FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (37): Britanska strategija kraja rata

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Uoči završnih pregovora i njihovih priprema krajem maja, britanski premijer Toni Bler je neprestano ubeđivao Klintona da je neophodna kopnena operacija. Bler u tome nije video samo potrebu zbog same operacije, nego i zbog svog „vođstva“. On je o tome zapisao da njegova akcija „zanimljivo govori o liderstvu“, jer su „to odluke koje definišu, odvajaju se i one odlika visoke komande“.

„Ide ovako. Imate strateški cilj. Recimo da ste se upustili u to. Naiđete na prepreku. Cena njegovog uklanjanja izgleda velika. Svako ko ne sedi u stolici vođe može da vodi diskusiju o tome. Cena je veoma visoka, kaže jedan; cilj je veoma važan, kaže drugi; prednosti i mane su ogromne, kaže treći. Vođa mora da odluči da li je cilj vredan troškova. Štaviše, on ili ona to moraju da urade nesiguran proračun koliki bi mogao biti tačan trošak ili tačna cena neispunjenja cilja. I jedno i drugo se mora suditi i meriti prema netačnoj nauci. Oni koji nisu na sedištu mogu da ukažu na koštanje ili cenu, ali ne moraju da kažu šta preovladava. Njihova odgovornost može biti akutna, ali nije konačna. Ta odgovornost leži na vođi.

U ovom kontekstu, inače, neodlučnost je i odluka. Nerad je takođe akcija. I propust i izvršenje imaju posledice. Dakle, da, kopneni rat na Balkanu. Jesi li lud? Ali ako je alternativa pobeda Miloševića, koliko onda košta mir u širem regionu? Koja cena kredibiliteta NATO-a? Koja je cena odvraćanja diktatora“, napisao je Bler, postavljajući manihejsku dihotomiju kao osnovu svoje dileme.

Tako je zaključio da „koliko god bila visoka cena, moja odluka je bila da je cena dopuštanja Miloševiću da trijumfuje bila toliko visoka da se to ne može prihvatiti. Dakle, ako je jedini način da se izbegne ta cena bila kopnena operacija morali smo to da uradimo“, poručivao je Bler, navodeći da je to ipak bio „stav manjine“.

Blerovo razmišljanje, prema onome što svedoči Černomirdin, bilo je kompatibilno s Miloševićevim, a upravo to je bilo nešto što je Rusija po svaku cenu želela da spreči. Milošević je, kako Černomirdin navodi, jednom rekao da NATO treba pustiti da „počnu“, „neka samo dođu na našu zemlju“. Černomirdin je uzvrazio da će prvo da sravne sa zemljom, a tek kada se uvere da su ih sranili sa zemljom, onda će doći. „Doći će mirno i tiho“, rekao je Černomirdin.

"Viktore Stepanoviču, mi ćemo pre da poginemo, nego što čemo to da dozvolimo... Mi već 400 godina...“

Blerova desna ruka u propagiranju njegovih ciljeva bio je Alistar Kambel ili „Princ tame“ kako su ga zvali na Temzi, koji zapisuje u svom dnevniku kako se NATO upravo sprema da u Beogradu, koji još neće da kapitulira, „pogasi svetla“ − bombarderi alijanse će da gađaju ključne električne instalacije po Srbiji. „Princ tame“, kako ga kolokvijalno nazivaju na Ostrvu je Alister Kambel, u tom momentu šef propagande Tonija Blera, a  njegov dnevnik je podebela knjiga pod naslovom „Sila i odgovornost“. Delovi tog dnevnika uključeni su kasnije u njegovu drugu, veoma obimn u knjigu, „Blerove godine“, u kojoj se, takođe, daje pregled britanskih propagandnih i vojnih akcija u vreme NATO napada na Jugoslaviju.

Kembel, koga je Bler postavio da bude glavni medijski kontrolor NATO napada, preporučivao je da vojna operacija mora da bude zasnovana na jednostavnim konceptima, kao i svaka medijska kampanja podrške; da ne bi trebalo da imaju posla sa medijima sve vreme i da moraju da dozvole profesionalnim medijskim savetnicima da preuzmu ulogu kako bi se mogli da se koncentrišu na vojsku; da bi moral i efikasnost operacije mogli biti poboljšani osećajem snažne i koordinisane medijske poruke koja se širi širom sveta. Na povratku u vozu, pripremio je detaljan plan za ponašanje medija tokom bombardovanja, a Bler je o tome razgovarao sa Klintonom, koji je rekao da misli da treba da ostane u NATO, dok sve ne završi. Kembel je potvrdio Blerovo mračno raspoloženje ocenom da se u NATO nisu osećali nimalo pobednički. Osećali su da imaju vezane ruke na leđima, a Kembelu su se činili pomalo očajnim i demoralisanim. Osećao sam da bi Klark bio u lošem stanju ako ovako predugo traje. „Toni je rekao da ćemo morati da preuzmemo ovaj šou“, otkriva Kembel.

Britanski načelnik Generalštaba, general Čarls Gatri, smatrao je da Veski Klark nije „odgovarajući general“, dok je prema njegovom zameniku, Britancu, Rupertu Smitu, bio sumnjičav, iako ga je smatrao „odgovarajućim komandantom“.  Tokom posete NATO, 20. aprila, Bler je video nervoznog Klarka, dok je Milošević ostao i dalje veoma jak i pored uništenja dela kapaciteta. Klark je o Miloševiću govorio na „veoma ličan način“, pa je Bler stekao utisak da je on ovu misiju previše shvatio kao „ličnu“, a manje kao zadatak vojničkog vođstva.  

Kembel u svom dnevniku otkriva i kako je došlo do bombardovanja RTS, pa otkriva da je čak i lično bio umešan u to, iako je kasnije Toni Bler ukazao da to nije njegova „primarna odgovornost“. Klark je, naime, posle Blerovog odlaska, pozvao Kembela na razgovor. „Mislio sam da će biti reči o sastanku ili o njegovom profilu, o lemu sam mu ranije poslao poruku. Umesto toga, odveo me je do podignutog podijuma i otvorio knjigu koja je ležala na njemu. Sadržala je satelitske fotografije ciljeva. Posebno mi je pokazao razne slike RTS-a Beograda (TV) i sedišta Socijalističke partije, koji je korišćen kao radio-difuzni centar koji je vodila Miloševićeva ćerka. Rekao je da će mu Francuzi dozvoliti da gađa jedan, ali ne i drugi. Uz sliku RTS-a stajao je i „rizik kolateralne štete veoma visok“. Bio je pored crkve i drugih zgrada. Centrala stranke je bila otvorenija. Želeo bi da pogodi i jedno i drugo jer je njegova medijska mašina bila legitimna meta, ali Francuzi su bili veoma nesigurni. Nameravao je da pogodi TV stanicu. Rekao sam da smo se oko toga raspravljali nedeljama. Ali on je rekao da postoji još jedan problem. Ovo je bilo mesto gde su neki od zapadnih novinara radili svoje emisije. Ken Bejkon [portparol američkog Ministarstva odbrane] je govorio da u Beogradu nema sigurnih mesta, što je bilo najbliže da ih upozorimo, ali je upitao koliki je to bio problem?.Odjednom mi je sinulo da su me pitali da li je značaj mete dovoljan da živim sa posledicama besa i verovatno smrti među zapadnim medijima. „Pa mogu li ja to da uradim?“, upitao je. Ne kao „imam li dozvolu?“, već „da li je ovo izvodljivo?“ Rekao je: „Treba mi vaš odgovor u roku od sat vremena ako je to u redu.“ Onda je Solana nazvao. Klark je rekao: „Alaster i ja razgovaramo da li da ga bombardujemo. Francuzi su teški, ali ja sam za.' Rekao sam nakon što je poziv završen da nije teško dokazati da je to bio vojni cilj, i da, osim ako se plašimo da postoji ljudski štit, nema razlike između novinara koji radi i bilo kog drugog civila koji bi mogao biti povređen. Rekao je da, ako može danas da bombarduje TV, sutra struju, zaista bismo počeli da napredujemo. Naleteo sam na Ruperta Smita, rekao mu za razgovor, a on je rekao da je to tipično za njega. „Trebalo bi to da uradi. Njegova odluka, ničija druga. Pravi poziv.’ Razgovarao sam o tome sa Tonijem Blerom. Rekao je da je možda samo pokušavao da mi laska navodeći me da mislim da sam zaista umešan na važan način. Isto tako, primetio sam da nije mogao da odoli da kaže Solani da sam tamo i da sam uključen u diskusiju. Bler je rekao da treba da mu kažem da sam tu da bih bio koristan, ali da to nije bila odgovornost koju sam očekivao u ovom trenutku. Na sreću, u našem izveštaju o medija monitoringu, zabeležio sam jedan red od Džona Simpsona (BBC-jevog urednika za globalna pitanja) koji je rekao da je „pozvan“ na TV stanicu, ali nije otišao, što je sugerisalo da su mediji shvatili da bi to mogla biti meta“, opisao je Kambel.

Ovi redovi su neuobičajeno hladnokrvno priznanje jednog od najvažnijih ljudi u dirigovanju globalnim javnim mnjenjem tokom NATO obračuna sa Srbijom, upravo o svojoj ulozi u bombardovanju jedne TV stanice i kasnijem ubistvu 13 novinara i televizijskih saradnika, iako je Kambel bio nerazdvojan od novinarske profesije. Kambel nije ni trepnuo kada je odobrio bombardovanje i rušenje televizije, odobravajući ideju Veslija Klarka. Ovaj pasus baca sasvim jasno svetlo odgovornosti za ovu akciju na Veslija Klarka, koji se, uprkos francuskom protivljenju, odlučio da bombarduje zgradu RTS. Bler je bolje prosudio ovu situaciju, stavljajući primedbu da rasprava o uništenju RTS nije nešto što je Kambelova „primarna odgovornost“.  Za razmatranje je, svakako, ponašanje popznatog novinara BBC, Džona Simpsona, a možda i drugih novinara, koji su bili unapred bili obavešteni o bombardovanju RTS, pa su ćutali o tome, što otvara raspravu o ulozi novinara u vojnim akcijama i gde je granica koja izveštača pretvara u aktivnog saučesnika? Klark ovom događaju ne poklanja nikakvu pažnju, osim što na jednom mestu beleži da „još nije dobio dozvolu da gađa TV i energetska postrojenja“.    

U oblikovanju Blerovog stava posebnu ulogu imala je bivša premijerka, Margaret Tačer. Tačerova je bila radikalni protivnik rukovodstva Srbije i Slobodana Miloševića još od kraja 80-ih, dok je bila na mestu britanske premijerke. Ona je tako govorila Bleru da ne može da razume zašto Klinton nije odlučniji i zašto ne preduzima snžnije akcije.

Margaret Tačer je bila veoma rani pristalica upotrebe sile protiv Srbije i Miloševića. Ona je, recimo, na predavanju na Ekonomskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu 16. septembra 1998. rekla da „terora i ugnjetavanja više nema u Hrvatskoj, pa čak ni u Bosni i Hercegovini, već na Kosovu, gde je etničko čišćenje uveliko uzelo maha“.

Margaret Tačer, međutim, nije bezuslovno opravdavala i podržavala poziciju britanske vlade i Tonija Blera, jer je ona bila veliki i iskreni protivnik doktrine „humanitarne intervencije“ kako je od početka prikazivan“kosovski pohod“. „Za to je, dakako, na jednoj razini postojao i pomalo licemjeran razlog: time što je nastavak stavljen na humanitarnost, umjesto na uporabu sile, izbjegnuta su neugodna pitanja o potrebi izravna dopuštenja UN (koje se, zapravo, nije ni moglo dobiti zbog protivljenja Kine i Rusije“, naglasila je Tačerka, ističući da je „prisilna humanitarna intervencija, koja je predstavljala dotada nepoznatu doktrinu neizvjesnog dosega i dvojbene zakonitosti, sad se počela isticati kao osnova za oživljeni, premda neproglašeni, novi svjetski poredak“.

Tačerka je već tada kada je knjiga objavljena, 2002. godine, predlagala da se status Kosova odluči na „pravednom referendumu“, a da Srbi na Kosovu dobiju Ustavom zagarantovana svoja prava i da se „poštuju srpske svetinje“.

Tog 2. maja, u Dauning stritu nije vladalo raspoloženje za zdravicu. Toni Bler je nezadovoljan rezultatima bombardovanja Srbije pa nalaže Alisteru Kambelu da hitno orkestrira medije u Britaniji i zemljama Koalicije; da se bombardovanje električnih centrala, trafostanica i dalekovoda po Srbiji prikaže javnosti kao udar na „legitimne vojne ciljeve“. Bler, sa svoje strane, podiže slušalicu da bi, po drugi put u dva dana, „podigao duh“ Bilu Klintonu u Vašingtonu. Prethodnog dana, drugog maja, predložio je američkom predsedniku da odmah uspostave zajednički, britansko-američki „Nervni centar“ u Londonu, odakle će da se komanduje celokupnom propagandom „kažnjavanja Srbije“. Od prethodnog dana nema nikakvog odgovora od Klintona, pa iz Kambelovog dnevnika saznajemo da je Bler „krajnje frustriran“: „T. B. (Toni Bler) je razočaran Amerikancima, ima osećaj da celokupna američka mašinerija ne dejstvuje brzinom koju mi (Britanci) tražimo.“

U kabinetu su Džordž Robertson i ostali došli da urade prezentaciju o kopnenim trupama. Čarls Gatri je zalepio mapu do kamina iznad kamina i prošao kroz tri rute – Albanija, Makedonija, Crna Gora? – i objasnio zašto su sva tri bila teška. On je rekao da postoje dve opcije za invaziju – ograničena, što znači tri meseca i najmanje oko 80.000 vojnika; ili neograničeno, što bi značilo 200.000 vojnika, a još nema pojma odakle bi oni došli.  Bler je nečujno klimao glavom, povremeno glasno uzdišući, i očigledno zatečen razmerom onoga što bi trebalo da bude siguran - a čak ni tada ne bi bio toliko siguran. Rekao je da moramo da nastavimo sa pripremama i da se u međuvremenu nadamo da je vazdušna operacija poboljšala efikasnost i intenzitet. Kambel navodi da su „Srbi tvrdili da su NATO bombe pogodile konvoj izbeglica, ubivši mnoge“, te je on pozvao Džejmija Šeja (portparola NATO-a) i rekao da dok se utvrđuju činjenice, mora da se pripremi „istoriju laži koje su Srbi govorili o žrtvama“. U početku nije bilo jasno da li su tvrdnje tačne ili ne i pokazalo se da je bilo teško izvući informacije iz vojske. Bler je došao na telefonski poziv Klintona. Obojica su sada prilično snažno bili u panici. Klinton je rekao da mora da se radi na Širaku da podržimo napade na mete Faze 3, i da se pomogne Solani i Klarku.

Klinton je rekao da će se osloniti na Širaka i reći da ćemo svi platiti cenu za to, ako na kraju ne budemo u stanju da donesemo odluke za koje vojska veruje da su neophodne, a patnja traje duže nego što bi trebalo.

Toni Bler se plaši da Klinton u Vašingtonu nije još prelomio stvar; da preterano kalkuliše sa mogućim reagovanjem Rusa. U tom momentu, međutim, Bler, zapisuje Kambel, želi da „već u prvoj fazi vazdušne kampanje pridobije Klintona i saveznike u NATO za kopnenu invaziju“, za slučaj da bombardovanje ne dovede do kapitulacije Srbije i pada Miloševića. Plaši se, posebno, da se u nekim krugovima u centrali NATO, ali pre svega u glavi Bila Klintona, motaju ideje o nekakvoj „mirovnoj nagodbi“ sa Miloševićem.

„Previše smo spori, nismo dovoljno energični“, jada se Bler Kambelu, a ovaj još dodaje da je već tada njegov šef bio presekao stvar; da sa Miloševićem ne može da bude nikakvog pregovaranja, bez obzira šta drugi, saveznici misle… „I ne mogu nikako da razumem kako Klinton, kao suptilan političar, ne može da razmišlja ni istoj liniji kao i mi.“

Trećeg maja, Toni Bler nije nimalo impresioniran dotadašnjim rezultatima bombardovanja Srbije, pa odlučuje da lično izvrši pritisak na saveznike u NATO kako bi bili „agresivniji i brži“.

Bler 4. maja poverava Kambelu kako je definitivno načisto da (Bler) lično treba da preuzme operaciju u svoje ruke zato što „ima osećaj“ da je, u tom trenutku i pri aktuelnoj konstelaciji raspoloženja među saveznicima, „jedina osoba sposobna da ubedi Evropljane i privoli ih da obezbede dovoljan broj čizama za kopnenu invaziju“.

Bler je odlučan da lično obezbedi oko 100 000 vojnika. To bi onda bio dobar argument pritiska na Klintona da uđe sa 50 000 Amerikanaca. Taj broj bi bio dovoljan, kako Bleru sugerišu njegovi  ljudi u Ministarstvu odbrane, da se uspešno „obavi posao sa Srbima“.Blerova supruga Šeri Buts, po Kambelu, u tom trenutku skreće pažnju suprugu da dobro iskalkuliše stvar jer su, kako ona pak tvrdi, „Amerikanci spremni da obezbede najviše četrdeset odsto vojnog učešća“.

Već 6. maja, Bler poverava Kambelu da je, „grmilo− sevalo“, odlučio da za pohod na Srbe prikupi dovoljan broj vojnika, ali da pritom ima poverenja jedino u  svoje Britance i Amerikance, mada se, što se tiče Amerikanaca, Klinton i dalje „nešto klati“. Za ostatak ljudstva će da se pobrine njegova propagandna mašinerija. Za početak, Bler, dakle, garantuje 40 000 Britanaca; Nemci će, „možda“, da uđu sa oko 8 000, a ostatak će da popune manje zemlje, članice NATO. Bler je siguran da će ličnim lobiranjem obaviti i taj ostatak posla.

U tom trenutku operacije bombardovanja, Blerov savetnik za pitanja Srbije (docnije savetnik Pedija Ešdauna u BiH) Džulijan Brajtvajt, koji sedi u Operacionom centru NATO u Belgiji, poverava Kambelu da je dan ranije imao dug i „interesantan“ razgovor sa Blerom o Srbiji i Srbima: „Razumeo sam zašto moramo da, po svaku cenu, odvojimo Miloševića od naroda, a definitivno sam stekao utisak da Bler nimalo ne voli, da mrzi Srbe.“

Istog dana, šef Forin ofisa, Robin Kuk, žali se, takođe, nakon sastanka ministara G8, da se Amerikanci „i dalje klate i da nisu od neke koristi“; da „ćute i sede na rukama kad god pokušamo da ih podstaknemo na odlučniju akciju“.

I Toni Bler se jada Kambelu 6. maja kako je Klinton upravo, u odgovoru na pitanje da li Milošević treba da (politički) preživi, odgovorio da ne bi imao ništa protiv, pa Bler odmah zove Klintona i − uprkos ovakvoj izjavi − stiče utisak da se američki predsednik, ipak, „pomakao“ sa ranijeg, kolebljivog stanovišta, te da bi sada, posle britanskog pritiska, prihvatio i kopneni napad na Srbiju. Posle ovog telefonskog razgovora, Toni Bler poverava Kambelu kako mu se učinilo da je Klinton zaista „omekšao“ i da ga je on (Bler) „vratio na poziciju na kojoj smo mi (u Londonu) od početka želeli da bude“.

Pošto mu se čini da je obavio posao sa Klintonom, Bler ne časi ni časa − leti u Pariz kod premijera Žospena i na veliko zadovoljstvo nailazi u Matinjonu na istomišljenika. Kambel prati Blera na tom putu pa zapisuje posle sastanka: „Žospen se pokazao veoma strog prema Miloševiću i misli (kao i mi) da ne postoji situacija u kojoj bi Francuska pristala da on i dalje ostane na vlasti u Beogradu.“

Žospen, takođe, misli kako je dobro da „Marti Ahtisari razgovara sa Miloševićem, ali da to treba da bude razgovor koji, isključivo, vodi do ispunjavanja svih zahteva Koalicije. Bler, međutim, izlazi sa sastanka sa utiskom da je Pariz i dalje „neodređen“ u pogledu kopnene invazije na Srbiju.

Bler je, sa Kambelom, istog dana (u Parizu) na sastanku lidera socijalističkih partija: „Sastanak je bio grozan; Šreder, zasukanih rukava na košulji, više je dremao nego što je bio budan, a bio je, što se tiče tekuće operacije (na Srbiju) apsolutno sranje. Žospen je dobro govorio o Kosovu, ali je svakih pola sata bezvezno skakao sa teme na temu… Bler je sve vreme sedeo sa ustima razvučenim u kiseo osmeh. Nije bio nimalo oduševljen Šrederom, ali je ostao pri tome da bi sa Klintonom moglo nešto da se postigne“…

Zapisujući utisak sa sastanaka u Parizu, Kambel usput beleži da Blerova agresivna linija prema Srbiji ima, u stvari, problem sa Evropljanima u NATO: „U krajnjoj analizi, situacija je takva da smo više sinhroni sa Amerikancima nego sa Evropljanima“. Bler se slaže sa ovim utiskom i dodaje da je upravo to čuo dva dana ranije u razgovoru sa Margaret Tačer koja mu je rekla: „Nemci uvek pokušavaju da  teraju neku disciplinu pa stoga uvek ispadaju nefleksibilni; Francuzima ne treba nikada verovati; Italijani su preslabi; na Špance ne treba računati; jedini kao mi su Holanđani, ali oni su mali.“

Kada je 3. juna ujutro je stigla vest da je srpski parlament izglasao prihvatanje plana, Kambel je održao brifing rekavši da se činilo da je Milošević shvatio poruku, ali smo bili apsolutno jasni da svi uslovi moraju biti ispunjeni, ništa drugo ne može učiniti. Pozvao je Džona Simpsona, koji ga je „iznenadio“ rekavši 'Čestitam, - gem, set i meč“. - 'Nadamo se da je to istina, ako je tako, to je napredak i sada se mora primeniti.' bio je ubeđen da je strah od kopnenih trupa i očigledna promena od strane Amerikanaca ono što je pomerilo Miloševića tamo gde je bio. „Postojala je ironija u činjenici da se sve ovo dešavalo po Šrederovom planu, kada je on bio zadužen za celokupnu strategiju, pretnje uopšte ne bi bilo“, ocenio je Kambel.

Kambel je pozvao da se odupru bilo kakvom trijumfalizmu, ali bilo je jasno da su već na „anatomiji pobede“. Ahtisari je konačno stigao, izgledao je umorno, ali prilično ushićeno za Finca, došepao je uz glasan aplauz i „opet sam pomislio da je Šreder pogrešno shvatio raspoloženje tako što je odlično zagrlio medveda“ i „poslao je sve pogrešne signale“.

Pri kraju agresije na Srbiju, Toni Bler još jednom zove Klintona da se dogovore o daljem „tretmanu“ Srbije, sada kada beru „slatke plodove pobede“. Klinton smatra da saveznici treba već sada da osmisle kratkoročan plan koji bi doveo do neke vrste pakta stabilnosti na Balkanu, ali, pre svega, „treba da kaširamo Miloševića i da srpskom narodu omogućimo da sam formuliše viziju Balkana, a mi da već sada radimo na tome“.

Toni Bler u tom trenutku smatra, zapisuje Kambel, da Zapad treba da izdašno „uspe novac susedima Srbije“, ali da „Srbija ne sme da dobije ni cent“… Srbi treba da znaju da je „Milošević totalno uprskao“.