FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (36): Optužnica Haškog tribunala

Izvor: RTV

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Strob Talbot priča da se u maju sve više osećao pritisak sa svih strana, a da su Černomirdin, Ahtisari i on osećali da je „vreme za preokret“. Jeljcinu je bivalo sve teže da opravda ulogu Rusije u diplomatskoj igri, dok se bombardovanje nastavlja. Ahtisari je osećao pritisak Evropljana, posebno Šredera, da se što pre donese rešenje. Talbot se se suočio sa rastućim skepticizmom unutar redova administracije o tome da li Rusi imaju neku duplu igru u vezi sa Miloševićem.

Madlen Olbrajt, koja je bila neumorni entuzijasta bombardovanja, priznala je da je i ona bila na ivici snage i strpljenja kao i obe strane, pa se samo postavljalo pitanje ko će pre da popusti. „Kako se zastoj nastavljao, osećala sam da smo u trci u kojoj su oba trkača bila zamorena; pitanje je bilo čije će noge pre klecati. Svakako da postoji granica štete koju je jugoslovenska vlada mogla da pretrpi, a da ne popusti, ali je bilo nejasno da li će ta granica biti dostignuta pre nego što se centar gravitacije unutar NATO-a pomeri ka kompromisu. Pobednička strana bi neizbežno bila ona koja pokaže najveću volju“, procenjivala je Olbrajtova.

U ponedeljak 17. maja, šef ruske diplomatije Igor Ivanov rekao je posle sastanka sa kolegama iz EU da je Rusija "spremna da radi na usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN o Kosovu", pod uslovom da se prethodno prekine bombardovanje SRJ. Kanadska vlada je odbacila predloge čelnika NATO-a koji zahtevaju kopneni rat protiv jugoslovenskih snaga na Kosovu.

Bivši državni tužilac SAD Remzi Klark, koji je došao u Srbiju, ocenio je u Nišu da je "brutalni napad na taj grad...(deo) neograničene kriminalne agresije Amerike i NATO-a". Gradska skupština u Prištini saopštila je da je na svojoj teritoriji zabranila točenje alkohola na javnim mestima.

U četvrtak 20. maja, šef ruske diplomatije Igor Ivanov izjavio je da "na papiru već postoji prva varijanta rezolucije Saveta bezbednosti UN o Kosovu", iako postoji „još niz nerešenih pitanja ».

Rusija je "ponovo odlučno osudila zločinačka dejstva avijacije NATO" u SRJ, navodi se u saopštenju ruskog Ministarstva inostranih poslova. U saopštenju se ističe da je noćas u do sada najžešćem napadu na Beograd, direktnim pogotkom dve rakete uništena jedna zgrada Kliničko-bolničkog centra "Dr Dragiša Mišović", kao i da je oštećena rezidencija švedskog ambasadora.

Malo je verovatno da 19 članica NATO može da dođe do konsenzusa o invaziji i upotrebi kopnene armije sa više od 100 000 ljudi, rekao je jedan visoki funkcioner saveza.

U petak, 21. maja NATO je ukazao da sve više radi na planiranju kopnene invazije. NATO mora da bude otvoren i za druge mogućnosti, osim vazdušnih udara, jer na ovom stupnju niko ne može da garantuje da ce vazdušna operacija do jeseni proizvesti željene efekte, saopštio je Pentagon. Olbrajtova je navela da rasprava o potrebi kopnene invazije počela sa „obnovljenom energijom“. Postojali su očigledni rizici, ali je bilo otrežnjujuće prisustvovati sastancima u maju na kojima su "zimski izbeglički kampovi" bili na čelu dnevnog reda.

NATO nikada nije morao da izvede kopnenu kampanju, ali smo odlučili da udvostručimo broj trupa u Makedoniji i Albaniji. Navodno bi se ove trupe spremale da služe u mirovnoj misiji na Kosovu, koja bi bila raspoređena tek posle rata. Međutim, kao što smo želeli da Milošević shvati, trupe bi takođe mogle da čine jezgro kopnene borbene snage ako je to bilo potrebno.

Za Jugoslaviju je prihvatljiva misija UN na Kosovu o čijem bi obimu, mandatu i modalitetima dogovor bio postignut u direktnom dijalogu predstavnika SRJ i UN, izjavio je portparol Saveznog ministarstva za inostrane poslove Nebojša Vujović.

Predsednik SRJ Slobodan Milošević je u razgovoru sa delegacijom grčkog parlamenta rekao da "pored teških zlocina koji neprekidno izazivaju stradanje ljudi i unistavanje SRJ, postoji i jedan veliki zločin o kojem se malo govori, a koji je takođe izvrsio NATO", javljaju beogradski mediji. "Radi se o podloj optužbi naše države za egzodus Albanaca sa Kosova", rekao je Milošević.

Trojica posrednika su se saglasili da je vreme da Ahtisari i Černomirdin zajedno odu kod Miloševića: taj dugo očekivani put za Beograd planiran je za poslednju nedelju maja. Saglasili su se, takođe, da će misija biti, najverovatnije, uspešnija ako njih dvojica sa sobom ponesu jedan jedini dokument koji će sadržati neophodne korake da bi se zaustavilo bombardovanje. To bi eliminisalo bilo kakve razlike u mišljenju između „gospodina Čekića“ (Černomirdin) i „gospodina Nakovnja“ (Ahtisari), a Miloševićev prostor za izvrdavanje bi se značajno smanjio. Sastanak za koji su se nadali da će biti vrhunac svih sastanaka, zakazan je za sredu, 26. maja, u Staljinovoj dači. Osnovni zadatak bio je da napišu zajednički tekst.

Talbot je doputovao u Moskvu dan pre sastanka. Njega je tada pozvao Berger i preneo mu vest da je Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu pred podizanjem optužnice protiv Miloševića, zbog njegove uloge “mozga” srpskih zločina nad civilima na Kosovu. Gotovo u isto vreme, Ahtisarija, koji se spremao da iz Helsinkija otputuje za Moskvu, pozvao je Kofi Anan i saopštio mu istu vest.

„Optužnica nije bila podignuta tek da bi opravdala trošak suda, već je bila imperativ za Tribunal, ukoliko je to telo želelo da ima bilo kakav kredibilitet. Sa stanovišta naše trilateralne diplomatije, vreme podizanja optužnice, ipak, blago rečeno, nije bilo baš idealno. Kad smo sledećeg jutra Ahtisari i ja stigli u Staljinovu daču, Černomirdin nam je teatralnim tonom rekao da ponovo za sto postavimo praznu stolicu, jer će, od sada, zahvaljujući Tribunalu, pregovori sa Miloševićem biti teži“, rekao je Talbot.

Tribunal za ratne zločine je 27. maja objavio optužnicu protiv Miloševića, Milutinovića i još trojice srpskih lidera za zločine protiv čovečnosti. Olbrajtova je opisala da je „bilo i onih koji su bili nervozni zbog Miloševićeve optužnice, smatrajući da bi to značilo da ne možemo da pregovaramo sa njim“, precizirajući da se nije nalazila u toj grupi. „Bila sam zadovoljan optužnicama, jer je njena poruka bila ista ona koju je NATO slao dva meseca: oni koji vrše etničko čišćenje na kraju neće dobiti ono što traže i izgubiti ono što imaju. Neposredno pitanje je bilo da li će optužnice učiniti da Milošević manje ili više prihvati uslove NATO“, precizirala je ona.

Černomirdin je, ipak, pristao da još jednom, četvrti put, otputuje sam u Beograd, kako bi postavio temelje za zajedničku posetu sa Ahtisarijem, planiranu za sledeću nedelju. Ove misije nisu bile samo diplomatski naporne i politički rizične za Černomirdina; bile su jednako opasne po njegov život. Srpska protivvazdušna odbrana bila je “na kratkom fitilju” i niko nije znao šta bi Milošević mogao da učini, ako bi osetio da je Rusija na putu da usvoji zahteve NATO.

Dan nakon akcije Tribunala, Černomirdin i Milošević, na desetočasovnom sastanku u Beogradu, dali su primamljivu zajedničku izjavu u kojoj su izjavili da Savet bezbednosti UN treba da donese rezoluciju o Kosovu "u skladu sa Poveljom UN". „Šta je to značilo? Pozvala sam Ivanova, koji je odbio da objasni šta se, ako se išta, promenilo. Umesto toga, rekao je da Rusija traži da kancelar Šreder, kao šef EU, pozove Černomirdina, Ahtisarija i predstavnika SAD u Bon. na odlučujući sastanak. Poslali smo Stroba Talbota“, navodi Olbrajtova.

Tokom sastanka, Černomirdin je samo jednom izgovorio Jeljcinovo ime, kada je ustao da primi poziv premijera Stepašina, koji je u tom trenutku bio sa Jeljcinom u predsedničkoj limuzini. Prema Stepašinu, Jeljcin je bio izuzetno besan zbog vesti iz Haga i ubeđen da je to bio pokušaj sabotaže ruskih mirovnih napora, kao i pokušaj da se spreči njegov diplomatski trijumf kome bi se aplaudiralo na samitu u Kelnu. Kad je Talbot čuo da je Černomirdin razgovarao samo sa Stepašinom, shvatio je to kao loš znak – raspoloženja u kom se Jeljcin trenutno nalazi i nemogućnost pristupa Černomirdina ruskom predsedniku.

Za razliku od Černomirdina koji je samo jednom razgovarao s Kremljom, ruski posrednik navodi da je Talbot neprestano konsultovao Olbrajtovu. Toliko često, da je Černomirdin zapitao zašto tako često zove svoju „šeficu -majku“ i zatražio da Bela kuća pošalje nekog ko ima ovlašćenja i ko ne mora svakih 10 minuta da je zove.

Kada su ostali nasamo, Talbot je rekao da će Olbrajtova da čuje šta je rekao o njoj i da će da se uvredi. „Težak narod su ti Amerikanci“, zaključio je Černomirdin

U nedelju, 30. maja, Kremlj je poslao poruku Beloj kući da Jeljcin želi da razgovara sa Klintonom sledećeg dana, na Dan sećanja. Kad je telefon zazvonio, operater Kremlja je rekao da je Jeljcin “neraspoložen” i da se umesto njega javlja premijer Stepašin. Premijer je bio sušta poslovnost. Predložio je Klintonu da pošalje nekog “odgovornog” – to je ponovio u nekoliko navrata, svaki put precizno naglašavajući reči – ko bi mogao da “upegla” dokument koji sadrži uslove NATO, a koji Ahtisari i Černomirdin nose u Beograd, kako bi misija uspela. Nije bilo sumnje da je Stepašin želeo da se poveća rang američkog predstavnika ili na rang potpredsednika, ili, ako to nije moguće, državnog sekretara.

Slušajući razgovor na drugom telefonu postavljenom na suprotnom kraju Ovalne sobe, počeo sam da predsedniku, mašući rukom, šaljem hitne signale. On mi je gestom pokazao da ne brinem. Stepašinu je rekao da se vraćam u Moskvu uz puno ovlašćenje. Pošto je spustio slušalicu, Klintonu je bilo zabavnije nego meni u vezi sa tim koliko sam bio blizu toga da me ruski premijer otpusti sa najvažnijeg zadatka u mojoj karijeri.

– Pretpostavljam da si kod tih ljudi stekao reputaciju pravog tvrdoglavca – rekao je. – To ovde za tebe ne govore!

Zatim se uozbiljio: ”Znaš, ako bih morao da nagađam, kladim se da misle da su nešto postigli u Beogradu i da se sada spremaju za završnicu.

Inicijalnu optužnicu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju od 54 stranice, koja se fokusirala na ratne zločine u regionu Kosova, napisali su Nensi Paterson i Klint Vilijamson. Nensi Peterson je preminula 2010. u 56. godini, a Vilijamson je postao prvi američki ambasador za zločine. To je bio prvi put da je aktuelni šef države optužen od strane međunarodnog suda. Optužnica je kasnije proširena na zločine u Hrvatskoj i Bosni. Kasnije je nekadašnji načelnik Generalštaba, general Dragoljub Ojdanić, takođe optužen i osuđen pred Sudom za ratne zločine u bivoj Jugoslaviji, rekao da je ona „breme svoje odgovornosti docnije je pokušala da skine intervjuom u "Observeru", gde se žalila kako joj je Luiz Arbur naložila da piše taj akt i Petersonova je tvrdila kako se tada tvrdo suprostavljala kosovskoj optužnici, ali da nije odolela“.

Izveštač sa suđenja u Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, Nenad Lj. Stefanović naveo je neke okolnosti učešća ove pravnice u radu Tribunala. Stefanović je naveo da je Nensi Peterson koja je nekada i sama bila zaposlena u tužilaštvu Tribunala i u vreme bombardovanja učestvovala u ekspresnom podizanju optužnice protiv Miloševića, tvrdila da, prema njenom mišljenju, tužilaštvo u predstojećem procesu ne mora da dokaže da je Milošević naručivao ubistva, ali bi moralo da dokaže kako on nije preduzeo ništa da spreči zločine ili kazni počinioce. Ova američka pravnica smatrala, međutim, da je za tako nešto potrebno svedočenje barem nekolicine bivših Miloševićevih bliskih saradnika. A to praktično znači da bi bar još neko iz grupe „sakupi pet i pošalji u Hag“ (Milan Milutinović, Nikola Šainović, Vlajko Stojiljković, Dragoljub Ojdanić) veoma brzo morao da otputuje u Holandiju i to pod uslovom da je voljan da svedoči direktno protiv Miloševića. Takav „dobrovoljac“ mogao bi da se nagodi sa tužiocem i znatno smanji sopstvenu eventualnu kaznu. Bez takvog „dobrovoljca“, zbog koga je Karla del Ponte najverovatnije i svraćala početkom ove nedelje u Beograd, tužilaštvu neće biti lako da obavi posao koji je započelo pre dve i po godine“, napisao je Stefanović.

Petersonova nije bila veliko pravničko ime. Ona je bila 11 lokalni tužilac u u kancelariji okružnog tužioca Menhetna, specijalizovana za slučajeve zlostavljanja dece i seksualne zločine, koja se dobrovoljno prijavila da ode u Jugoslaviju 1994. godine kao član komisije Ujedinjenih nacija koja istražuje rasprostranjeno seksualno nasilje tamo.

Nensi Peterson je bila ta koja je radila sve optužnice, na desetine, za silovanja. „Radila je godinama sa malim timom, sve žene, podižući na desetine optužbi za silovanjeOna je bila veoma uključena u prikupljanje dokaza, što je bilo veoma teško zbog nevoljnosti žrtava da ispričaju svoju priču“, “, rekla je glavna tužiteljka tribunala, Luiz Arbur.

Nensu Peterson o svom radu je više rekla u intervjuu „The Guardianu“

„Milošević je“, kaže Paterson, „uvek bio u pozadini svačijeg rada. Ali u Bosni nije bilo tog direktnog lanca komandovanja. Iako sada znamo mnogo više o Bosni, na Kosovu je to bio Miloševićev projekat od početka“, rekla je Petersonova.

Glavna tužiteljka Tribunala Luiz Arbur sazvala je u martu sastanak kosovskog tima i poručila da je došlo vreme da se brzo protiv lidera Srbije podigne optužnica. „Znali smo da radimo pod strogim vremenskim ograničenjem. Odlučili smo da odredimo nasumičan, samonametnuti rok“, kaže Paterson, „i morali smo da podignemo optužnicu. Od tog sastanka do objavljivanja optužnice prošlo je 52 dana“.

Odabrana su veoma konkretna „mesta zločina“, gde su svedočenja potkrepljena i da bi se zadovoljili kriterijumi da su „rasprostranjena i sistematska“ (potrebna za utvrđivanje zločina protiv čovečnosti): selo Izbica, Mala Kruša o kojima se izveštavalo na NATO pres brifinzima.

Paterson je takođe radila „od vrha prema dole“, na utvrđivanju Miloševićeve odgovornosti u komandnom lancu. „Radili smo i odozdo i odozgo, ka sredini“, priseća se ona, „a sredina je tamo gde je pravni izazov“.

Veze u tim srednjim slojevima uspostavljene su preplitanjem dva principa: Miloševićevog de iure i de facto autoriteta na vrhu aparata. „De iure“ se oslanja na lanac ugrađen u ustav – „da je Milošević, kao predsednik Jugoslavije, bio ustavno zadužen za policiju i vojsku“. De facto „mi upoređujemo sa slučajem mafije, gde tehnički ne postoji formalni lanac, ali ona radi ono što radi i daje se naređenja. Ali kako to možete dokazati?'.

U međuvremenu: „bilo je velikog pritiska sa obe strane. Neki su smatrali da je loša ideja podizanje optužnice dok traje rat, da će to na neki način produžiti rat i zakomplikovati stvari za NATO savez'.

Konačno je došao trenutak: „Bila je to teška odluka, ali smo odlučili da ovo neće produžiti ili skratiti rat; imali smo slučaj, imali smo materijalne dokaze, satelitske fotografije i svedoke'.

Obim i kvalitet obaveštajnih podataka koji su stavljeni na raspolaganje Tribunalu značajno su se poboljšali od prvih dana – posebno onih koje je obezbedila Velika Britanija nakon promene vlasti 1997. „Jedan od najvećih izazova sa kojima se suočavamo i uvek će biti jeste kako postupati sa osetljivim informacijama. Ubedili smo vlade da možemo da zaštitimo osetljive informacije. Ali ponekad su postojali obaveštajni podaci koji su bili previše osetljivi i da bismo ih prihvatili – morali smo da dođemo na neki drugi način'. Drugi važan izvor bili su presretnuti telefonski razgovori jugoslovenskih snaga i zvaničnika koje je Velika Britanija dostavila Hagu.

Nakon što je optužnicu potvrdio sudija Dejvid Hant, usledio je sastanak u kancelariji tužioca Arbur, gde su na kraju ostale dve žene same. Arbur se, tražeći izvesnu sigurnost, obratila autorki optužnice: „Ovo je dobra stvar, zar ne?“ upitala je. 'Da sudija', odgovorila je Paterson, 'ovo je veoma dobra stvar'.

Već objavljena optužnica za hapšenje Slobodana Miloševića izmenjena je u petak uveče i dodata je 5 novih „mesta ubijanja“ Vučitrn, Meja, zatvor Dubrave, Suva Reka i Kačanik.

Završni sastanak počeo je 1. juna na Petersbergu, u kući za goste nemačke vlade – smeštenoj u planinskom predelu kod Bona, koji okriljuje Rajnu. Mesto sastanka je izabrano na zahtev kancelara Šredera, kako bi bio blizu; nadao se, kao i učesnici da će to biti ključna sesija.

Od samog početka prvog dana razgovora koji su se produžili do duboko u noć, izgledalo je da su Nemci domaćini potpunog fijaska. Kao dodatak odbijanju da bezrezervno usvoje potpuno povlačenje srpskih snaga, Rusi su definisali svoje zahteve za geografskom podelom posla i strukture komande snaga na Kosovu i to tako da je cela priča bila još manje moguća: sve operacije moraju da budu pod “političkom” kontrolom Ujedinjenih nacija i mora da se formira poseban sektor za ruski kontigent koji neće biti pod komandom NATO.

Talbot predočava da je američki stav bio isti kao i nekoliko godina ranije oko Bosne, kada je sekretar za odbranu Vilijam Peri »naterao Ruse« da ga prihvate: jedna, jedinstvena komanda NATO za celu operaciju, uz ruske mirotvorce kojima je nadležan američki oficir – dakle, reč je o indirektnoj komandi NATO. Taj sporazum smo zvali “pravila Dejtona” ili “model Bosne”.

Talbot je izvestio Olbrajtovu da nakon nekoliko sastanaka ruska pozicija još uvek nije zadovoljavajuća. Oni još nisu prihvatili potrebu da se sve jugoslovenske snage bezbednosti povuku, a želeli su da ruske mirovne snage imaju svoj sektor unutar posleratnog Kosova. Berger i Olbrajtova rekli su Talbotu da zadrži liniju na prvoj tački. Zatim, Olbrajtova navodi da je Moskva „preko noći popustila“.

Olbrajtova je uskliknula: „Konačno su NATO i Rusija imali zajednički stav. Rezultujući dokument, koji navodi uslove koje bi Milošević morao da ispuni da bi prekinuo bombardovanje, prosleđen je Beogradu. To je bio magnet kojeg smo želeli i kojeg se Milošević bojao. Ubeđen od Černomirdina i Ahtisarija da neće dobiti bolju ponudu i da ga Rusi više neće podržavati, srpski lider je prihvatio dogovor i zatražio od svog parlamenta da ga odobri. Oko zore 3. juna, telefoni su počeli da zvone širom Vašingtona iu različito doba dana u glavnim gradovima NATO-a od Otave do Atine. Borci su stigli do cilja.