FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (39): Odlučujući susret s Miloševićem 3. juna 

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Pismo, u kojem se formalno prihvataju široki principi mirovnog sporazuma koji su 6. maja postavili Grupa 7 industrijalizovanih zemalja i Rusija, stiglo je pošto se finski predsednik Marti Ahtisari pripremao da u sredu otputuje u Beograd na prvi sastanak jednog zapadnog lidera i Miloševića od početka NATO bombardovanja.

Planirana poseta i odluka Ahtisarija da razgovara sa čovekom koji je prošle nedelje optužen za ratne zločine sugersali su da je diplomatija dovoljno napredovala da zahteva direktnu razmenu, koliko god takav sastanak bio neprijatan. 

List je naveo da su "zapadni zvaničnici izjavili da poseta gospodina Ahtisarija odražava uverenje zapadnih vlada da gospodin Milošević počinje da popusta pod pritiskom NATO bombardovanja i da vreme ističe za diplomatsko rešenje koje bi sprečilo moguću kopnenu invaziju na Kosovo".  

Iako je američki predsednik Klinton protiv upotrebe kompenih snaga, vojni planeri su smatrali da pripreme moraju da se obave u narednih nekoliko nedelja da bi pretnja invazije bila verodostojna. Najavljeno je da će Klinton za dva dana da se sastanke zajedničkim načelnikom štabova kako bi razgovarali o opcijama za korišćenje kopnenih trupa u slučaju da NATO odluči da izvrši invaziju na Kosovo. Neobično je da je zatraženo da na sastanku ne prisustvuje američki komandant Natoa, general Vesli K. Klark, koji je tvrdio da je neophodna kopnena invazija. 

Džejms P. Rubin, portparol Stejt departmenta, rekao je da će Ahtisari sa sobom poneti detaljan plan sporazuma. Rubin je rekao da „plan pokazuje kako verujemo da će široki principi sa kojima se sada složila Jugoslavija funkcionisati na operativnom nivou.“ 

U pismu koje je danas primila Nemačka, gospodin Milošević je obavezao Jugoslaviju na nejasne uslove iznete 6. maja, uključujući povlačenje sa Kosova „vojnih, policijskih i paravojnih snaga“ i prihvatanje razmeštanja „efikasne međunarodne civilno i bezbednosno prisustvo.''

Međutim, jugoslovensko pismo nije se obavezalo na povlačenje svih srpskih snaga iz pokrajine, što je centralni saveznički zahtev koji, u znak poštovanja prema Rusiji, nije naveden u izjavi od 6. maja.

Pismo je takođe ukazivalo na ništa drugo do prihvatanje „prisustva Ujedinjenih nacija, mandata i drugih elemenata o kojima će odlučiti Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija“ -- poduhvat koji izgleda daleko od zahteva Vašingtona za silom u Kosovo koje bi imalo NATO u svojoj srži.

Milošević je takođe brzo prihvatio „prisustvo Ujedinjenih nacija“ u Hrvatskoj i Bosni u teškim trenucima tamošnjih ratova, prisustvo koje je kasnije iskoristio da konsoliduje srpsku poziciju igrajući se na nejasnoće mandata Ujedinjenih nacija i slabosti raspoređenih snaga.

„Centralno nerešeno pitanje ostaje šta izlazi sa Kosova i šta ulazi“, rekao je Mihael Štajner, diplomatski savetnik nemačkog kancelara Gerharda Šredera. „Potrebne su nam sve srpske trupe, osim mogućeg simboličnog prisustva i ubedljivog vojnog raspoređivanja koje samo NATO može da obezbedi.“

Zapadni zvaničnici su rekli da će Ahtisari to objasniti gospodinu Miloševiću i jasno staviti do znanja da mora prihvatiti uslove NATO-a, a ne izjavu od 6. maja.

Pošto je do sada razgovore sa gospodinom Miloševićem vodio Rus Viktor Černomirdin, NATO je zabrinut da je jugoslovenski lider možda dobio razvodnjenu verziju zahteva alijanse, rekli su zvaničnici. Prisustvo gospodina Ahtisarija se stoga smatralo kritičnim u ovoj fazi.

Uslovi Natoa uključuju povlačenje svih srpskih snaga, prihvatanje od strane Beograda međunarodnih snaga na Kosovu sa Nato u jezgri i povratak blizu milion etničkih Albanaca koji su proterani iz svojih domova.

„Nećemo pristati na manje“, rekla je državna sekretarka Madlen Olbrajt na konferenciji za novinare. Ona je dodala: „Važno je da postoji objašnjenje od strane Miloševića o tome na šta on misli“.

Ona je to rekla nakon sastanka sa italijanskim ministrom spoljnih poslova Lambertom Dinijem, koji je rekao da gospodin Milošević mora da prihvati uslove postavljene 6. maja, kao i zahteve NATO-a i da mora da počne da povlači snage sa Kosova. „Ako se ovo ne prihvati i ne može se proveriti, onda mislim da neće biti moguće da se alijansa dogovori o obustavi bombardovanja“, rekao je gospodin Dini.

Ova izjava, iz zemlje koja je bila među željnijima da okonča bombardovanje, sugeriše da je Klintonova administracija ubedila svoje saveznike da bi samo ono što bi predstavljalo jasno priznanje poraza od strane gospodina Miloševića bilo dovoljno da zaustavi bombardovanje i otvori put do naselja.“ 

Vojne akcije Nato bile su sve snažnije i sada su udarale energetska postrojenja. Korišćene su tzv. „grafitne bombe“ koje su kao paučina padale ne instalacije i bilo ih je teško skinuti, pa su nestanci struje postali česti.  

Borbe na Paštriku i dalje su trajale i jugoslovenska vojska uspešno je odbijala pokušaje mešovitih albansko – Nato snaga da osvoje vrh, što je priznavao i Vesli Klark.  

Tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder u svojim memoarima, zasluge za priključivanje Rusije američkoj i NATO strani, pripisuje nemačkoj diplomatiji. Napad NATO na Jugoslaviju koji je obeležio Šrederovo vreme kao nemačkog kancelara, što je kuriozitet, nema čak ni poslebno poglavlje, nego se razmatra isključivo sa nemačkog unutarpolitičkog gledišta. 

Šreder ocenjuje da je to bilo „veliko dostignuće nemačkog ministra spoljnih poslova, da odjednom ubedi uzdržane Ruse da je bilo u njihovom vlastitom interesu da uskrate podršku Beogradu“.  Šreder piše u memoarima kako ga je spoljnopolitički savetnik Mihael Štajner (bio je prethodno zamenik specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija u Bosni, Šveđanina Karla Bilta) ubedio da bi se „rat“ (NATO agresija) koji se nalazio u „vreloj fazi“ mogao okončati (samo) ako se „Rusija uvuče u čamac“. Moskva je, piše Šreder, dugo ostavljala utisak da, iz neke vrste panslovenskih emocija, stoji na strani Beograda, što je Milošević koristio kao džokera u kartama.

Šreder hvali, u tom kontekstu, Fišerove diplomatske napore da se Jeljcin distancira od Miloševića.
Šreder pretpostavlja da je tom zaokretu doprinelo i to što su Amerikanci i Britanci vodili otvorenu raspravu o slanju kopnenih snaga na Kosovo.

Početkom juna u Petersbergu kraj Bona našli su se Černomirdin, Atisari i Talbot gde je usvojen konačni predlog za Miloševića. „Da bi omogućio ovaj susret, Joška Fišer je upotrebio sve zamislive diplomatske poteze“, navodi Šreder.   

Ruski general Ivašov vidi stvari drugačije i opisuje „aa bismo razumeli kako je tekao proces „predaje“ naših pozicija, pored odluke G8, veoma je važan i period pregovora od 1. do 3. juna“. Bili su to dramatični dani. Tada su se u bonu našli trojica pregovarača, zajedno sa nemačkim domaćinim, Šrederom i Fišerom. Ahtisari navodi da je za NATO krajnji rok za rešavanje krize trebalo da bude sastanak G8 koji se održavao Kelnu 7. i 8. juna. Ako pregovori ne bi uspeli, onda bi na scenu stupili planovi za kopnene trupe.  Černomirdin piše prilično slikovito o napetosti i umoru. Bio je to „poslednji napor“, kako ga naziva finski predsednik. Pregovori su počeli u znaku polemike u američkim medijima koju je Černomirdin vodio sa predsednikom Klintonom. Prvo je Klinton 16. maja objavio autorski tekst u „Njujork tajmsu“ u kojem  je insinuirao da su Amerika i Rusija saglasne u svemu što se tiče bombardovanja SRJ. Černomirdin u svojim memoarima navodi da je bilo nemoguće da se ne odgovori na taj tekst, pa je objavio svoj odgovor u „Vašington postu“, gde je pobrojao sve razlike i neslaganja koje postoje između SAD i Rusije.

Osnovno pitanje bilo je da li će Černomirdin i Athisari u Beograd da krenu s jednim ili sa dva papira? Černomirdin je insistirao da o svemu treba da odlučuje SB UN. To je argumentovao da najbolje poznaje Miloševića, „koji je spreman da se suprotstavi grupi država i NATO, ali nije spreman protiv celog sveta. U jednom trenutku, rano ujutru, Amerikanci su listi uslova predložili da se dodaju reči „između ostalog“, što je ukazivalo da će lista uslova još da se širi. Černomirdin je zatvorio aktovsku i otišao. Ipak, sledećeg dana, 2. juna, postignut je dogovor sa 10 tačaka koji je omogućio da Černomirdin i Ahtisari sledećeg dana krenu u Beograd.   

Članice Natoa su postigle šta su htele. U Bonu je Černomirdin bio iznenađen kada je saznao da su „stratezi Natoa već planirali raspoređivanje svojih vojnih kontingenata, i to tako da Rusima nije bilo mesta osim da ostanu među svojim borbenim formacijama“. Takav početak pregovora obeshrabrio je V. S. Černomirdina - „kao udarac u glavu“. General Leonid Ivašov koji je bio u Bonu, podseća da Černomirdin nije pružao otpor na većini pozicija.  Ruska vojska je uspela da se dogovori sa američkom o mnogim pitanjima, uključujući obezbeđivanje ruske vojske posebnog sektora na Kosovu, međutim, Černomirdin je otkazao sporazume i svečano je izjavio da se ruska delegacija slaže sa dokumentom koji su predstavili Amerikanci, tj. uz sve uslove koje je Talbot nudio. Prema Ivašovu, Černomirdin je iz Moskve u Bon 1. juna 1999. na razgovore sa Strobom Talbotom i Martijem Ahtisarijem otputovao sa jednim nacrtom sporazuma o miru koji su Rusi usaglasili sa američkim generalima Kejsijem i Fogelsongom. Prvog dana preciziranja dokumenta zastupao je "moskovske smernice", da bi iza ponoći veći deo svoje delegacije "poslao na spavanje" i ostao sam sa američkim diplomatom. Kada je isto jutro iz Bona došao u Beograd i seo sa Miloševićem, svrstao se pod "zastavu Ahtisarija i Nato" zaboravljajući dogovore u Moskvi.

Usvajanjem američkog dokumenta poništen je ceo prethodni proces odobravanja. Ostalo je još da ubedi Beograd“, naveo je Ivašov. Ruski istoričari, poput Jelene Guskove, celokupno Černomirdinovo delovanje doživljavali su kao postepeno „predavanje“ ruskih pozicija i prihvatanje američkih i NATO stavova. 

Ruska vojna delegacija koja je učestvovala u pregovorima nadalo se da će se posle Nemačke vratiti u Rusiju i izvestiti Jeljcina da su svi ruski zahtevi ostali neispunjeni. Ali Černomirdin je odlučio da odleti pravo u Beograd. Poslednji sastanak sa Miloševićem je bio dramatičan, jer je Milošević shvatio da je primoran da potpiše ultimatum. Talbot citira sledeći opis Černomirdina, koji je Ahtisari dao po povratku iz Beograda:

"Naš prijatelj Viktor je bio apsolutno neverovatan. Uradio je sve što je obećao, bez podmetanja i pritužbi. Srbi su se jasno nadali da će im ponuditi izlaz; ali im to nije dao."

Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin 3. juna zajedno su doputovali u Beograd s predlogom od 10 tačaka, sačinjenim u Bonu. Sastanak je počeo u 17.55.  Kad je Ahtisari pružio Miloševiću papir na engleskom jeziku, on je preleteo pogledom preko njega i rekao:

“Mi moramo ili da prihvatimo ovo, ili da dalje ratujemo.” Posle nekoliko trenutaka ćutanja, jedan od jugoslovenskih političara obratio se Ahtisariju s molbom da prokomentariše neku tačku dokumenta. Ahtisari je odgovorio:

“Ja nisam opunomoćen da komentarišem tekst dokumenta.”

Milošević je rekao:

“Ja moram danas sa vladom da proučim ovaj dokument, a sutra će on biti razmotren na zasedanju parlamenta.”

Predložio je da pregovarači ostanu u Beogradu i sačekaju odluku vlade i Skupštine. Milošević i njegovi saradnici su sa Černomirdinom dugo razgovarali o daljim koracima za prekid bombardovanja. Černomirdin je skoro s gnušanjem opisao ponašanje predsednika Miloševića:

“I ponovo Milošević nije rekao nijednu reč o svojoj bezbednosti. Na kraju razgovora ja sam mu predložio da formuliše ocenu ili komentar predloženog dokumenta: s čim se slaže, šta treba korigovati. Pošto konačan tekst treba da usvoje Ujedinjene nacije, postoji mogućnost da se u njega unesu izmene. Nije važno ni da li će te izmene biti prihvaćene, važno je da ceo svet zna šta ne odgovara jugoslovenskoj strani“, naveo je Černomirdin.

Ovaj stav prihvatio je i Leonid Mlečin, koji je, koliko se vidi, sasvim verno prenosio zvanične stavove, odnosno Černomirdinove stavove u svojoj knjizi.  

Ali, nije bilo sve tako, o čemu svedoči general Leonid Ivašov, budući da su ruski generali doputovali u Beograd iz Bona, zajedno s Černomirdinom.  

„Viktor Černomirdin je naterao Slobodana Miloševića da potpiše tu sramnu hartiju. On je postavio ultimatum – ili uzmi, ili ostavi, ili rat ili mir. Kad sam saznao šta su ponudili Miloševiću, ja sam iz Bona pozvao Boru Miloševića u Moskvi i svoje prijatelje u Beogradu i rekao im da taj predlog nikako ne treba prihvatiti i da Milošević treba da traži ozbiljne izmene. Posle toga sam u Beogradu prisustvovao pregovorima u kojima je on to tražio. Tada je Černomirdin pocrveneo, naduo se kao bik, i rekao: “Nikakvih popravki – samo da ili ne. Šta ti hoćeš“, vikao je na Miloševića. “Ako prihvatiš papir koji ti je ponuđen bez ikakvih izmena, onda nastupa mir, Kosovo ostaje u SRJ, a ako ne prihvatiš – rat. Ti hoćeš rat!” – vikao je“, svedoči Ivašov. 

Ali, postoje i drugačija verzija ovog događaja koju je izneo general Ivašov. Osvrćući se na Černomirdinove tvrdnje da je Miloševiću data mogućnost da interveniše, a da je on nije iskoristio, kao i da se kod nas veruje da je Ahtisari bio taj koji ga je pretnjama naterao da potpiše, Ivašov je ponovio:

- Ahtisari je sve vreme ćutao. A pogotovu nije lupao pesnicom o sto. Posle njegovog odlaska, Milošević je okupio rusku ekipu i najuže jugoslovensko rukovodstvo i ponovo rekao da on to ne može da prihvati i da mora nešto da izmeni. Opet je Černomirdin skočio: “Nikakvih popravki!”. I onda je počeo da objašnjava: “Zašto se ti suprotstavljaš? Rat prestaje, Kosovo se vraća Jugoslaviji, dolazi mir”...

Predsednik Srbije Milan Milutinović je tada rekao: “Ja hoću da pitam generala Ivašova da li se on slaže s tim što je rekao Černomirdin, da li će se Kosovo zaista vratiti u sastav Jugoslavije i kada?” Ja sam odgovorio:

“Ako potpišete ovaj akt bespogovorne kapitulacije, Kosovo više nikad neće biti vaše.” 

Na drugom sastanku, 4. juna 1999, Martija Ahtisarija, Viktora Černomirdina i Slobodana Miloševića koji je počeo u 9 časova prisustvovao je kao načelnik Štaba Vrhovne komande i general Dragoljub Ojdanić. 
- Tom drugom sastanku, 4. juna 1999, Martija Ahtisarija, Viktora Černomirdina i Slobodana Miloševića, prisustvovao sam i ja kao načelnik štaba Vrhovne komande. Sećam se, Finac je iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao dokument zgužvan u "loptu" i nazivajući ga "papirom" rekao da je na nama da ga usvojimo ili odbijemo bez diskusije. Da bi pojačao svoje reči, snažno je udario rukom po stolu, rekavši da će Beograd biti kao tepsija ako odbijemo taj, navodno sa Rusijom usaglašen plan. Nije nam dozvoljeno da išta kažemo, ali "govorile" su naše oči. One su bile pune suza. General Ivašov plakao je kao kiša“, svedočio je Ojdanić.

Milošević je rekao da prihvata predlog kao mirovni plan.  

Dodaje da je odluka da se potpiše plan doneta jer je, ipak, garantovala suverentitet i teritorijalni integritet zemlje. Skupština je glasala i svi su bili za, sem radikala. „Nažalost, opet smo bili prevareni“, konstatuje general. 

Skupština Srbije trebalo je da počne zasedanja 3. juna u 10 časova, a sledeći sastanak je zakazan za 13. časova. Kada su došli do Miloševića, one je rekao: „Savezna vlada i Skupština prihvatili su predlog koji ste doneli“. Odluku Skupštine potpisao je Dragan Tomić. Rekao je da sporazum garantuje jedinstvo Jugoslavije i početak mirovnog procesa koji je od značaja ne samo za Jugoslaviju, nego i za čitav region i Evropu. Ahtisari je odgovorio da je to „prvi korak ka miru“. Milošević je zapalio cigaretu, a general Rimpi, koji je bio u delegaciji, izbrojao je da je Milošević tokom jučerašnjih razgovora popušio 11 komada.  Sastanak je završen u 13.25, bez ikakvih ceremonija. Ahtisari navodi da neki jugoslovenski generali nisu mogli da sakriju razočaranje i potresenost. Černomirdin je prvo pozvao predsednika Jeljcina da mu saopšti vesti, a potom Stroba Talbota. On je otišao u Moskvu da izvesti Jeljcina, a Ahtisari je u Bonu dočekan kao pobednik. 

Šok na srpskoj strani koji je zavladao pošto su Ahtisari i Černomirdin izneli "nova rešenja". Milošević je tražio da se izjasni Skupština Jugoslavije, a na zajedničkoj konferenciji za medije Ahtisari je nadobudno rekao kako je dogovoreno i da se procesuiraju svi za koje se utvrdi da su počinili zločine nad Albancima u ratu, uključujući i najviše vojne i političke funkcionere.

- Naravno da sam znao da kada govori o kažnjavanju najviših vojnih i državnih funkcionera, Ahtisari, praktično, meni preti Hagom. Nije mi bilo stalo tada, imao sam većih briga - sećao se Ojdanić.
Tokom trećeg susreta Milošević je tvrdio da će NATO iskoristiti pregovore kako bi potpuno podelio Jugoslaviju - Kosovo će dati Albaniji, Vojvodinu Mađarskoj, a od Crne Gore stvoriti marionetsku republiku. Izneo je i svoj scenario onoga što će se događati na Kosovu: “NATO će se pod zastavom UN učvrstiti na Kosovu, formiraće privremenu administraciju, a potom i albansku. Za to vreme Srbi, kojima će biti postavljeni nepodnošljivi uslovi, potpuno će napustiti pokrajinu. Biće istisnuti (moram da primetim da je, kako je pokazalo vreme, bio u pravu). Kosovo će postati čisto albanska teritorija sa svojim rukovodstvom, parlamentom, političkim sistemom. I zato se ne treba složiti sa razmeštanjem snaga NATO-a na Kosovu, ma pod čijom zastavom oni nastupali“, zabeležio je Černomirdin.  

I to je sve. Černomirdin tvrdi da "nikave prevare, o kojoj su govorili neki ruski generali, nije bilo". Černomirdin se u knjizi obračunava s generalima “kojima tuđa glava vredi četvrtinu kopejke, a sopstveni vrat celu”, koji su bili spremni da uvuku ruski narod u rat. “Lako je biti principijelan kad ti ne stradaš, i ne snosiš odgovornost”, i još:

“Zašto ti stratezi i taktičari ne iskoriste svoj dar za razrešenje konflikta koji im je pred nosem, da se ne lije uzaludno krv ruske dece i mirnih žitelja, u Čečeniji.”

Ruski predsednik Boris Jeljcin zaključio je da je Černomirdin „uradio sve što je mogao“ i da je „zaustavio rat“. On je ocenio da se pri svemu ovome „Milošević ponašao apsolutno besprincipijelno“, jer je „u odnosima s Rusijom njegov glavni adut bila eksplozija nezadovoljstva građana mojom spoljnom politikom, raskol u društvu, to što nas je guralo u vojnu i političku konfrontaciju sa Zapadom“.  
Jeljcin je prihvatio da su „u vreme Miloševića Albanci bili podvrgnutu okrutnim represalijama i morali su da beže iz pokrajine“.  

Nemački ministar spoljnih poslova, Joška Fišer bio je posebno važna ličnost u vreme bombardovanja. On je bio na čelu partije „zelenih“ koja je nastala iz antiratnog pokreta i protesta protiv istaliranja američkih „peršinga“ na nemačkom tlu. Smatralo se da je on veoma osetljiva karika u celoj operaciji, jer bi uskraćivanje podrške „zelenih“ ovoj operaciji dovelo do pada nemačke vlade, a time i do nemogućnosti Nemačke da učestvuje u bombardovanju Jugoslavije i Srbije. Fišer je, međutim, napadu NATO na Srbiju i Jugoslaviju, pružio i više nego što se očekivalo od njega. Fišer se pokazao kao ratoborni lider koji je davao, kako je to ocenio Oskar Lafonten, „zapanjujuće izjave“, one o Aušvicu, naglašavajući kako su potrebne bombe da bi se zaustavili „srpski esesovci“.  
Žestoki protivnik NATO agresije Oskar Lafonten, koji je, praktično, pošto je u tom času bio lider Socijaldemokratske partije (SPD), doveo Šredera na kancelarski tron, posle duge vladavine Helmuta Kola od 16 godina, zapisao je u knjizi „Srce kuca levo“ kako nije mogao da poveruje da će upravo vlada zakletih pacifista – koalicija socijaldemokrata i zelenih – prvi put posle pola veka Nemačku uvući u rat.

Lafonten je demonstrativno napustio Berlin, i sve funkcije – šefa partije, „superministra“ (finansija) i poslanika u Bundestagu – dvanaest dana pre nego što će bombardovanje početi. U toku agresije pitao se, kaže, da li je bilo pametno što je to učinio. I da li je, kao šef partije, mogao ako ne da spreči rat, ono bar nemačko učešće u tom ratu. Uz opasku da bi mu to, možda, pošlo za rukom da je bio kancelar, što je, po „pravu vučenja“, kao prvi čovek pobedničke stranke, mogao biti…
Lafonten je bio ogorčen što je vladajuća koalicija, koju je „ustoličio“, samo nekoliko meseci posle toga pogazila ono što je zapisano u koalicionom sporazumu: da će striktno poštovati, kad je reč o eventualnom vojnom angažovanju, „međunarodno pravo i nemački ustav“. Želeo je upravo koaliciju sa zelenima, pacifističkom strankom, uveren da će vlada tako lakše moći da vodi politiku mira. Iznenadila ga je činjenica da je ova stranka tako brzo „potrošila svoj pacifizam“.

Upozorio je (Fišera) da Aušvic sami stvaraju oni koji bi, navodno, da ga spreče. Čini to sada NATO: onda su bile gasne komore i metak u potiljak, danas to rade, konstatovao je Lafonten, kompjuterske ubice s pet hiljada metara visine…