave.

Tih dana Boris Jeljcin je zapretio da će se Rusija povući iz međunarodnog procesa pregovora o Jugoslaviji. Na taj način će da izrazi svoje nezadovoljstvo imajući u vidu da diplomatski napori Moskve nemaju do sada nikakvog efekta na zapadnjake. Rusija može da prestane da učestvuje u pregovorima ukoliko njeni predlozi i uloženi napori ne budu uzeti u obzir, objavile su evropske agencije. Černomirdin svedoči da se Jeljcin na ovo odlučio i zbog toga što je intenzitet bombardovanja znatno povećan nakon skupa G8 u Bonu i postignute saglasnosti o principima mirovnog sporazuma.

Za to vreme, nemački kancelar Gerhard Šreder koji je ranije planirao posetu nemačke delegacije Kine, ali nije želeo da je otkaže ni posle bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, izjavio je u Pekingu da Bon traži opširnu i sveobuhvatnu istragu povodom NATO bombardovanja kineske ambasade u Beogradu. „Istina će izaći na videlo i Kina ne treba da strahuje", rekao je Šreder. Nemački kancelar je otišao sam u ovu posetu, bez planirane velike delegacije koju je trebalo da čine brojni privrednici i druge nemačke ličnosti.

Reagujući na Jeljcinove izjave o mogućnom povlačenju, sekretar NATO-a Havijer Solana saopštio je da se nada da će Rusija nastaviti da deluje u traženju diplomatskog rešenja za konflikt na Kosovu.

Najavljeno je da će ruski predsednik da se sretne sa francuskim predsednikom Žakom Širakom koji stiže u sredu uveče u Moskvu. Nemački kancelar je bezuspešno pokušao da ubedi kineske vlasti o sredstvima putem kojih se može doći do političkog rešenja krize na Kosovu. Šreder je priznao da postoje „različite procene” u odnosu na političko rešenje, kineski rukovodioci zahtevaju da se prestane sa bombardovanjem pre donošenja bilo kakve rezolucije pri ONU. Jedino u čemu su se složili precizira Šreder to je da je neophodno što pre pristupiti rešavanju krize na Kosovu „u okviru OUN". Istog dana, 12. maja, nemački novinar, koga su u utorak oslobodile jugoslovenske vlasti sa jednim njegovim sunarodnikom, nakon što je bio zatvoren gotovo mesec dana, izjavio je u sredu da je oslobođen po ličnoj naredbi Slobodana Miloševića. Hansa Petera Šniclera, 56. godina, dopisnika televizijskog kanala SAT-1, uhapsila je jugoslovenska vojna policija 16. aprila i zatvorila ga pod optužbom za špijunažu. „Sudija zadužen za istragu me je obavestio juče ujutro da mogu da se vratim kući, pošto je predsednik Milošević izdao vojnim vlastima nalog da me puste na slobodu", objasnio je novinar agenciji Asošijeted Pres, dok je u jednom beogradskom hotelu čekao da mu vrate pasoš. „Nadam se da ću jednog dana moći da se vratim u Jugoslaviju", dodao je novinar, koji je oslobođen zajedno sa svojim sunarodnikom Bodom Veberom, uhapšenim početkom aprila i takođe optuženim za špijunažu.

Taj čin bio je rezultat molbe ruskog izaslanika upućene Miloševiću.

Šrederova poseta Pekingu bila je sastavni deo mirovnih inicijativa koje je preduzimala nemačka vlada. Nemačka je pretohdno uspostavila svoj „tajni“ pregovarački kanal s Beogradom, kako su o tome svedočili neki bliski saradnici jugoslovenskog predsednika, te postigli zanačajan stepen saradnje i saglasnosti s Rusijom, Kina je bila preostala, treća tačka koja je bila važan oslonac u traženju formule mira. Šrederov zahtev za sprovođenje javne istrage o američkom bombardovanju kineske ambasade, nije bio samo pritisak na Vašington, već je predstavljao i važan korak u pravcu omekšavanja kineskog stava da prihvati rezoluciju o Kosovu u SB UN. Nemački kancelar je u Pekingu predstavio principe koji su usvojeni na skupu G8. Kina se nije ni na šta obavezala, ali su demonstracije posle toga prestale.

U analiziranju šta se sve događalo iza kulisa ovih diplomatskih poteza, od značaja je činjenica da ni jedna od zemalja nije želela da ustupi svoje prvenstvo nekoj drugoj. Procenjivalo se da smena Primakova, zajednos a Jeljcinovim pretnjama o istupanju iz pregovora nisu bile rezultata „uticaja ruskih komunista i nacionalista“, kako se to tada tumačilo, već su bile neka vrsta američkog odgovora rusko – nemačkim akcijama. Šredserova odluka da po svaku cenu ode u Peking, usred oštre konfrontacije Vašingtona i Pekinga, naravno, nije mogla da bude po volji NATO, koji je bio sasvim zaobiđen, a Vašington se našao pred svršenim činom.  U takvim okolnostima, pojačano bombardobanje trebalo je da pokaže ko je najvažnija strana u ovom sukobu.