FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (4): I Klinton je odobrio Bušovo upozorenje

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Na drugoj strani, ono je bilo i izraz zabrinutosti da SAD čine premalo u zaustavljanju raspada Jugoslavije. U prepisci koju sam imao sa Bilom Montgomerijem ovim povodom, on mi je ukazao na jedan deo izveštaja iz ambasade u Beogradu, kojeg je on prosledio državnom sekretaru Iglbergeru.

„S vremena na vreme bih stavio mali komentar u gornjem desnom uglu prve stranice, kao što sam uradio ovde. Ako pogledate moj komentar i Iglbergerov odgovor videćete da smo imali različite poglede na našu politiku prema Balkanu. Želeo sam da SAD budu mnogo više uključene u suočavanje sa užasnim nasiljem koje je izbilo u Bosni i Hrvatskoj. Američka politika, usmeravana ili pod velikim uticajem stava predsednika Buša protiv mešanja tamo, bila je nekako čudno (za to vreme) više zabrinuta za Kosovo nego za Hrvatsku/Bosnu“, naveo je Montgomeri.

Ono što je Lorens Iglberger otkrio kasnije, omogućava da se „Božićno upozorenje“ sagleda na drugi način i da se jasno razume zašto su se Klinton i njegova administracija toliko oslanjali na njega. 

Ovo takozvano „Božićno upozorenje“ Klintonova administracija ponovila je u roku od mesec dana od preuzimanja dužnosti u januaru 1993. godine. Od tada pa sve do vojne intervencije, Božićno upozorenje bilo je razmatrano u američkom Kongresu, gde su senatori i kongresmeni na svakom saslušanju postavljali pitanje da li je Božićno upozorenje ostalo i dalje na snazi.

Naime, Iglberger je u razgovoru za „Vašington post“, samo nekoliko nedelja pošto je Klintonova administracija započela mandat, otkrio da ovo pismo nije bilo samo Bušovo.

„Iglberger je rekao da je Bušovo pismo, koje je pažljivo provereno kod Klintona pre nego što je poslato, podstaknuto obaveštajnim izveštajima da bi Srbi mogli da započnu vladavinu terora na Kosovu tokom tranzicionog perioda u Sjedinjenim Državama. „Ako bi se nešto zaista dogodilo, bili smo spremni da uradimo ono što smo rekli – to vam obećavam“, rekao je Iglberger, dodajući da bi to uključivalo vazdušne napade SAD na Srbiju.

Iglberger je ukazao da se „rat još nije proširio na Kosovo, iako mnogi zvaničnici predviđaju da će to učiniti i pokrenuti širi sukob koji uključuje Makedoniju, Albaniju, Bugarsku i verovatno Grčku i Tursku“.

Diskusije unutar Bušove administracije o tome kako da se odgovori na raspad Jugoslavije sežu  neposredno nakon izveštaja CIA iz oktobra 1990. godine. Održano je na desetine sastanaka međuresornog "poslaničkog odbora" vezanih za Jugosloviju, a najviši zvaničnici su bili u toku sa dnevnim dešavanjima.

Glavno pitanje od kraja 1990. do sredine 1991. bilo je kako sprečiti raspad jugoslovenske federacije koja je sve klimavija. „Mišljenje u administraciji je bilo da je opasnost od rascepa u Jugoslaviji ogromna“, rekao je visoki zvaničnik, koji je dodao da je na Bušovu politiku suprotstavljanja raspadu multinacionalnih država uticala njegova odlučnost da ne komplikuje napore tadašnjeg... sovjetskog predsednika Mihail Gorbačov da održi Sovjetski Savez na okupu.

Stav SAD je dramatizovao kada je Bejker 21. juna 1991. otputovao u Beograd, upozoravajući jugoslovenske lidere na „opasnosti od raspada“ i najavljujući da SAD neće priznati secesionističke republike. Retrospektivno, rekao je bivši zvaničnik američke obaveštajne službe, jugoslovenska vojska je Bejkerov stav prihvatila kao "zeleno svetlo" za upotrebu sile protiv otcepljenih država.

Manje od nedelju dana nakon Bejkerovog odlaska, Slovenija i Hrvatska su ionako proglasile nezavisnost. Kada je slovenačka milicija zauzela njene granične prelaze, izbio je desetodnevni rat sa jugoslovenskom vojskom. Dva meseca kasnije počele su mnogo ozbiljnije borbe između Hrvatske i Srbije.

Ovakvi događaji zatekli su svet između kraja Hladnog rata i početka ozbiljnih međunarodnih napora za suočavanje sa građanskim ratovima. Evropska zajednica od 12 nacija, uznemirena borbama u centralnoj Evropi, nastojala je da posreduje između jugoslovenskih stranaka, ali je prekid vatre brzo propao. Kreatori politike EZ postali su žrtve unutrašnjih razlika, zasnovanih na sukobljenim istorijskim vezama i interesima. U ovoj fazi NATO je Jugoslaviju smatrao problemom izvan svoje nadležnosti. Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) nije imala jasan konsenzus o tome šta da radi. Ujedinjene nacije su u početku bile samo periferno uključene.

Nakon Bejkerove posete Beogradu, Buš i Bejker su odlučili da se Sjedinjene Države neće duboko mešati, već će pustiti Evropljane da preuzmu vođstvo. Dvojica Teksašana na vrhu američke vlade „mislili su da je to močvara“ koju bi Amerikanci trebalo da izbegavaju po svaku cenu, naveli su bliski posmatrači njihove politike. Shodno tome, administracija je preuzela istaknutu ulogu samo epizodično, kada se činilo da su reakcije američke javnosti na televizijske užase sa Balkana zahtevale odgovor SAD.

Gledajući unazad, rani period pasivnosti SAD možda je bio poslednja tačka u kojoj je katastrofa na Balkanu mogla da se zaustavi, prema nekoliko najviših zvaničnika Bušove administracije. „Možda bi odmah na samom početku, da su neke snage bile ubačene duž hrvatsko-srpske granice, mogućno je da bi borbe bile zaustavljene pre nego što su počele“, rekao je savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft, koji je služio kao američki vojni ataše u Beogradu godine. 1959-1961. „Kada je počelo, teško je shvatiti kako ste to mogli zaustaviti bez ogromne sile“, rekao je Skoukroft u intervjuu urednicima i novinarima Vašington posta 19. januara.]

Jedan visoki zvaničnik Stejt departmenta u to vreme, mnogo godina kasnije rekao mi je da bi “bilo bi glupo ne reći Klintonovoj administraciji o sadržini pisma, pošto će sadašnja administracija otići za manje od mesec dana. Izgledali bismo potpuno glupo, ukoliko nova administracija ne bi bila voljna da podrži ovaj korak“.

„Stalni problem ili pritužba, bila je da smo se previše fokusirali na Kosovo, koje je tada bilo mirno, a ne na Hrvatsku i Bosnu, koji su bili ogromni problemi. Odgovor je uvek bio veoma hladnokrvan i ciničan: dok su borbe užasne u Hrvatskoj i Bosni, one su ograničene na te dve zemlje. Ali ako je nasilje izbilo na Kosovu, moglo bi da se proširi i na susedne zemlje kao što su Makedonija, Albanija, Bugarska i Crna Gora. Svi su imali neke veze sa Kosovom. Dakle, iako nismo bombardovali Srbiju do 1999. godine, bili smo veoma angažovani mnogo godina pre toga“, rekao mi je on.

Na zasedanju u sredu 6. maja 1998. Podkomitet za evropska pitanja Komiteta za spolje poslove Senata, zasedao je, a njim su predsedavali senatori Bajden i Smit. Na saslušanju bio je tadašnji američki izaslanik za Kosovo, ambasador Robert Gelbard od koga je senator Smit očekivao da razjasni da li za američku administraciju još uvek važi upozorenje o upotrebi sile koje je obećao američki predsednik Džordž Buš u decedmbru 1992. godine.

Smit je na početku rekao: «  Imajući u vidu potencijal koji ovaj sukob ima da se proširi na ostatak Balkana i šire, uključujući i naše saveznike u NATO-u, Grčku i Tursku, mislim da je od ključne važnosti da administracija jasno iznese svoju politiku po ovom pitanju », te je podsetio da je „u decembru 1992. tadašnji predsednik Buš je u pismu predsedniku Miloševiću uputio nedvosmisleno upozorenje da su Sjedinjene Države spremne da vojno intervenišu ako Srbija napadne etničke Albance na Kosovu. Predsednik Klinton je ponovio ovo takozvano Božićno upozorenje nakon što je preuzeo dužnost 1993. Bilo bi u interesu dalje javne debate o ovom pitanju ako, ambasadore Gelbard, javno kažete u čemu se sastoji ovo upozorenje i da li će to i dalje biti politika SAD », zatražio je predsedavajući, senator Smit.

„U slučaju sukoba na Kosovu izazvanog akcijom Srbije, Sjedinjene Države će biti spremne da upotrebe vojnu silu protiv Srba na Kosovu i u užoj Srbiji“, predsednik Džordž Buš u pismu Slobodanu Miloševiću, tadašnjem predsedniku Srbije, 25. decembra 1992. godine, citirao je senator Smit. Gelbard je rekao da eskalacija sukoba „preti regionalnoj stabilnosti“, gde su Albanija – „koja se upravo vratila sa ivice anarhije i BJRM su posebno ranjive“. 

 

Sutra: Gelbardove osetljive tajne