FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (34): Tajna osovina Blera i Klarka i izgubljena bitka “apača”

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Situacija je i dalje bila potpuno haotična. Mirovni pokušaji nisu davali rezultat, već su se samo množili mirovni posrednici. Generalni sekretar UN, Kofi Anan, dodao je dvojicu svojih – slovačkog diplomatu Eduarda Kukana i bivšeg švedskog predsednika Vlade i Visokog predstavnika UN u BiH, Karla Bilta. Kao rezultat dogovora u Vašingtonu, na scenu je stupao finski predsednik, Marti Ahtisari u ime Evropske unije. Vojni komandanti su užurbano i očajnički tražili nove mete, a Vesli Klark je postajao sve nestrpljiviji u očekivanju kopnene operacije. Rat nije smeo da stane. Dejvid Halberstem navodi da su « od svih ozbiljnijih partnera Britanci su bili najagresivniji, a Francuzi najmanje ». Francuska se najviše zalagala za utvrđivanje granica na mete za bombardovanje, « brinuvši ne toliko šta će se dogoditi Miloševiću već oko svojih dugoročnih veza sa srpskim narodom, ako Beograd bude bombardovan ». Neke od tih tenzija odražavale su tradicionalno prijateljske veze sa Beogradom, a deo je odražavao instinktivan francuski otpor prema onome što su oni smatrali prekomernim povinovanjem američkoj volji na Kontinentu. Ali, centralni deo toga takođe je predstavljao nešto novo u posthladnoratovskom poretku: protivljenja bivših saveznika – predvođenih, naravno, Francuskom, američkim potezima, sada, kada je Amerika ostala jedina supersila – « najprirodnija ozlojeđenost na bogatu i moćnu državu kod onih koji su osećali da Amerika nije dovoljno ozbiljno uzela u obzir njihove želje niti se dovoljno konsultovala sa njima », procenio je Halberstem.

Ali, osoba koja su tu najviše javno isticala, bio je britanski premijer, Toni Bler. Nasuprot Džonu Mejdžoru koji je „držao nogu na kočnici“ tokom godina u Bosni, Bler je pomogao NATO u zauzimanju kursa prema Srbiji koji je bio potpuno ratoboran i agresivan. Bler je bio mlad i elokventan, čvrsto uveren da je ovo pravi moralni put i željan da bude što je moguće više održiv. On i Klinton su imali neobično snažan odnos zbog sličnog porekla, političari koji su počeli donekle na levici, menjali se tokom vremena i na kraju pomerili se u centar. Obojica su napredovali zahvaljujući sposobnosti efikasnog korišćenja modernih medija. Ako ništa drugo, Bler je bio prva generacija međunarodnih političara koji je  ispekao zanat studirajući Klintona i vešt način na koji je on koristio moderne medije, birajući pitanja za koja je želeo da budu povezana sa njim i naravno, koja je želeo da izbegne.

Trenutak skoka Blerovog ratnog adrenalina dogodio se početkom aprila, kada je, uznemiren zbog odsustva ikakvog uspeha, Bler je otišao u Brisel da bi otkrio šta ne valja. Tamo je proveo nekoliko dana, od čega je najviše vremena proveo sa Klarkom, gde je uskoro postao Klarkov  „preobraćenik“ i verni sledbenik za koncept veće upotrebe sile, posebno kopnenih snaga. Klark je pomogao u Blerovom preobraćanju jer je većina viših britanskih ofivira koji su radili sa Klarkom delila njegovo suštinsko stanovište: ako će to uraditi, onda bolje da to urade „temeljno“. Britanska ratna doktrina nije se povila pred naletom hipermodernizma vazduhoplovaca i drugih tehničara. U Britaniji je ostao da živi doboki imperijalni refleks: nema pobede, bez pešadije. Kada se Bler vratio u London, postao je „fundamentalista“ upotrebe kopnenih snaga, Bela kuća nije bila sasvim srećna zbog njegovog preobražaja i pojave vodeće figure u Alijansi koja trči ispred predsednika. Iako je bila oduševljena što ima Blera u prvim redovima da govori o ratu, Bela kuća nije bila presrećna što on i njegovi ljudi tako otvoreno govore o kopnenim snagama koje bi mogle da uzrokuju pukotine u Alijansi i učine da premijer izgleda ubedljivije od predsednika. U privatnom razgovorima s reporterima, portparoli su opisivali da se Bler „kočoperi“. Jasno je bilo da on samo daje izjave, a da prave kopnene snage treba da pošalje Amerika. Jednostavno, Bler je sticao poene na tuđoj „muci“.

Takođe je postavljeno pitanje da li je Klark u timu ako je uopšte i bilo tima. Brzo su stvari počele da se odmotavaju. Bela kuća je počela da sumnja u britansko-Klark osovinu, osećaj da Britanci kada žele da nešto bude urađeno, rade preko Klarka, a Klark kada želi da nešto bude urađeno, radi preko Britanaca. Na neki način, obe strane su išle preko spoljnih kanala kada im je to odgovaralo informišuči jedna drugu o svakoj potencijalnoj blokadi u američkom sistemu. Tako je počelo prilično surovo buđenje u Beloj kući gde niko od viših rukovodilaca nikada nije imao problema zbog nekog ranijeg rata, kako se promenila ravnoteža snaga od kada je počeo rat i kako zapovednik može biti mnogo moćniji nego što su oni pretpostavljali. Bombardovanje Bosne i brzo bombardovanje Iraka u “Pustinjskoj oluji” bile su prolazne vežbe. Belu kuću je povremeno Klark apsolutno iritirao, ali nije mogla da uradi mnogo šta povodom toga.

Nakon posete Briselu, Bler je takođe preporučio Klintonu da bude agresivniji u zadržavanju NATO mašinerije u odlučivanju; ograničenja Klarku i Šortu bila su neprihvatljiva. To je odmah imalo efekte i dramatično je smanjen broj političara koji su mogli da ponište mete na listi, mada su Klark i Šort još uvek smatrali Francuze za problem. Ipak, sredinom aprila, frustracije su dosegle vrhunac. Činilo se da se rat ne odvija baš dobro. Liste meta još uvek nisu smatrane odgovarajućim. "NATO", rekao je Berger mnogo kasnije, "bio je nalik novom avionu koji nikada ranije nije uzleto i imao je problema sa dostizanjem visine dok je uzletao". U Briselu i Monsu povećali su se pritisci da se prošire liste za bombardovanje i da ono bude praćeno kopnenim snagama.

Pritisak na Klarka bio je gotovo nepodnošljiv, mislili su njegovi pomoćnici. Svako u NATO i svako u Vašingtonu, i civili i vojska, znali su šta on treba da radi i nakon njihovih poziva dolazio je poziv nekog drugog često iz iste zemlje, i često na istom ili višem položaju ko bi mu rekao da to ne radi. Oni oko njega, čak i viši oficiri koji se nisu slagali sa njim oko politike ili im se nije uvek lično dopadao mislili su da se Klark pokazuje u najboljem svetlu.

Njegovi zahtevi za proširenjem liste meta primani su sa sve većim uspehom, ali on je bio siguran da bi kopnene trupe bacile Miloševića na kolena, ako ne njihova stvarna upotreba, onda barem pretnja njima. On nije mislio da će Milošević ozbiljno shvatiti misiju NATO, sve dok ne vidi kako dolaze kopnene snage. Klark je, napokon, bio vojnik, a vojska je verovala da kopnene trupe dobijaju rat; vazdušne snage, iako veoma dragocene, nikada nisu bile odlučujuće oružeje. Ali, to uverenje dovelo je Klarka u direktan koflikt sa Koenom i Generalštabom koji su bili odlučni da povuku crtu povodom kopenih snaga.

Povodom ovog pitanja  postojale su stalne sparing borbe. Klark bi napravio korak koji bi barem delimično imao za cilj da se približi opciji kopnenih snaga, možda samo da dobije trupe u toj oblasti, a ljudi iz Pentagona bi to namirisali i pokušavali da to blokiraju. U jednom trenutku tražio je, ono što vojska naziva “predflotom”, brigadu koja bi bila u pripravnosti i stacionirana u toj oblasti. U tom slučaju, ona bi se nalazila na brodu blizu obala Grčke, čekajući poziv, „jedan očitiji nož uperen u Miloševićevo srce“, 47 000 elitnih trupa spremnih da uđu u bitku za 24 časa, što bi mu govorilo da oni idu ka više, a ne manje snaga kako rat napreduje. Zahtev je stigao u Pentagon,  a vratilo se odbijanje. "Kako su mogli da vas odbiju", pitao je jedan Klarkov pomoćnik? "Rekli su da je to isuviše skupo", odgovorio je ". "Isuviše skupo", rekao je pomoćnik, „kako može biti isuviše skupo da imate brigadu koja samo tu sedi? "Rekli su da je cela operacija isuviše skupa i da imaju velikih problema sa budžetom, rekao je Klark. To što su znali i on i njegovi pomoćnici nije bila istina. Istina je bila da Pentagon nije želeo kopnene trupe nigde u njegovoj blizini; on je bio isuviše brz  “na obaraču”, isuviše motivisan, isuviše spreman da radi na svoju ruku, da bi mu se poverila brigada. Obe strane, bilo je to očito, bile su upućene jedna na drugu i igrale su tešku igru sa velikim ulozima. U jednom trenutku, jedan od članova Klarkovog tima, pripremao je izveštaj za Vašington o tome šta bi bilo potrebno na Kosovu, ako saveznici pobede, gde je između ostalog bio uključen potpuno novi policijski sistem. Očito rešenje bilo je korišćenje stranih trupa za popunjavanje vakuuma. U Briselu je naređeno da se izbriše taj deo izveštaja pre nego što je poslat.

Tada je počela jedna od najvećih unutrašnjih bitaka u Pentagonu u poslednjih nekoliko decenija. Čak ni Vijetnam nije toliko podelio oficirski korpus kao što je bilo pitanje upotrebe helihoptera „apač“ u bitkama. „Srbija je pobedila „apače“ i to unapred“, tvrdi Dejvid Halberstem. „Ništa što se dogodilo na Balkanu nije izazavalo tolike tenzije kao borba nad helikopterima AH 64 “apač”, najbržim, najmodernijim helikopterima u vojsci, posebno dizajnirani, ako se verovalo za situacije baš kao ova. “Apači” su bili najbolje i najmodernije oružje ove vrste u vojsci, napravljeni za izbegavanje pešadijskih nišandžija na tlu, čak i onih naoružanih jednostavnim ručnim bacačima projektila zemlja-vazduh. Oni su posedovali najnoviju raspoloživu tehnologiju, invencije koje ne samo što bi održavale njihove motore hladnim, već i celokupan izduvni sistem štiteći ih tako od svih projektila navođenih toplotom. Takođe, mogli su da lete noću bez pokazivanja ikakvog svetla. Očekivanja šta bi “apači” mogli da urade na Kosovu bila su izuzetno velika, posebno kod onih koji su bili naklonjeni avijaciji i koji su želeli da naprave bržu, mobilniju, armiju fleksibilniju u reagovanjima. Kada je objavljeno da će se oni slati u bazu u Albaniji, Kenet Bejkon, viši glasnogovornik Pentagona, ukazao je da bi oni mogli da promene tok rata i daju Sjedinjenim Državama mogućnost da se približe Miloševićevim naoružanim jedinicama na Kosovu“.

Oni su trebali da budu najbolje vojno oružje za vazdušnu podršku kopnenim snagama, posebno protiv blago zastarelog neprijateljskog oružja i njegovih pratećih pešadijskih jedinica. Oni su bili brži i agilniji sa daleko većim kapacitetom skeniranja bojnog polja od oklopnih vozila na tlu, brži ali precizniji od lovaca mlaznjaka. "Umesto toga, kako je napisala Dejna Pris u “Vašington Postu” u oštroj kritici onoga što se dogodilo, "hvaljeni helikopteri postali su simboli svega što ne valja u vojsci na ulasku u 21. vek: njenu nesposobnost da se brzo prilagode; njen otpor promenama, njenu opsesiju žrtvama, njenu krizu identiteta posle hladnog rata".

Ako su “apači” bili greška, bila je skupa greška. Potrošeno je između 15 i 18 milijardi dolara, ne samo da bi oni bili izuzetan instrumnt za napad, već i da bi se ograničila njihova osetljivost na pešadijsku vatru – što je Ahilova peta ratnih helikoptera. Svaki “apač” koštao je 14,5 miliona dolara. Krajnji proizvod smatran je izuzetnim: bio je brz, mogao je da leti tik iznad nivoa drveća pri velikoj brzini, a čak je imao i zakrivljena sečiva rotora za prigušivanje buke. Ipak, to su bili helikopteri, uvek osetljivi na vatru sa zemlje, ukoliko bi neprijateljski vojnici bili smireni i ne bi paničili. Iznenađenje, potaja i ograničeno vreme u zoni delovanja očito su bili kritični za njihovu upotrebu.

Ironično, Hju Šelton, vojnik i načelnik Generalštaba, prvi je počeo da predlaže upotrebu “apača” na Kosovu, čak i pre početka bombardovanja.  On je usput pomenuo tu ideju Klarku koji se odmah na nju primio, videvši njihov potencijal da ispune bitan vakuum u njegovom repertoaru. U najmanju ruku, verovao je, oni mogu značajno da povećaju pritisak na Miloševića. Ali, unutrašnja debata o “apačima” nikada nije stvarno bila oko upotrebe helikoptera u ratu; uvek je bilo reči o kopnenim trupama. Pentagon je sumnjao da Klark želi “apače” kao „trojanskog konja“ za kopnene snage i to je naravno odbio. Veliki broj nepristrasnih posmatrača, kao i jedan broj Klarkovih saveznika, smatrali su da su sumnje viših oficira apsolutne tačne.

U tradicionalnim planovima bitke, izrađenim za strategije Pentagona, “apače” je trebalo koristiti kao dopunu pešadiji. Ali prvi uslov angažovanja na Kosovu bilo je da nema kopnenih trupa što je značilo da nema pešadijskih osmatrača na tlu za helikoptere. Pošto ne bi imao kopnene trupe Klark je želeo da koristi bespilotne letilice i satelitske fotografije za osmatranje srpskih snaga. Na osnovu obaveštajnih podataka prikupljenih na taj način “apači” bi potom napali srpske jedinice, ali njegovi nadređeni u Vašingtonu bili su skeptični.

Imajući u vidu brzinu letilica i raznolikost terena, Denis Rajmer, načelnik Štaba kopnene vojske, rekao je da bi to bilo kao da se srpske kopnene snage posmatraju kroz slamku. Za komandu u Vašingtonu bilo je malo vojne podrške za “apače”, po njihovom mišljenju zahtev za njihovim korišćenjem podsećao je na najgoru vrstu neopravdanog rizika. Šta bi se dogodilo ako bi jedan “apač” bio oboren? Zar ne bi tada morao da se pošalje na zemlju i na teritoriju koje drže Srbi tim za spasavanje.? A ako Srbi okruže tu oblast svojim trupama i čekaju na tim za spasavanje, ne bi ste li morali da pošaljete još veću silu da bi zaštitili svoje ljude? Za komandu, bilo je to ponavljanje i Vijetnama i Somalije. Rana na srcu Pentagona od obaranja F 117 još se nije zacelila. Šta bi bilo ako bi se pojavila još jedna? Onda bi Pentagon prosto umro od stida i besa, predočavali su generali. Početi sa nečim malim i relativno nevinim, iz čega se potom rodi nešto veće i nepredvidljivo – nema boljeg puta u katastrofu. Da li su civili koji su im do sada dali prilično ograničen mandat spremni da se otvore za veće angažovanje, sumnjali su u to. Ukoliko su želeli platformu sličnu “apčima”, mislili su neki viši oficiri, A10 Varthag avion koji je bio zvezda i iznenađenje “Pustinjske oluje” bio bi savršen i manje ranjiv.

U Vašingtonu, Klark je praktično bio bez podrške u kopnenoj vojsci. Šelton je u najbolju ruku bio ambivalentan, a Rajmer je bio protiv njihovog slanja. Njihove diskusije išle su napred - nazad, Klark je sve više tražio “apače”, Šelton je demonstrirao odbijanje Pentagona (Bele Kuće). "Ves“, citirao je Klark Šeltonove reči, „treba da znaš da mi je teško sa komandom. Načelnik Štaba (Rajmer), prosto ne želi da ih pošalje. "

Za Rajmera i ostale “apači” su bili prvi korak ka kopnenom ratu. Konačno je Šelton izašao sa kompromisnim rešenjem: poslati “apače” u Albaniju, ali ne koristiti ih dok se ne postigne viši stepen konsenzusa o njihovoj upotrebi i dok svi budu svesni potencijalnog broja žrtava. Kad se konsenzus postigne, Šelton bi dao preporuku predsedniku. To je pogađalo barem deo odluke u Beloj kući koja teško da je sebe prikazala kao željnu da se dublje angažuje i još uvek je bila izuzetno nervozna oko žrtvi.

Odluka da se ide napred, bez da se stvarno ide napred usvojena je 3. aprila. Svi su očekivali da će “apači” doći u Albaniju za deset dana. To predviđanje, poput mnogih drugih o njihovoj korisnosti, ispostavilo se kao prilično optimistično. Pešadija je otezala i sporo dopremala “apače”. Očito je neko na samom vrhu poslao signal rekavši da ne treba žuriti. Promašen je krajnji rok posle krajnjeg roka. Izvinjenja su se nagomilavala. Uvek je postojao neki razlog da se ne nastavi. Niti je iko u vojsci, primetio je jedan viši oficir, ikada bio kažnjen za ogromno kašnjenje u prebacivanju vitalnog oružja u zonu borbenih dejstava.

Naravno, za “apače” nije bila spremna nikakva baza. Proučavana su potencijalna mesta i na kraju je vojska odabrala bazu blizu Tirane, blizu crnogorske granice gde im se pružao pogled na nekoliko divizija srpskih trupa, kao i na jedan od najvećih srpskih aerodroma u Podgorici. Ali, sama baza ličila je na zonu propasti, more blata, a pešadija je morala da je popravi i ponovno izgradi za svoje helikoptere. Morali su da donesu ogromnu količinu kamenja. Napravljene su posebne platforme za spuštanje, a prebačeni su tenkovi i druga oklopna vozila za zaštitu baze. Poslato je i 5 000 vojnika za slučaj da srpska vojska postane dovoljno samouverena i napadne samu bazu.  Za izgradnju baze i za prebacivanje celokupne opreme uz trošak od oko 480 miliona dolara bilo je potrebno 550 letova džinovskih teretnih. Bio je kraj aprila kada su helikopteri stigli. Klark je tražio 48, vojska je poslala 24.

Još uvek nije bilo ni reči o tome da li bi “apači” mogli da lete. Potom se jedan srušio tokom rutinskog leta zbog mehaničkog kvara, događaj koji je doprineo da oni koji su oklevali postanu još sumnjičaviji. U Vašingtonu, Koen, Šelton i Ralston još uvek nisu hteli da ih koriste i samo toliko su govorili u Beloj kući. Imajući u vidu Klintonovu odbojnost prema mogućnim žrtvama, kako je istakla Dejna Pris, to nije bilo teško prodati. Dugo je trajala debata o procenama projektovanih gubitaka. Klark i general Don Hendriks, zapovednik udarne helikopterske jedinice “Soko”, bili su nestrpljivi da se upotrebe “apači”, i mislili su da su rizici relativno mali. Viši oficiri u Penatagonu želeli su da znaju koliki bi mogli biti gubici u ljudstvu. U početku, Klark i Hendriks su govorili da je teško dati procene jer je ovo nova vrsta misije. Dalje su ih pritiskali pa je tokom telefonskog razgovora sa Pentagonom sredinom aprila Hendriks rekao da bi bili oko pet na sto borbenih letova ili možda malo više. Ostalo je neodgovoreno pitanje koje su brojke na koje su se kladile obe strane. Hendriks je zapamtio da je koristio brojku pet, dok je jedan viši oficir čuo šest od pedeset, cifra koja je bar jednom pomenuta u Beloj kući. U Beloj kući, civili su kasnije rekli da su počeli da čuju cifre koje su čak išle i do 50 odsto. Ljudi su, kako se činilo čuli brojku koju su želeli da čuju.

Sigurno je da su helikopteri među najranjivijim letilicama, da je teren bio planinski, a lišće gusto, što je značilo da bi bilo teško i opasno leteti, posebno kada protivnik ima bezbroj malih ručnih raketnih bacača. Ali američki zapovednici na terenu želeli su i dalje da ih koriste; ovo je bila njihova misija i prava prilika da isprobaju potencijalno čudesan komad vojne opreme. Klark je proveo tri nedelje od dolaska “apača” radeći sa svojim zapovednicima da bi bili sigurni da imaju prihvatljiv taktički plan da se helikopteri mogu koristiti uz određeni stepen bezbednosti i da bi oni bili dragocen instrument u borbi. Njega i njegove zapovednike iritirala je nervoza u Vašingtonu.

Poput drugih borbenih pilota širom sveta, piloti “apača” i njihovi zapovednici bili su agresivni, samouvereni i sigurni da mogu da prilagode svoju strategiju potrebama situacije, nestrpljivi da opravdaju svu tu obuku. Sama priroda njihove profesije nametala je rizik, a oni su svi bili dobro pripremljeni da ga prihvate. To je bilo ono što su oni i potpisali i želeli su da nastave sa tim. Prema njihovom taktičkom planu, avioni bi im prethodili sa iznenadnom vatrom, a potom bi došli “apači”, leteli bi brzinom od 90 milja na sat, mitraljezi bi se oglasili i ostali bi kratko, svega pet minuta u borbenoj zoni. Mlaznjaci iznad njihovih glava pružili bi dodatnu podršku.

Ali sumnje u Vašingtonu nikada nisu odagnane. Za Klarkove nadređene rizici su bili konstantni. Jedan srpski vojnik sa jednim ručnim bacačem raketa mogao bi prosto da ima sreće i da preokrene ono što je bila očita pobeda u nešto što bi bio poraz, koji bi CNN i druge mreže jedva dočekale. Pored toga, bilo je to očito mesto u stalnoj borbi sa Klarkom da se povuče linija i dobije podrška Bele kuće. Generali u Vašingtonu nisu, govorio bi kasnije Klark sa priličnom gorčinom, razumeli da „apači“ mogu leteti noću, a da ručni SAM-7 nemaju noćni nišan, niti su njegovi nadređeni shvatili, rekao je Klark, da “apači” imaju infracrvene prigušivače koji mogu da spreče SAM-7. Pešadija, razmišljao je on kasnije, potrošila je 20 godina i sve te milijarde na stvaranje superiornog instrumnta, a potom se boji da ga upotrebi.

Na kraju su se “apači” vratili usvoju bazu u Nemačkoj. Bilo je potrebno 30 vozova, 20 brodova i 81 C17 teretnih letova da bi se svi i sve vratili u svoje prvobitne baze. Strah od njihove ranjivosti ostao je tako velik bez obzira na ogroman trošak njihovog dovođenja u Albaniju, da helikopterska jedinica “Soko” nije bila angažovana u borbenim misijama, da nije ispaljen nijedan metak i da nije zaštićen nijedan kosovski Albanac. Kada se sve to završilo, sektretar kopnene vojske Luis Kaldera primetio je uz izvesnu melanholiju da smo izgleda nacija koja je spremnija da podnese gubitke na obuci nego u stvarnoj bici