FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (32): Bombardovanje i razaranje kineske ambasade

Kineska ambasada u Beogradu, dva dana nakon što je bombardovanaEPA/SASA STANKOVIC
Izvor: Kineska ambasada u Beogradu, dva dana nakon što je bombardovanaEPA/SASA STANKOVIC

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Američki predsednik Klinton ocenio je da je 7. maja, došlo do najvećeg političkog nazadovanja u sukobu, kada je NATO bombardovao kinesku ambasadu u Beogradu, ubivši troje kineskih državljana. « Ubrzo sam saznao da su bombe pogodile ciljanu metu, koja je na osnovu starih mapa CIA-e pogrešno identifikovana kao zgrada Vlade Srbije koja se koristi u vojne svrhe. To je bila vrsta greške na kojoj smo naporno radili da je izbegnemo. Vojska je uglavnom koristila fotografije iz vazduha za ciljanje“, naveo je Klinton.

U noći između 7 – 8. maja izveden je najmasovniji napad na Beograd od početka NATO napada na Jugoslaviju. Pogođena je i razorena zgrada kineske ambasade u Beogradu, hotel Jugoslavija na Novom Beogradu, zgrada Saveznog MUP-a, Generalštab i opštinski MUP Savski venac u blizini Železničke stanice. Gađana su područja Rakovice i Avale, a nekoliko trafostanica u Beogradu izbačeno je iz pogona upotrebom specijalnih grafitnih bombi. U toku noći NATO je bombardovao Rafineriju nafte u Pančevu, Novi Sad, Paraćin i Sombor. Kasnije je obelodanjeno da su američki bombarderi stigli direktno iz baze u SAD i sručili pet navođenih raketa na zgradu kineske ambasade. Ubjena su trojica novinara i ranjen je jedan broj kineskih službenika.

Od tada pa na dalje, američki predsednik Klinton, lično je preuzeo kontrolu nad određivanjem ciljeva za bombardovanje. « Počeo sam da se sastajem sa Bilom Koenom, Hjuom Šeltonom i Sendi Bergerom nekoliko puta nedeljno kako bih pregledao mete visokog profila u pokušaju da maksimiziram štetu Miloševićevoj agresiji dok minimiziram civilne žrtve. Bio sam zapanjen i duboko uznemiren greškom i odmah sam pozvao Điang Zemina da se izvinim. Nije hteo da prihvati poziv, pa sam se javno i više puta izvini“, opisao Klinton.

Madlen Olbrajt je zabležila da je činjenica da je ambasada više puta pogođena navela Peking da optuži SAD za namerni napad. “U ovom slučaju uzvišena vojna reputacija NATO-a radila je protiv nas, jer je Kinezima bilo teško da poveruju da možemo da napravimo takvu grešku”, opisala je Olbrajtova.

Ona je odlučila u sred noći da poseti kineskog ambasadora u pratnji Tomasa Pikeringa i Džozefa Ralstona koga je tražila da obuče generalsku uniform zbog te posete Vašingtonu i da mu se lično izvini i to pred kamerama.

Ujutru 8. maja, održano je vanredno zasedanje Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na zahtev Kine.

Predstavnik Kine je pročitao saopštenje kineske vlade u kome se ističe da napad predstavlja kršenje suvereniteta Kine, kao i osnovnih načela međunarodnih odnosa. Takođe, Kina je oštro osudila ovaj „varvarski čin“, i oštro protestovala, zahtevajući da NATO, predvođen Sjedinjenim Državama preuzme odgovornost, i zadržala pravo da preuzme dalje mere. Dalje se u ovom saopštenju napad na ambasadu naziva ratnim zločinom.

Predstavnik Sjedinjenih Država je rekao da činjenice još nisu potvrđene, ali da NATO istražuje to pitanje. Takođe je rekao kako NATO nije gađao civile, niti ambasade, i da mu je najdublje žao ako je NATO odgovoran za incident, ali da je samo jedan čovek odgovoran za krizu, a to je Slobodan Milošević.

Predstavnik Holandije je istakao da ne prihvata poređenje „slučajnih žrtava“ sa sistematskim ubijanjem, silovanjima i paljenjem kuća za koje je Beograd odgovoran. Predstavnik Kube je rekao da neće biti potrebno da prođe 20 godina da se shvati da je ovaj rat bio greška.

U svakom slučaju, u Pekingu su održavani masovni protesti ispred američke ambasade i nije dozvoljeno osoblju da napusti ambasadu. U tim okolnostima, CNN je pozvao Henrija Kisindžera, ne samo kao eksperta za Kinu, nego čoveka koji je uživao veliko poverenje kineskog rukovodstva da prokomentariše posledice NATO bombardovanja u rušenja kineske ambasade u Beogradu.  

Komentarišući bombardovanje i rušenje kineske ambasade u Beogradu od strane NATO, Kisindžer je 11. maja 1999. ocenio da je « kinesko ponašanje nesrazmerno neposrednoj provokaciji » i da je « veoma opasno izazivati Sjedinjene Države držeći našeg ambasadora zatvorenog u ambasadi » i to « posebno ambasadora koji je toliko posvećen poboljšanju kinesko-američkih odnosa ».

On je pošao od toga da Kinezi « racionalno vode spoljnu politiku — da to pokazuje nivo frustracije koji je sada našao tačku na kojoj bi mogao da se izrazi ». Za politiku administracije prema Kini, rekao da « u suštini ispravna politika — pokušaj uspostavljanja odnosa saradnje sa Kinom », ali je primetio da je domaća debata o Kini bila je veoma žestoka.

Administracija je uradila ono što uvek radi, pokušava « da ukrade » što veći deo kritike protivnika i da je okrene u svoju korist govoreći-- tako što nikada ne opravdava sporazum ili stvarno opravdava odnos na osnovu njegovih vrednosti, ali kaže da se pretvaramo njih — angažovanje će ih učiniti kakvim god kritičari žele da budu.

Kisindžer je ukazao da je rat na Kosovu nešto što se Kini čini izuzetno pretećim. Pošao je od toga da je osnova američkog prvobitnog odnosa prema Kini 1971. godine bila doktrina Brežnjeva u kojoj je Sovjetski Savez potvrdio pravo da utiče na domaću evoluciju drugih zemalja na osnovu svog mišljenja o tome šta bi trebalo da bude ispravno i odbro za njih. « Dakle, oni na naše opravdanje za ono što radimo na Kosovu gledaju kao na potvrđivanje prava NATO da se meša u stvari drugih zemalja čak i kada te zemlje fizički ne prete NATO. To je princip koji oni smatraju veoma neprihvatljivim. Ako pogledam predsednikovo izvinjenje, na primer, on se izvinio što je više moguće. Ali je takođe rekao: „Morate da razumete zašto ovako delujemo na Kosovu“. Dakle, oni moraju da potpišu da prihvataju to izvinjenje našeg objašnjenja za Kosovo koje oni potpuno odbijaju”, ukazao je Kisindžer na paradokslanu protivurečnost u stavu Klintonove administracije prema Kini. On je primetio da se odnos Amerika i Kine pogoršavao od pre četiri godine do sukoba u Tajvanskom moreuzu.

On je rekao da ne želi da „uči“ Kineze, ali da ne misli da je „način da se izbore sa nama - da nas šutnu“. Pri time je upozorio Klintonovu administraciju da shvati da  ne može da se odnosi prema ovom problemu „kao da je ovo neka primarna kampanja u Nju Hempširu u kojoj možemo, znate, s jedne strane, da kažemo prave stvari koliko su oni zabrinuti, a zatim isplatiti bilo kakvu domaću opoziciju i onda reći: "Razumete zašto to zaista radimo."

Kisindžer je predložioda se spor reši tako što bi Vašington poslao „neku uvaženu osobu, poput Kolina Pauela u ambasadu, a ne bi sada nikoga poslao u Kinu - da donese mape i šta god da je to što smo koristili i da kažemo: „Eto zašto smo to uradili . Žao nam je zbog ovoga. Ovo je naše objašnjenje. Iskreno, snažno bih implicirao da je to sve objašnjenje koje ćete ikada dobiti na ovu temu, jer je to sve što možemo da uradimo“, rekao je Kisinžder.

U tom trenutku prekinuo ga je voditelj, Čarli Rouz, i upitao da li prihvata objašnjenje da je NATO imao loše karte i da su zato NATO bombe pale na ambasadu?

Kisindžer je odgovorio da veruje u to. Zatim je napomenuo da mu je rečeno da neki „stariji Evropljani ne veruju u ovo objašnjenje“.  Odbacio je mogućnost da on bude taj koji bi Kinezima preneo izvinjenje, jer nije kvalifikovan da to objašnjava. « Dao bih to nekom ko je tehnički kompetentan za bombardovanje, pre čemu je ukazao da ne bi trebalo da im se objašnjava problem Kosova, jer to je posebna tema, te da ne moraju da pristanu na bombardovanje i na celokupini problem na koji se odnosi.

Zatim je zaključio da je administracija bila bolja u odnosima s javnošću, nego u suštini ovog pitanja, gde je veoma podbacila. On je to uporedio kao da je predsednik bio 9 dana u Kini, a proveo dva sata sa kineskim liderima. Kisindžera su iritirale naslovne strane američkih novina koje su raspirivale sukob. „Gde ćemo biti za pet godina kada svaka azijska država bude mogla da manevriše između nas i Kine ako se ovo pretvori u pravu konfrontaciju », zapitao se Kisinžder.

Tokom naredna tri dana, protesti su eskalirali širom Kine. Posebno su bili intenzivni oko američke ambasade u Pekingu, gde se američki ambasador Saser našao pod opsadom. Kinezi su rekli da veruju da je napad nameran i odbili su da prihvate Klintonova izvinjenja. Kada je konačno 14. maja razgovarao sa predsednikom Đijangom, Klinton se ponovo izvinio i rekao da je siguran da ne veruje „da ću svesno napasti njegovu ambasadu“. Đijang je odgovorio da zna da to Klinton ne bi učinio, ali je rekao da veruje da postoje ljudi u Pentagonu ili CIA-i koji nisu favorizovali Klintonovo približavanje Kini i da su mogli namerno da nameštaju mape da izazovu razdor između dve zemlje. „Đijangu je bilo teško da poveruje da bi tako tehnološki napredna nacija kao što smo mi mogli da napravi takvu grešku“, naveo je Klinton.

Rusija je poslala Černomirdina u Peking i zapretila da će da prekine pregovore. Ovo je dovelo do nove krize unutar NATO. Za to vreme nemački ministar spoljnih poslova, Joška Fišer, odoleo je partijsku pobunu i održao Nemačku zajedno sa ostalim zemljama u operaciji.

Istraga je kasnije utvrdila da je za grešku u otkrivanju i definisanju ciljeva odgovoran pukovnik američke vojske, Vilijam Benet. Benet je bio stručnjak za primenu američkog antiraketnog sistema Patriot u inostranstvu te da je radio i za CIA, pa i u određivanju i proveri - meta u Srbiji za bombardovanje NATO u proleće 1999. Benet je ubijen pod čudnim okolnostima krajem aprila 2009. u ruralnom okrugu Loudoun kod Vašingtona. Iako nije nemoguće da se radi o slučajnom ubistvu, pa i o zločinu bez motiva, verovatno će nad ovom pogibijom ostati senka sumnje, kao i nad okolnostima koje su dovele do raketiranja kineske ambasade u Srbiji.

Vojno osoblje i naknadne istrage počinjale su od toga da je u nedeljama pre bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, NATO je bio pod ogromnim pritiskom da eskalira svoj rat protiv Jugoslavije. Vrhovni komandant alijanse zahtevao je 2.000 meta u Srbiji -- broj koji su neki pomoćnici smatrali proizvoljnim i prevelikim za Srbiju - zemlju veličine Ohaja.

Pošto je počeo rat za Kosovo sa premalo ciljeva i nerealnim nadom u brzu pobedu, NATO je morao da se bori za nove ciljeve. Prema rečima jednog zvaničnika NATO-a, pritisak je bio toliko intenzivan da su“ kuvar i radnik u voznom parku sa dovoljno visokim bezbednosnim dozvolama pozvani u kancelariju NATO-a za gađanje u Monsu, u Belgiji, da pomognu oko papirologije o potencijalnim misijama“.

U ovoj atmosferi Centralna obaveštajna agencija (CIA) podnela je svoj prvi predlog za neki cilj u ratu. Odabrao ga je Odsek za borbu protiv širenja naoružanja, koji nije imao posebno iskustvo ni na Balkanu, ni u odabiru ciljeva bombardovanja. Cilj je prihvaćen, rekli su zvaničnici, bez dalje provere od strane vojske. Ova činjenica će biti samo razlog koje će pojačati sumnje u američke tvrdnje o slučajnoj greški.

U stvari, to je bila kineska ambasada. Ona je opisana u tajnom dokumentu datom predsedniku Klintonu na odobrenje kao skladište koje je bilo sedište nabavki Vojske Jugoslavije. Dokument je uključivao satelitsku fotografiju, procenu žrtava i opis lokacije.

Jedino što se pokazalo tačnim je procena žrtava. Opis važnosti mete za rat bio je pogrešan i, rekao je jedan visoki obaveštajni zvaničnik, svakom stručnjaku za slike trebalo je da bude očigledno da prikazana zgrada ni izdaleka ne liči na skladište ili bilo koju zgradu srpske vlade.

U pokušaju da otkrije šta se zaista dogodilo, delimično podstaknut člancima u dva evropska lista koji sugerišu da je bombaški napad bio nameran, « Njujork tajms » je intervjuisao više od 30 zvaničnika u Vašingtonu i Evropi.

Iako istraga nije proizvela nikakve dokaze da je bombardovanje ambasade bilo nameran čin, ona je pružila detaljan prikaz šireg skupa grešaka nego što su Sjedinjene Države ili NATO priznale, i širi krug krivice od vladinog objašnjenja o jednostavna greška u proceni nekoliko ljudi u CIA. Retrospektivno, rekli su da je bombardovanje, ako nije nameravano, moglo biti izbegnuto na nekoliko tačaka na tom putu.

Prošle nedelje, 11 meseci nakon toga, direktor centralne obaveštajne službe, Džordž J. Tenet, otpustio je oficira srednjeg ranga koji je stavio « X » na ono što se ispostavilo da je ambasada. Takođe je kanio još šestoro zaposlenih, rekavši da su službenici agencije „na svim nivoima odgovornosti“ doprineli bombaškom napadu. Tenet je obavi svoje memoare, međutim, u njima ni reči o ratu protiv Srbije, niti o bombardovanju i rušenju kineske ambasade.

Kina je odbacila ove mere šefa CIA kao “neadekvatne”. Američki zvaničnici pokušali su da objasne kako se takav bizaran lanac grešaka mogao dogoditi u obaveštajnim i vojnim organizacijama koje se ponose tehnološkom snagom.

„Ovo je bila greška na koju su se dodale greške“, rekao je podsekretar Tomas R. Pikering, koji je prošle godine imao zadatak da objasni napad Kinezima. Čak i neki NATO i američki zvaničnici priznaju da ne mogu da objasne kako i zašto je došlo do toliko grešaka.

Kineski zvaničnici su bili posebno sumnjičavi pošto je napad pogodio kancelariju atašea odbrane i obaveštajnu ćeliju ambasade. Ali ono što ni oni ni američki zvaničnici nisu otkrili jeste da su bombe, rekli su zvaničnici Pentagona, zapravo bile gađane po celoj zgradi. Najmanje jedna, a možda i dve bombe nisu eksplodirale, rekli su zvaničnici.

Da je napad prošao kako je planirano, ambasada bi bila srušena, a smrt i razaranje mnogo gore.

Čak i neki od onih koji prihvataju američka uveravanja da je bombardovanje bilo slučajno, kažu da veruju da je krivica nesporna.

„To je bio sistemski problem“, rekao je predstavnik Porter J. Gos, republikanac sa Floride koji je tada bio predsedavajući Stalnog izabranog odbora za obaveštajne poslove Predstavničkog doma. „To nije bio problem samo u CIA-i. Činjenica je da bi, barem u Pentagonu, neko trebalo da ustane i kaže da nije kriva samo agencija. Otpustiti jednu osobu i amnestirati sve druge agencije - uključujući i Belu kuću - ne čini pravdu."

Prvobitni plan NATO-a je bio da bombarduje Jugoslaviju dve noći, sa dnevnim pauzama kako bi predsednik Slobodan Milošević pristao na zahteve NATO-a da povuče srpske snage sa Kosova. ''Pokaži im malo traga - bum! bum! -- i oni će pasti. To je definitivno bilo preovlađujuće mišljenje“, rekao je oficir NATO-a u Belgiji.

Američki zvaničnici su rekli da su uvek bili spremni za duži rat, ali kada je bombardovanje počelo 24. marta, NATO je imao samo 219 ciljeva za celu Srbiju, fokusiranih na protivvazdušnu odbranu i vojne komunikacije. Prve noći pogođena je 51 od tih meta; do treće noći, NATO je iscrpio skoro polovinu prvobitnih ciljeva. „Probudili smo se i videli da Milošević neće izaći na travnjak sa belom zastavom“, rekao je oficir NATO-a.

Ta spoznaja je pokrenula borbu za pronalaženje još meta. Dok su se diplomate mučile oko toga da li da počnu da bombarduju politički osetljivije ciljeve, uključujući i one u Beogradu, vojni komandanti NATO-a, koji su četiri decenije planirali rat protiv Sovjetskog Saveza, našli su se krajnje nespremni za zadatak da izaberu ciljeve za ovu vrstu vazduha. kampanju, rekli su zvaničnici.

Alijansa je imala samo dva centra za ciljanje, u Zajedničkom centru za analizu u Britaniji i u evropskom sedištu Vazduhoplovnih snaga u Nemačkoj, oba kojima su upravljali Amerikanci.

Samo je Britanija takođe dala svoj doprinos potpuno razvijenim predlozima za gađanje, a bilo ih je samo dve desetine, rekli su zvaničnici NATO-a.

Kako se rat nastavljao, kancelarije su « proizvodile » 10 do 12 novih ciljeva dnevno, dok su saveznički piloti gađali dvostruko većom brzinom.

Početkom aprila, komandant vazduhoplovstva alijanse, general-potpukovnik Majkl C. Šort, nastavio je da predstavlja problem tokom jutarnjih video konferencija NATO komandanata. „Ponestaje mi meta“, rekao je jednog jutra.

General Vesli K. Klark, vrhovni komandant NATO-a u Evropi, upitao je zašto na svom stolu nema 4.000 meta, rekao je oficir NATO-a. Do sredine aprila, general Klark je prepolovio svoj zahtev, a obaveštajni direktor Vazduhoplovnih snaga za Evropu, brigadni general Nil T. Robinson, koji je bio nadležan za ovo, saglasio se. Svakog jutra, general Robinson je obaveštavao komandante o napretku ka cilju. Mesec dana u operaciji, još uvek su imali samo 400 fiksnih ciljeva, ne računajući tenkove i drugo oružje koje su piloti pokušavali da pogode na Kosovu.

Biranje ciljeva je obično mukotrpan proces, koji uključuje gomilu obaveštajnih izveštaja koji se proveravaju i ponovo provere u odnosu na satelitske fotografije. Do sredine aprila, NATO se obratio bilo svakoj vojnoj komandi sa stručnošću za ciljanje.

U tom trenutku, general Klark je počeo da širi obim ciljeva na električne mreže i komercijalne objekte kao što su skladišta duvana i fabrika automobila „Crvena zastava“. „Uništili ste gotovo sve vojne mete od značaja“, rekao je pomoćnik generala Klarka. ''Šta sada radite? Počinjete da tražite druge mete.''

Uprkos tome, do kraja rata, NATO je proizveo samo 1.021 fiksnu metu. Od toga su bombardovali oko 650.

Među njima je i onaj koji je faksom stigao od CIA. CIA je dala informacije o brojnim ciljevima tokom rata, ali od nje ranije nije traženo da predlože svoje, rekli su Pikering i drugi zvaničnici. Njena istorija biranja meta je bila sasvim upitna. Tokom rata u Persijskom zalivu, poslala je bombardere na navodni obaveštajni bunker koji se pokazao kao sklonište za vazdušne napade ispunjeno ženama i decom.

Agencija ima svoju ciljnu ćeliju, ali je Odeljenje za borbu protiv širenja, mala kancelarija čiji je fokus bilo neširenje projektila i nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja, predložila ovu metu.

Tamošnji oficiri su u ratu navodno videli priliku da unište sedište Federalne direkcije za snabdevanje i nabavku (Jugoimport SDPR), koja je dugo bila zabrinuta zbog njene sumnje da je umešana u krijumčarenje delova raketa u mesta poput Libije i Iraka, rekli su obaveštajni zvaničnici.

Direkcija je deo Jugoimporta, navodne privatne korporacije, ali one koja je, kao i većina industrije u Jugoslaviji, blisko povezana sa vladajućom elitom oko gospodina Miloševića. Nekoliko zvaničnika je priznalo da to ima samo tpovršni odnos sa ciljevima rata; dokument o ciljanju pokazao je da su stručnjaci procenili samo civilne žrtve unutra, a ne i vojne žrtve.

„To nije imalo nikakve veze sa ratom na Balkanu“, rekao je zvaničnik. „Mislili su: 'Dok mi ionako bombardujemo, evo mete koja bi trebalo da ima veliku korist za naciju i ono što radimo.' ''

Čak i da je tako, kada su zvaničnici agencije razgovarali o predloženoj meti na najmanje tri sastanka, više su vremena proveli raspravljajući o tome da li mogu pravno opravdati napad prema međunarodnim pravilima ratovanja, nego o samoj lokaciji.

Oficiri odeljeja nisu imali posebnu stručnost u gađanju ili Balkanu, rekli su zvaničnici. Niko od umešanih nije identifikovan, ali zvaničnici su rekli da je oficir koji je primio najviše krivice, pukovnik Vilijam Benet ,- a šef CIA Tenet ga je otpustio - bio penzionisani vojni oficir koji je bio angažovan da radi u odeljenju.

Rečeno mu je da locira sedište direkcije i da počne rad, prema rečima osobe upoznate sa njegovim zadatkom. On je 9. aprila pozvao Nacionalnu agenciju za slike i mapiranje u predgrađu Vašingtona tražeći mapu Beograda. Koristeći ga i dve turističke karte, oficir je pokušao da odredi štab, opremljen samo njegovom adresom.

Visoki zvaničnik odbrane rekao je da je adresa -- Bulevar umetnosti 2 na Novom Beogradu -- došla iz pisma koje su presreli obaveštajni zvaničnici, iako je adresa bila lako dostupna, uključujući i internet sajt Uprave.

Mapa NIMA, napravljena 1997. godine, prikazuje glavne zgrade i geografske karakteristike. Ne navodi adrese ulica, ali identifikuje glavne znamenitosti. Dizajnirana je, rekao je visoki obaveštajni zvaničnik, za kopnene operacije, poput evakuacije osoblja iz američke ambasade.

Znajući tu adresu i adresu drugih zgrada u istoj ulici, policajac je tehnikom zvanom „resekcija i ukrštanje“ locirao ono što je mislio da je sedište. Metoda uključuje pronalaženje adresa u paralelnim ulicama i crtanje linija do ciljane ulice pod pretpostavkom da su šeme numeracije ujednačene. Koristi se za generalno lociranje znamenitosti u gradu za takve stvari kao što su misije potrage i spasavanja. „Gađati na osnovu toga je neshvatljivo“, rekao je jedan zvaničnik.

Pošto je izabrao ono što je mislio da je direkcija, službenik je 12. ili 13. aprila pozvao NIMA-u i zatražio satelitske snimke lokacije, koje je dobio 14.aprila. U tom trenutku analitičar NIMA-e dodelio je zgradi broj -- 0251VA0017 -- iz vojne „enciklopedije o bombardovanju“, svetskog zbornika potencijalnih ciljeva i drugih znamenitosti.

Satelitski snimci nisu izazvali zabrinutost. Kada je gospodin Pikering, podsekretar, obavestio Kineze o bombardovanju prošlog leta, rekao je da ne postoje pečati ili zastave koje bi ga identifikovale kao diplomatski objekat. Neverovatni kineski zvaničnik je pitao zašto američki sateliti nisu videli da je to ambasada. „Zar niste videli zelene crepove na krovu?“, upitao je zvaničnik, prema rečima jednog Amerikanca koji je bio tamo.

U stvari, rekao je visoki obaveštajni zvaničnik, satelitski snimci sadrže tragove koji su barem trebali da izazovu pitanja - ne nužno da se radi o ambasadi, već o tome da li je to sedište jugoslovenske agencije za oružje.

„Ne liči na poslovnu zgradu“, rekao je zvaničnik. ''Izgleda kao hotel. Previše je lepo mesto. Imajući u vidu prostor oko njega, nisam video spoljnu ogradu koju bih očekivao od vladinog objekta.'' Greška je, prema rečima zvaničnika, bila još veća, inicijativa koju je preduzeo službenik koji je locirao metu. Napravio je ono što je jedan zvaničnik nazvao „površno savršenim“ predlogom tako što je sa vojnog bezbednog intraneta preuzeo formular za ciljanje i popunio ga -- zajedno sa brojem „enciklopedije bombardovanja“, kao i osmocifrenim longitudinalnim i geografskim širinama figure.

Impresivno upakovan, predlog nije izazvao pitanja. Pomoćnik direktora obaveštajne službe CIA za vojnu podršku, Brig. General Roderik J. Isler ga je na kraju odobrio, a on je stigao Evropskoj komandi i Združenom generalštabovima koji je izgledao kao napredniji predlog nego što je bio, rekli su zvaničnici. „Ova meta je imala auru autoriteta jer je dolazila od CIA-e“, rekao je Džon Džej Hamre, koji je bio na mestu zamenika ministra odbrane.

Hamre je rekao da Zajednički načelnik nikada nije izvršio detaljnu reviziju mete. Razlozi nisu jasni. Umesto toga, zajednički šefovi dobili su dva predloga za istu metu, jedan od CIA-e, a druga iz Evropske komande, koja nije primetila da je originalno došla od agencije, i odobrila je. „Dobili su lažnu potvrdu“, rekao je jedan obaveštajni zvaničnik.

Zvaničnici agencije rekli su da njihovi službenici nikada nisu nameravali da Pentagon posmatra metu kao potpun predlog, već jednostavno kao nominaciju. Umesto toga, kako je to rekao jedan oficir NATO-a, „prošao je kao zupčanik na traci“.

Do 28. aprila, 10 dana pre bombardovanja, planeri u Evropi su meti, kao i svakom drugom u ratu, dodelili redni broj. Bio je to broj 493, a suštinske informacije o meti svedene su na jedan dokument koji će biti predstavljen predsedniku Klintonu i drugim liderima NATO-a.

Ovaj dokument identifikovao je metu kao „Beogradsko skladište 1“, ali je pod naslovom „veza“ nazvano „Štab Savezne direkcije za snabdevanje i nabavku“. Cilj je bio „uništenje magacina i sadržaja ,'' za šta se dalje navodi da bi potkopalo sposobnost srpskih snaga da primaju nove zalihe.

Takođe je klasificirala mogućnost kolateralne štete kao „visok nivo 3“, za koju je zvaničnik rekao da se odnosi na verovatnoću da će bombe poslati komadiće stakla na velike udaljenosti. To ukazuje da su analitičari mogli da razlikuju mermernu i staklenu strukturu ambasade. Sedište direkcije bilo je od belog kamena.

Tri crvena trougla na slici prikazuju tačke na koje su bombe trebalo da udare. U dokumentu je takođe procenjeno da će se žrtve kretati od tri do sedam civila, verovatno onih koji rade unutra, dok se procena nenamernih civilnih žrtava, koja uključuje i one koji bi se u tom trenutku mogla desiti, kretala od 25 do 50.

U bombardovanju su poginule tri, a ranjeno najmanje 20 osoba.

G. Tenet je rekao da je C.I.A. predložio samo jednu metu tokom rata. Zapravo, agencija je predložila još dva ili tri, ali nakon bombardovanja ambasade, zvaničnici Pentagona su odbili da ih udare.

Kao i kod većine napada tokom rata, posebno udara u Beogradu, planiranje i izvođenje su radili Amerikanci. U napadima koji su uključivali prikrivene lovce B-2 i F-117, mnogi detalji o napadima su klasifikovani kao „U.S. samo,'' uglavnom zbog straha od otkrivanja tajni o tim letelicama.

Posle rata, neki saveznici su doveli u pitanje tu praksu. U izveštaju francuskog ministarstva odbrane o ratu, žalilo se na vojne operacije „koje su sprovodile Sjedinjene Države van strogih okvira i procedura NATO-a“.

Visoki diplomata NATO-a rekao je da su Sjedinjene Države na ovaj način napale 75 do 80 ciljeva. Kineska ambasada je bila jedna od njih.

Kontrola informacija ograničila je broj savezničkih oficira koji su mogli da primete grešku u ciljanju.

General Žan-Pjer Kelče, koji je kao načelnik štaba odbrane najviši francuski vojni oficir, rekao je da su, uprkos ograničenjima vojnih operacija, sve konkretne ciljeve pregledali politički i vojni lideri glavnih saveznika, uključujući premijera Francuske Žaka Širaka i britanskog premijera Tonija Blera.

On je rekao da su jednostrane američke operacije politički problem, ali ne i operativni. On je, međutim, dodao da su vojske svake zemlje odgovorne za reviziju onih ciljeva koje su njene snage trebalo da udare.

Odmah posle bombardovanja, londonski „The Observer“ u saradnji sa Politiken, danskim novinama, objavio je članke koji sugerišu da je bombaški napad bio nameran. Njihove priče govore da je cilj napada bio da se ućutkaju predajnici u ambasadi koji se koriste za reemitovanje komunikacija za oružane snage Jugoslavije.

„Njujork tajms“ je odbacio ove navode. Zvaničnici su odbacili ideju da se kineska ambasada koristi za reemitovanje i rekli da tokom rata nisu sumnjali da to radi. General Kelče je rekao da se na fotografijama snimljenim nakon udara vidi obična antena na krovu, a ne mikrotalasne posude koje bi se koristile u vojnim komunikacijama.