FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (35): Šta su spremali "Vitezovi Džedaja“ u NATO

Izvor: RTS

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Marti Ahtisari sa svoje strane dao je novu dimenziju mirovnim naporima. Čitava bogata mreža skandinavskih mirovnih posrednika je uključena u traženje rešenja. Početkom maja održan je sastanak ministara odbrane nordijskih zemalja i Rusije u Stavangeru. Maršal Igor Segejev snažno je kritikovao NATO i prema norveškom i danskom ministru odnosio se s naglašenom hladnoćom, dok je bio izuzetno srdačan u društvu ministara Švedske i Finske.

Predsednik Svetskog luteranskog saveza Kristijan Krauze bio je u kontaktu sa predstavnickma Ruske pravoslavne crkve. Ahtisari je kao poseban kuriozitet zabeležio pokušaj hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da reši kosovsku krizu. On je pozvao predstavnike Finske i ostalih zapadnih zemalja, Rusije, Kine i Vatikana na sastanak u svoj kabinet gde je predstavio svoj predlog. Predlog je bio zasnovan na pdeli Kosova, jer bi jugoslovenske snage mogle da se povuku u severne delove, gde bi mogle da budu smeštene i ruske mirovne snage. Za preostali deo Kosova bile bi odgovorne međunarodne mirovne snage i izbeglice bi mogle da se vrate u oblasti pod njihovom kontrolom.

Tuđmanov glavni cilj, smatra Ahtisari, bio je da stavi do znanja da je balkanska kriza skupo koštala Hrvatsku. Prema saopštenjima već je koštala dve milijarde dolara i troškovi su stalno rasli. Tuđman nije bkio tako naivan da bi pomisliod a bi NATO otvoreno pristao na podelu Kosova. « On je, međutim, bio navikao da deli balkanske regione, što sa Srbima, što sa Muslimanima. Po njemu je to predstavljalo zgodan način za rešavanje etničkih problema. Tuđmanova, kao i Sergejevljeva inicijativa, ostavljene su da kupe prašinu u arhivima uključenih zemalja », naveo je Ahtisari.

Zanimljivo je, međutim, da Viktor Černomirdin navodi da je u to vreme podela Kosova bila i francuski predlog. « Francusko rukovodstvo, koje je imalo svoju poziciju u odnosu na Balkan, predlagalo je, prema mom pogledu, spornu varijantu rešenja problema – podelu Kosova na srpski i albanski deo. Da li je bilo mogućno da se saglasimo s tim? Razume se – ne! I jugoslovensko rukovodstvo se s tim ne bi nikada saglasilo“, naveo je Černomirdin.

Ahtisarija je posetio američki profesor međunarodnih odnosa, Čarls Kegli. Razgovarali su o definiciji « neuspele države » i njenom značenje.

Nešto kasnije, 24. maja, sreo se s poznatim teologom, Hansom Kingom i profesorom Univerziteta u Joensuu, Rejom Heinonenom, sa kojima je razgovarao o globalnoj etici i ulozi verskih zajednica u sukobima. King je smatrao da su Srbi i Albanci imali 50 godina vremena u Jugoslaviji da se dogovore i oslobode mitova. U Evropi ne postoje nevine države. Rekao je da bi crkve i verske grupe mogle da budu uključene u proces izbegavanja sukoba kao u Namibiji ili Južnoj Africi.

Jedan od najvažnijih unutrašnjih političkih aktera, lider Demokratske partije Kosova, Ibrahim Ruhova, nalazio se u u Rimu, posle inervencije da bude prebačen iz Beograda. Svojim italijanskim domaćinima saopštio je tada da se „sa Miloševićem može razgovarati o autonomiji“. Prema nekim agencijskim izveštajima 9. maja u Briselu je rekao kako bi se u budućim pregovorima moralo doći do „autonomnog Kosova u okviru Jugoslavije“. Ljuti na njega zbog ovakvih stavova čelni ljudi OVK (Jakup Krasnići) poručuju mu tada iz Tirane da on nema mandat da pregovara o budućnosti Kosova. Rugova na to 17. maja uzvraća iz Bona porukom da njegova DSK ne priznaje Tačijevu vladu proglašenu u egzilu. Dva dana kasnije, svetske agencije, takođe u Bonu, beleže njegovu izjavu da bi trebalo „razoružati separatističku OVK“ i poziv međunarodnoj zajednici da prestane sa prodajom oružja. U avgustu iste godine, pošto su na Kosovo već naveliko stigli vojnici KFOR-a, Rugova menja mišljenje i za nemački „Špigl“ izjavljuje kako „Srbi više nemaju pravo nad Kosovom“ i kako je konfederacija sa Albanijom „pitanje budućnosti“. Ovde bi se zapravo pre moglo govoriti o povratku na neka stara razmišljanja lidera kosovskih Albanca koji je još mnogo pre rata 1999. godine povremeno tvrdio kako je otcepljenje Kosova moguće postići ako se ono „demilitarizuje i dođe pod međunarodnu zaštitu“. Prvi preduslov – demilitarizacija – očito još nije ispunjen.

Britanski premijer, Toni Bler, bio je nesumnjivo, posle američkog predsednika, Bila Klintona, druga najvažnija ličnost bombardovanja SRJ. Kako je sam napisao u sovjim memoarima, taj napad bila je njegova prva « vojna operacija u punom obimu». Bler se brzo oblikovao kao najvažniji pristalica kopnene operacije. « U suštini, Kosovo pokazuje fundamentalna, neizbežna i nepopravljiva ograničenja čiste vazdušne operacije protiv odlučnog protivnika kome je malo stalo do gubitka života. Ona je pratila ono što je sada poznato za takve operacije. Vazdušni udari prave pravu štetu i vizuelno su snažni; slabe neprijateljsku infrastrukturu i demorališu vojsku, a svakako i civilno stanovništvo; oni mogu da odvrate, inhibiraju i ograniče – ono što ne mogu da urade je da isteraju zaista upornu okupaciju zemlje od strane neprijatelja koji je spreman da pretrpi gubitke i da sačeka da se završi », rezonovao nje Bler.

Bler je opisivao da na početku akcije, meta ima mnogo. Uz modernu tehnologiju i naoružanje, one se brzo uklanjaju. Tada se postavlja pitanje: šta sad? Ciljevi postaju sve više ispresecani civilnim područjima. „Kolateralna šteta“ – užasna fraza koju sam pokušao da zabranim – raste, a pogrešne mete se pogađaju. (U ovom slučaju, ne samo civilna, već u strašnoj nesreći, kineska ambasada u Beogradu.) Neprijatelj se oštećuje, ali nije poražen. Frustracija raste, kao i osećaj nepoštenja, barem u zapadnim zemljama, u čisto vazdušnoj operaciji“, ocenjivao je Bler.

Rat, « avioni protiv vojnika” ne smatra se sasvim poštenim, zapažao je Bler, dodajući da sve to povećava pritisak na političke lidere. A što je najnepovoljnije prema njegovom stavu, „ako niste pažljivi, agresor počinje da preuzima plašt žrtve“.

Što je još gore, u ovom slučaju, nakon nekoliko dana postalo je jasno da sam NATO ima određena ozbiljna ograničenja u vođenju takve kampanje. Imali smo beznadežno, gotovo smešno, komplikovanu proceduru odbora za odobravanje ciljeva, koja je često odlagala odluke. Bler je u Klarku video “dobrog i sjajnog momka”, posvećenog, ali ni na koji način nije imao neophodnu medijsku i komunikacionu infrastrukturu koju je zahtevala ovakva operacija koja je dominirala svetskim vestima. “Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, takođe je bio prvoklasan, ali uhvaćen između različitih stavova (da ne kažem ega) svojih političkih šefova”, objašnjavao je britanski premijer.

Posle dve nedelje, zaključio je da dalje tako nije moglo, jer će da usledi katastrofa.

“Tada sam doneo jasnu odluku. Bio sam na vlasti samo osamnaest meseci, ali sam već razmišljao da ću možda morati da odem. Razgovarao sam sa Alasterom Kembelom i Džonatanom Pauelom, a zatim sazvao najbliži tim. Rekao sam: voljan sam da izgubim posao na ovome, ali mi ćemo otići u bankrot. Zauzećemo još više lidersku poziciju i uložiti sve u pobedu. Dosadašnji odgovor na ono što je bio monstruozan i neoprostivi gnev bio je patetičan. Hteli smo da pokušamo da se uhvatimo u koštac i ja bih iskoristio sve svoje žetone sa predsednikom Klintonom da dobijem na dnevnom redu posvećenost kopnenim trupama“, tražio je Bler.

Njegovi saradnici su odreda podržali ove stavove. Istina, nekima je bilo više nego čudno da vlada posvećena promeni britanskih javnih službi i smanjenju nezaposlenosti stavi svoj opstanak na kocku za vojnu avanturu na Balkanu, ali su svi prihvatili da to ostvare.

Bler je odmah razgovarao s Klarkom i Solanom, koji su ovu vrstu pomoći dočekali raširenih ruku. Odmah potom otišao je u sedište NATO i sa sobom poveo Alastera Kembela, jednog od najvažnijih Blerovih savetnika za kreiranje političkog raspoloženja i dirigovanje javnošću tokom napada na Jugoslaviju. Dok je sedeo s Klarkom (koga Bler zove „Ves“) u kancelariji, Klarku je zazvonio mobilni telefon, a na drugoj strani je bio novinar koji se raspitivao o operaciji. Bler to beleži kao dokaz Klarkove ogromne želje da bude na nvou u svim aspektima operacije. Bler je primetio da je vrhovni komandant NATO u Evropi bio „neizmerno frustriran nedostatkom političke kohezije i posvećenosti“ i preneo Bleru da ne treba da misli „da se svi lideri osećaju kao on“. Bler je ostavio Alastera Kembela da organizuje za Klarka odgovarajuću komunikacionu infrastrukturu i da „Klarku čuva leđa“.

Ali, ovo je bio samo još jedan korak u savezništvu ova dva čoveka koji će od tada imati svoju liniju unutar operacije. Oni će želeti promenu strategije napada i neizostavnu kopnenenu operaciju. Tada su se u planiranju, a delimično izvođenju, formulisale američka i britanska linija koje su imale različite planove, kao u vreme Drugog svetskog rata.

Klark je mislio da su razlike u stavovima sa obe strane Atlantika rezultat kombinacije geografije i istorije. Civili u Vašingtonu nikada ranije nisu bili u ratu. To nije bila obaveza koju su oni rado želeli da prihvate, a njihov stav oduvek je izazivao najviše srdžbe, kao da je to bio neki dosadni daleki problem koji neće da nestane. Za Evropljane, to je bilo neposrednije, fizički bliže, to je bio rat, a posebno kod Britanaca postojao je osećaj hitnosti, osećaj da što se pre budu bavili očitim problemom bolji će biti ishod za sve. Šta god drugo da se desilo tokom samita NATO, mislio je Klark, Britanci su uspeli da ubede Amerikance u težinu situacije i da vreme obavezno nije na njihovoj strani. Zahvaljujući samitu proširena je lista meta i sklonjena su ograničenja na mete u centru Beograda. Avijacija NATO korišćena je po prvi put punom snagom na mete u gradu 7. maja, kako je ocenjeno „sa impresivnim rezultatima“. U to se, verovatno, ne ubraja bombardovanje i rušenje kineske ambasade u Beogradu. Konačno, rekao je Majk Šort prijateljima, nakon 45 dana, dopuštaju mu da radi stvari koje je želeo od samog početka, a uz promenu politike i spremnost da se napadnu mete u centru Beograda, B2 su postali još efikasniji. Radili su stvari koje nijedan bombarder niti program bombardovanja nije ikada ranije učinio.

Svakog jutra, počev od 23. marta 1999, tačno u 8.30, u specijalnom bunkeru ispod zgrade Ministarstva odbrane u centru Londona, okupljali su se najvažniji britanski ministri, funkcioneri Ministarstva odbrane, oficiri obaveštajne službe i diplomate da bi raspravljali o bombardovanju Jugoslavije. Bunker, obnovljen 1979. godine po naređenju Margaret Tačer, predstavlja heremetički zatvorenu mrežu hodnika koja počinje sa dvoja crveno obojena čelična vrata i dve kompjuterizovane prijavnice.

To je britanski Centar za rukovođenje krizama. Ovde je Alister Kembel svakodnevno sedeo za stolom od jasenovog drveta, stolom za 18 osoba. Iz tog bunkera Toni Bler i Alister Kembel imali su stalnu vezu sa britanskim zajedničkim generalštabom u Nortvudu, komandom Kraljevskog vazduhoplovstva u Vikamu, komandom kopnene vojske u Viltonu i kriznim centrom NATO-a u Monsu. U Monsu je stalno zasedao specijalni tim nazvan „Vitezovi DŽedaja”, koji je planirao kopnenu operaciju osvajanja cele Srbije i ulazak NATO trupa u Beograd.

Naime, kada je postalo jasno da bombardovanje vojnih ciljeva ne donosi rezultat, NATO je pokrenuo novu fazu rata protiv Jugoslavije - namerno bombardovanje civilnih ciljeva. No, kako ni to nije automatski dovelo do popuštanja Beograda, na spisku opcija bio je i plan kopnene invazije Srbije pod šifrom „Bravo-minus”.

Tek kada su se suočili sa mogućnošću poraza Klinton i Bler su odlučili da moraju da pobede. To je bila suština večere pre samita, iznenadna svest da je alternativa pobedi neprihvatljiva. Šta bi to uradilo NATO – efikasan znak njegovog kraja - i njegovim zemljama (bilo je poznato. mada nikada izgovoreno, njihovim sopstvenim karijerama i mestu u istoriji) bilo je takođe neprihvatljivo i oni su sklopili zajednički pakt dva čoveka da će pobediti. Nema vraćanja na staro, počeli su sa tim i završiće ga. Ako moraju da plate više cenu platiće je. "Metaforička zakletva krvlju", nazvao ju je kasnije Semjuel Berger kao jedan od nekolicine svedoka. Neće biti zaustavljanja bombardovanja niti polovičnih pregovora sa Miloševićem koji bu mu omogućili da se spasi. Umesto toga oni će pojačati pritisak na njega. Bila je to u pogledu rata sudbonosna odluka, piše Dejvid Halberstem. Nakon mesec dana bombardovanja, promenila se najznačajnija direktiva za vođenje rata, potreba da se iz političkih razloga očuva Alijansa uz bilo koji trošak. Sada je primarni cilj bila pobeda, a to je bio vojni mandat. Klarku je data dozvola da počne sa preliminarnom razradom upotrebe kopnenih snaga.

Plan u kojem bi oko 175.000 NATO vojnika krenulo u kopneno osvajanje SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Najdalje u tom planiranju kopnenog rata otišli su upravo Britanci, gde je Toni Bler stalno vršio pritisak na Belu kuću da se to i prihvati. U operaciji je trebalo da učestvuje više od 50.000 britanskih vojnika i oko 100 tenkova, zapravo cela britanska kopnena vojska. No, Pentagon je bio protiv kopnene invazije, protiv su bili ministar odbrane Koen i načelnik Združenog generalštaba general Šelton.

Klinton je prvog dana agresije na Jugoslaviju, 24. marta 1999, obraćajući se naciji preko televizije izjavio da „ne namerava da pošalje američke vojnike u rat na Kosovu”. No, vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark već posle nekoliko nedelja rata počeo je da zagovara kopneni juriš na Srbiju, Toni Bler ga je svesrdno podržavao, a Kembel medijski sve to pripremao.

Ipak, Pentagon se pribojavao velikih gubitaka u kopnenom sudaru sa vojskom Jugoslavije na Kosovu. Procene u glavnom štabu NATO-a u Monsu govorile su o nekih 1.500 do 2.000 poginulih NATO vojnika dnevno. Pentagon je imao podatke da je na Kosovu oko 80.000 vojnika jugoslovenske Treće armije, sa 350 tenkova, da su sve protivoklopne rakete „fagot” tamo, da su svi prolazi ka Kosovu minirani.

U Monsu su „Vitezovi DŽedaja” predložili pet opcija plana „Bravo-minus”. Prva je bio helikoptersko-padobranski desant nekoliko hiljada NATO vojnika u centar Kosova da bi se rasekle jugoslovenske trupe i razdvojile po dubini teritorije. Druga opcija bio je ulazak NATO-a iz Makedonije u Preševsku dolinu, pa onda na istok Kosova.

Treće rešenje bio je prolaz kroz Kačaničku klisuru, ali i u Monsu su znali da je to nemoguće, jer je taj pravac bio totalno miniran. Četvrta varijanta bio je prelazak preko visokih planina iz pravca Albanije, ali za to je prethodno trebalo izgraditi puteve. Peta opcija bila je kombinacija prethodne četiri, plus kopneni juriš iz Mađarske. I sve to uz intenzivno bombardovanje Srbije. „Vitezovi DŽedaja” računali su da u Beograd uđu posle 90 dana kopnenog rata.

Saveznici u NATO-u bili su skeptični, problem je bila koncentracija tako velikih vojnih efektiva, diviziji NATO-a treba najmanje četiri meseca za prethodno raspoređivanje. Američkim snagama uoči „Pustinjske oluje” 1991. godine trebalo je punih pet meseci prethodnog raspoređivanja u Saudijskoj Arabiji za rat protiv Iraka. I to u uslovima neometanog dolaska u Saudijsku Arabiju, na terenu bez blata i snega. A na Balkanu tih pet meseci značilo je ulazak rata u jesen, pa i zimu, sa svim vremenskim nepogodama koje to nosi.

Vremenom, Klark je pokazivao sve veću zagriženost prema upotrebi kopnenih snaga. Njihov neprijatelj, počeo je on da upozorava, sada je bio kalendar. Gotovo milion Albanaca primoranih da napuste svoje domove, hiljade njih koji žive u brdima, svi oni suočiće se sa humanitornom katastrofom ogromnih razmera kada dođe oštra balkanska zima. Ukoliko nameravaju da pomognu izbeglicama kopnenom operacijom odluka se verovatno mora doneti početkom juna da bi se trupe dovele pre nego što ih pogodi hladna zima. Klark je govorio da za pripremu treba od 60 do 90 dana nakon što se da naređenje. Bolje pre nego kasnije, naglašavao je on. To je značilo da ih je vreme već pritiskalao. Klarkov nezvanični krajnji rok za početak sprovođenja takve odluke bio je 10. juni.

Britanci su zato pojačali obaveštajni rad, Amerikanci su počeli da grade puteve ka severnoj granici Albanije, Černomirdin je manipulisao obema stranama. Ubeđivao je i pretio Miloševiću da kopnena invazija samo što nije počela i da Rusija tu ne može ništa da učini, a Amerikancima je govorio da je Milošević “ludak” koji očekuje kopnenu operaciju kako bi najzad naneo NATO snagama žrtve koje javno mnjenje zapadnih država nipošto ne bi podnelo, ni tolerialo. Bombardovanje je počelo da uništava same temelje srpske privrede, bombardovanje se nastavljalo nekažnjeno, pretnja invazijom, koliko god to bio blef, i gubitak podrške Rusije, sve je to navelo Miloševića da pristane na Kumanovski sporazum.

Odnosno, iako NATO u junu 1999. nije imao gotove snage za kopnenu invaziju na Srbiju, mogao je da intenzivira bombardovanje, jer SAD naprosto nisu mogle da dozvole da izgube taj rat.

Sredinom maja, mogućnost kopnene operacije NATO razmatrala je i jugoslovenska komanda. Načelnik Obaveštajne službe Vojske Jugoslavije, general Branko Krga, ocenjivao je da planovi za kopnenu invaziju nemaju podršku vojske SAD, a Evropa nema trupe s kojima bi mogla da krene u napad. Jedine trupe koju su pokušali da osposobe za borku sa OVK i delovi albaske armije. Oni bi želeli da na Kosovo prodru i uz vazdušnu podršku zauzmu deo teritorije. To su pokušali više puta do sada, ali su uvek bili potučeni, pa su se orijentisali na vazdušne udare i blokadu zemlje. Priče o velikoj kopnenoj operaciji od 200 000 vojnika bile su oblik pritiska, smatrao je general Krga. On je sasvim isključivao veliki kopneni napad. Jugoslovensku stanu su zbunjivale takve najave koje su dolazile sa ruske strane. Ministar Igor Ivanov tada je učestano govorio o tome da NATO užurbano sprema kopnenu operaciju. Italijanski premijer Masimo D’Alema dao je 16. maja intervju italijanskoj „Republici“ u kojem je najavio napad kopnenih snaga. Ali, o tome su odlučivali samo Amerikanci.