FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (38): Boris Džonson, Đinđićeva politička sudbina i tajanstveni Šveđanin

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Nedavni britanski premijer Boris Džonson bio je ratni dopisnik, izveštavajući iz Savezne Republike Jugoslavije, u vreme NATO bombardovanja, što je danas gotovo zaboravljeno.

Džonsonove depeše iz Beograda u proleće 1999. objavljene su u „Dejli telegrafu“, ali se i 25 godina kasnije čine kao zanimljivo štivo. Teško da ga možete optužiti da se bavi nekonstruktivnom propagandom.

Džonson je napad na Jugoslaviju, za koji je nedostajalo odobrenje Saveta bezbednosti UN, nazvao „jadnim ratom“.

„Rat je glup. Rat je pakao. Ali nikada nije bilo rata tako neverovatno nekompetentnog u usklađivanju metoda sa ciljevima“, rekao je on. Za razliku od drugih, on nije pokušao da umanji NATO akcije. „NATO je uspeo da odrubi glavu svešteniku dok je prelazio most usred bela dana na praznik Svete Trojice. Ubili su dete dok je sedela na noši. Naravno, ovo nije bilo namerno, u smislu da neki bradaš u Monsu nije gađao ovog sveštenika tog mališana. Ali moglo bi se reći da je to bilo namerno jer je NATO bacio bombe sa visine od 15.000 stopa u sigurnom saznanju da će civili biti ubijeni.’

Džonson je završio taj konkretan članak rekavši da se nada da će, ako bi došlo do NATO 'parade pobede' na kraju rata, biti čovek iza Klintonove i Blera u njihovim kočijama da im šapuće na uši 'ne samo o svojim sopstvenu smrtnost, ali i smrtnost ljudi za koje su tvrdili da ih štite“.

Osuđujući nasilje srpskih paravojnih formacija nad kosovskim Albancima, Džonson je odbio da se upusti u srbofobiju, koja je bila tako moderna u zapadnim krugovima 1990-ih. „Zovite me glupanom, ali čini mi se da mi se sviđa većina Srba koje sam sreo, i žao mi ih je“, napisao je u članku pod naslovom „Srbi će nas kriviti i imaće pravo“.

Rat protiv Jugoslavije je, naravno, vođen od strane laburističke vlade u Britaniji, pa se možda Džonsonova jaka kritika načina na koji je vođen može posmatrati (barem delimično) kao partijsko politikanstvo, budući da je Džonson već tada bio čovek s velikom perspektivom u torijevskoj partiji.

Ali, Džonson je  Beogradu video stvari, koje je video i bio je time pogođen. „Bilo je posebno tužno hodati ulicom u predgrađu, gde su mrtvi i povređeni odvođeni da vide kolateralnu štetu. Posebno je tužno bilo hodati ulicom u predgrađu, gde su mrtve i povređene iznosili iz kuća. Osetio sam nalet besa što se novac mojih poreskih obveznika koristio za finansiranje ovog uništenja, i bojim se da sam se patetično, na mumljajući način, izvinio. Teško je biti u drevnoj evropskoj prestonici, pod bombardovanjem i ne suprotstaviti se bombardovanju“, napisao je on.

Džonson je drugačije izveštavao i o događajima u Srebrenici. On je u člansku iz 1997. napisao da ni « Muslimani nisu tako fini momci ».

Ipak, samo nekoliko godina kasnije Džonson je promenio melodiju. Na žurci zajedničkog prijatelja, samo nekoliko dana pre ilegalne invazije na Irak 2003. godine, pitali su ga da li veruje u šalu da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje koje se može sastaviti i lansirati u roku od 45 minuta, Džonson zastao i onda odgovorio: „Morate priznati da Sadam nije strašno fin momak ».

Pišući u predgovoru svoje knjige iz 2006. „Have I Got Vievs for You“, Džonson  je porekao mnogo toga u vezi sa svojim ratnim izveštavanjem iz Beograda: „Mislim, retrospektivno, da nisam uspeo da vidim šumu iza drveće; i to me je navelo da drugom zalivskom ratu pristupim otvorenije ». Nastavio je: „Možete reći šta želite o Bleru. Ali on je učestvovao u svrgavanju dva tiranina, Miloševića i Sadama, koje je (Džon) Mejdžor ostavio na vlasti“.

Džonson se brzo odrekao svoje novinarske nekonvencionalnosti radi napredovanja u političkoj karijeri, što je i razumljivo, budući da je stigao na sam vrh britanske političke lestvice. Kada je postao premijer, laburisti su izvukli njegove tekstove iz 1997. o masakru u Srebrenici, u kojem je "ove muslimane" opisao kao "ne baš anđele".

Pišući dve godine kasnije za Ottava Citizen, Džonson je osudio ono što se dogodilo, opisujući to kao „najgori masakr na evropskom tlu od Trećeg rajha“, ali je tvrdio da bi Zapadu bilo teško da se umeša u sukob. „Dobro, kažem, sudbina Srebrenice je bila užasna. Ali nisu baš bili anđeli, ti muslimani“, napisao je Džonson.

U pismu, više od 100 muslimanskih organizacija i predstavnika zajednice pozvalo je gospodina Džonsona da se izvini, tvrdeći da prisustvo događajima u komemoraciji Srebrenice "bez razmišljanja o vašim prethodnim komentarima predstavlja uvredu za žrtve i njihove porodice".

U pismu s 30 drugih parlamentaraca, poslanik laburista Toni Lojd rekao je da "nema opravdanja za bilo kakav način okrivljavanja žrtava genocida za njegovo počinjenje". U Downing Streetu odbacili su ove primedbe i odgovorili da su Džonsonovi komentari izvučeni iz konteksta.

Ali, već sledećeg dana, Džonson je došao u Parlament sa simbolom Srebrenice i dao video izjavu kojom je osudio „najgore zločine koje je Evropa videla posle Drugog svetskog rata“. Džonson je posebno istakao da je „ponosan na ulogu koju je Britanija igrala u proteklih 25 godina u borbi za pravdu, uključujući rad britanskih sudija, advokata i tužilaca“. On, međutim, ni jednom rečju nije pomenuo da je reč o „genocidu“. Džonsonove poruke podržao je i lider opozicije, Keir Starmer, koji je takođe radio na slučajevima iz nadležnosti Haškog tribunala.

Džonsonov ministra spoljnih poslova, Dominik Raab, koji je ranije radio kao advokat Forin ofisa uključen u rad Haškog tribunala, takođe je objavio saopštenje u kojem je neveo da je između 2003 – 2006. Bio službenik Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Zanimljivu epizodu sa Džonsonom opisuje u svojoj knjizi tadašnji savezni sekretar za informisanje, Goran Matić.

Matić piše da mu je Džonson, kada su se našli „delovao zbunjeno i odsutno“, ali da je, kada su počeli da razgovaraju, „delovao drugačije od ostalih novinara“.

– Novinari obično imaju neki svoj sistem razgovora. Deluju ozbiljno, trude se da izvuku što više stavova koji se u medijima smatraju kao zvanični. Usput pokušavaju da lociraju slabosti ili da se kandiduju za razgovor sa Slobom i Mirom. Boris je ponašao nekonvencionalno. Nismo ni razgovarali u formi intervjua. To je bila razmena mišljenja“, opisao je Matić. Vrhunac u toj „razmeni mišljenja“ bio je trenutak kada je Džonson pitao Matića da li zna da peva neku pesmu „Bitlsa“? Kako ide tekst „Оb-la-di, ob la da“?

Kada je Matić to počeo da peva, Džonson je nastavio i otpevao drugu strofu. On nije od toga ništa objavio, ali je otvoreno kritikovao Blerovu politiku.

Ovaj rat, ne samo da je oblikovao političku karijeru Borisa Džonsona, on je još više uticao na političku scenu Srbije. U opoziciji oblikovale su se dve struje koje su se protivile predsedniku SRJ, Slobodanu Miloševiću i njegovoj većini. Na jednoj strani bila je Demokratska stranka Srbije na čelu sa Vojislavom Koštunicom, a na drugom polu bio je predsednik Demokratske stranke, Zoran Đinđić. Koštunica je bio snažni oponent NATO napada, dok je Đinđić video NATO bombardovanje kao komplementarni potez uklanjanju Miloševića s vlasti. Odmah posle 5. oktobra 2000. njih dvojica igraće ključne uloge u državi, ali suprotnosti i nepomirljive razlike će ostati.

Đinđić je u vreme bombardovanja bio u Crnoj Gori jer je smatrao da mu je u Srbiji ugrožen život. Posle nastupa u inostranim medijima u kojima je tražio uklanjanje Slobodana Milošević, on se krajem maja našao veoma lošoj političkoj situaciji. U Beogradu su očekivali da će on vrlo brzo, možda u naredna dva dana, biti smenjen sa mesta predsednika Demokratske stranke.

Đinđić je prethodne nedelje dao nekoliko intervjua stranim medijima - televizijama Si-En-En, Bi-Bi-Si i drugim, zahtevajući slanje predsednika Miloševića u Haški tribunal i tvrdeći da "Jugoslavija mora da uloži intenzivne napore da postane poverenje sveta koji gubi na Kosovu". Ti i drugi slični stavovi se shvataju kao podrška NATO-u, posebno tokom teškog bombardovanja nekoliko gradova u kojima je lokalnim vlastima dominirala Demokratska stranka – poput Niša, Novog Sada i Pirota.

Đinđić je prošle nedelje zajedno sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem posetio Nemačku i tamo razgovarao sa nemačkim kancelarom Šrederom. Zbog te posete i ranijih intervjua, dnevni list „Politika” objavio je veoma obiman komentar u kojem se Đinđić i Đukanović opisuju kao „bivše političke ličnosti koje pokušavaju da steknu novi život potpomognut bombama”. I jedan i drugi deo su „zabune u zapadnoj alijansi“, kaže „Politika“, posebno naglašavajući Đinđićevo odsustvo iz Beograda.

Đinđić je od početka NATO napada u Crnoj Gori, iako je u jednom intervjuu u oktobru prošle godine, nakon prve NATO pretnje bombardovanjem, rekao da će u tom slučaju "voditi otpor NATO bombardovanju Jugoslavije".

Bivši koalicioni partner u koaliciji "Zajedno" Vuk Drašković kaže da Đinđić napustio "njegovu stranku i narod u najtragičnijem trenutku za našu zemlju". Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj kaže da povratak Đukanovića i Đinđića ne treba dozvoliti. Ti koraci izazivaju reakcije i među članovima i rukovodstvom Demokratske stranke u Beogradu.

Bivši potpredsednik DS i bivši ministar informisanja u saveznoj vladi Milana Panića, Miodrag Perišić kaže „da Đinđić nije ispunio očekivanja članstva i mora da odgovori na mnoga naša pitanja“. Drugi funkcioneri osuđuju Đinđića jer se u suštini nije izjasnio protiv bombardovanja Beograda, „prestonice kojoj je bio major”.

Miodrag Perišić je postavio pitanje odgovornosti za Đinđića. "Verujem da Đinđić više neće biti predsednik Demokratske stranke. On je više od pet godina predsednik Stranke bez ikakvih rezultata i mora da ide", naglašava Perišić.

Iz rukovodstva stranke stizali su signali da je smena Đinđića već pripremljena i da bi Đinđić mogao biti smenjen vrlo brzo. Posle raskida koalicije sa strankom Vuka Draškovića, Đinđić je morao da napusti mesto gradonačelnika Beograda. Demokratska stranka nije učestvovala na prošlim izborima i velika greška je što je marginalizovana partija. Kao posledica takve politike je poslednjih meseci bilo nekoliko inicijativa unutar Partije za smenu njenog predsednika.

U Đinđićevom odsustvu iz Beograda, nekoliko organa DS i više članova priprema izjave za javnost kako bi se odvojili od Đinđićevog ponašanja. Predsedništvo Demokratske stranke pripremilo je dokument iz nekoliko tačaka da bi „razjasnio stav DS prema agresiji NATO na Jugoslaviju”. Ističe se da Jugoslavija ima zakonsko pravo na samoodbranu i da je to ustavna i moralna obaveza svih građana Srbije i Crne Gore. Državno rukovodstvo mora voditi politiku ka miru i najboljem interesu ljudi i države. "Za nas je potpuno neprihvatljivo nametanje secesije Kosova i Metohije i neograničena privilegija NATO snaga pripremljena u Rambujeu. Jednako su za nas neprihvatljive ideje o međunarodnom protektoratu za Srbiju i suđenju na procesu sličnom Nirnberškom", glasi jedna od tačaka. Poslednja stvar je da je Demokratska stranka glavni subjekt borbe za demokratske promene u Srbiji, ali da je pod bombardovanjem najviši nacionalni, državni i građanski cilj odbrana zemlje i zaustavljanje agresije. „Nakon prestanka agresije verujemo da će naša borba za reforme biti prihvaćena od većine ljudi na slobodnim izborima“, zaključuje se u pripremljenom dokumentu.

Ovaj sukob unutar Demokratske stranke okončan je posle potpisivanja primirja, kada je na Skupštini DS, Đinđić tasno pobedio svog rivala, potpredsednika DS, Slobodana Vuksanovića.

Za to vreme, nastavljeni su diplomatski pregovori. Americki senat je odbacio meru koja bi zabranila upotrebu kopnenih snaga u Jugoslaviji bez dozvole Kongresa. Mera koja bi ogranicila upotrebu kopnenih snaga "najgori je signal koji bismo mogli dati usred sukoba", rekao je senator iz Micigena, demokrata Karl Levin.

Komandant NATO-a Vesli Klark u izvestaju generalnom sekretaru alijanse Havijeru Solani ostao je pri verziji da je bombardovanje kineske ambasade u Beogradu bilo posledica netačnih mapa. U izvestaju se tvrdi da su mape bile slabo inovirane, a da su pojedine lokacije u njih bile pogresno dodavane, rekao je anonimni funkcioner zapadnog vojnog saveza.

Rusija je, navodno, koristila i druge, nezavanične kanale da predsedniku Srbije stavi do znanja da od nje ne može više da očekuje.

« Njujork tajms » je odmah posle prestanka bombardovanja opisao ulogu koju je uoči poslednje runde razgovora s predsednikom Srbije, imao švedski finansijer, Peter Kastenfelt, a o njegovoj umešanosti prvi put je dan ranije objavio The Financial Times. Rodžer Koen je napisao da je Kastenfelt uz znanje nemačke i finske vlade, vodio  tajne pregovore sa predsednikom Jugoslavije Slobodanom Miloševićem, koji su, « pomogli Jugoslovenu da se pomiri sa mirovnim sporazumom objavljenim 3. juna », pozivajući se na izjave nemačkih i švedskih zvaničnika.

Kastenfelt, koji je londonski investicioni bankar blizak ruskoj vladi, navodno je tajno ušao u Srbiju 29. maja i ostao u Beogradu do 4. juna. On se sastao sa gospodinom Miloševićem pre nego što je finski predsednik i izaslanik Evropske unije Marti Ahtisari, stigao 2. juna na zaključne razgovore. Tada je u razgovoru s Miloševićem Kastenfelt sačinio nacrt memoranduma u kojem je izložio stavove koje zapad neće menjati i one o kojima je bilo mogućno pregovaranje.

„Memorandum je gospodinu Miloševiću odneo njegov šef obezbeđenja“, rekla je osoba koja je blisko poznavala posetu. „To se pokazalo odlučujućim i otvorilo je put brzom sporazumu sa gospodinom Ahtisarijem.“

Njegova uloga - za koju su zvaničnici rekli da je poznata i Sjedinjenim Državama – izražavala je zabrinutost nekih najviših ruskih zvaničnika da ruski izaslanik za Balkan Viktor S. Černomirdin ne napreduje, kao i osećaj u nemačkoj i finskoj vladi da „tajni kanal“ mogao da bude koristan », obrazložio je list.

Glavni diplomatski savetnik nemačkog kancelara Gerharda Šredera, Mihael Štajner, rekao je da se s Kastenfeltom sastao dva puta - 26. maja, tri dana pre tajne misije, i 7. juna, nakon njegovog povratka. Ali Štajner je rekao da je jedina svrha sastanaka bila prikupljanje informacija i razmena mišljenja, insistirajući da Kastenfeltova poseta ima malo uticaja na diplomatske napore.

„Ono što je navelo gospodina Miloševića da prihvati naše uslove bile su dve stvari“, rekao je gospodin Štajner. „Prvo, rastuća cena sve snažnijeg NATO bombardovanja. Drugo, činjenica da je shvatio da Rusija neće odustati od svojih veza sa Zapadom da bi ga spasila.''

Portparol Stejt departmenta, Džejms P. Rubin, odbacio je ideju da je Kastenfelt igrao bitnu ulogu.

"Miloševiću nije bio potreban tajni sastanak da bi znao kakvi su uslovi NATO-a“, rekao je Rubin. „Mogao je da gleda TV. Dakle, nije postojao kanal koji bi pružao bitne informacije o tome šta treba da uradi. Ideja da je kroz ove rasprave promenio stav je čista i potpuna besmislica.''

Drugi Šrederov savetnik za spoljne poslove, Karl Kajzer, rekao je da je Kastenfelt odigrao centralnu ulogu u uveravanju Miloševića kako sporazum može da izgleda bolje od onoga što je ponuđeno na mirovnim pregovorima u Rambujeu.

Kajzer, koji je organizovao sastanke sa Štajnerom, i Kastenfelt su se prvi put sastali i razgovarali o kosovskom ratu na sastanku Istok-Zapad instituta, u Berlinu 9. i 10. aprila, nešto više od dve nedelje nakon početka bombardovanja. Prisustvovao je i Džon Kornblum, američki ambasador u Nemačkoj.

Peter Kastenfelt, koji je nekada radio za investicionu banku Dilon Rid, a tada je posedovao londonsku finansijsku kompaniju, Archipelago Enterprises, blizak je Černomirdinu, ali je osoba od poverenja ruskog predsednika Borisa Jeljcina.

Gospodin Kajzer je rekao da iako je bilo jasno da će srpske snage morati da se povuku sa Kosova i da će NATO snagama morati da bude dozvoljeno da se tamo rasporede u bilo ko mod rešenja, ali vreme tih poteza i njihova veza sa zaustavljanjem NATO bombardovanja, postali su fleksibilniji. Razmatrajući izjavu Grupe 7 industrijalizovanih nacija početkom maja, u kojoj su Rusija i Zapad prvi put izneli uslove za nagodbu, Kajzer i Kastenfelt su videli i druge tačke koje bi mogle da se koriste u razgovoru sa srpskim liderom.

Prva je da je bio ponovo potvrđen suverenitet Jugoslavije nad Kosovom. Druga je da poziv na reviziju statusa Kosova posle tri godine, koji je bio u planu iz Rambujea, nije bilo eksplicitno u saopštenju G -7.

Treća je bila da je sastav „međunarodnih snaga“ na Kosovu delimično bio otvoren za diskusiju. I četvrta je bila da će snage stići pod mandatom Ujedinjenih nacija, za razliku od prisustva NATO-a u Rambujeu.

Nemački zvaničnici su rekli da su Kastenfeltovu posetu organizovali visoki ruski vojni zvaničnici, koji su uspostavili kontakt sa vojnim i bezbednosnim službama u Beogradu. Pn je preko Sofije i prelaza Gradina došao u Srbiju, a u Beogradu odseo je u hotelu Inter Kontinental. Sve ovo prikazano je i u dokumentarnom filmu Bi-Bi-Sija o ratu protiv SRJ.

Važan datum u istoriji Kraljevskog danskog vazduhoplovstva (RDAF) je 30. maj 1999. Toga dana, danski F-16 bacili su bombe na neprijateljsku metu po prvi put u svojoj istoriji. Meta je bila u Srbiji; zemlja koja se nalazi na više od 1.500 kilometara od Danske, a sa kojom Danska nije bila u legalnom ratu. Umesto toga, ono u čemu je učestvovao RDAF bila je „humanitarna intervencija“ koja je trebalo da zaustavi potencijalni srpski genocid u pokrajini Kosovo“, ocenili su danski vojni stručnjaci.

Tokom Kastenfeltovog boravka u Beogradu, Milošević je poslao pismo nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu. U tom pismu Milošević je naveo da je spreman da povuče snage sa Kosova i prihvati „prisustvo Ujedinjenih nacija“ u srpskoj pokrajini.

Milošević je takođe zahtevao hitan prekid 70-dnevnog NATO bombardovanja ako se želi postići rešenje i jasno stavio do znanja da značajne razlike sa Zapadom ostaju.