FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (40): Ruski marš na Prištinu - na ivici Trećeg svetskog rata

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

U razgovoru koji sam vodio s bivšim nemačkim ministrom spoljnih poslova, Joškom Fišerom, on je otkrio jedan zanimljivi detalj o kojem je svojevremeno govorio Henri Kisindžer. Kisindžer je, naime, rekao da je Holbruk, prilikom svojeg poslednjeg susreta s Miloševićem 23. marta 1999. bio spreman da nastavi diplomatsku inicijativu i pregovore. „Mi i drugi Evropljani, kao i Holbruk, prihvatili smo da krenemo u misiju u „poslednjem minutu“ kako bi se izbegao rat. Holbruk je sam dao predlog da se zaustavi vojna akcija, a da se u Srbiji ne donosi odluka u parlamentu koja bi komplikovala pregovore, pa da nastavljamo da pregovaramo. To je bilo odbijeno“, rekao je Fišer.

Imali ste nekoliko pokušaja tokom rata da se preokrene njegov tok. Možete li da ih sumirate?

– Dozvolite da se vratim na svoj susret s Miloševićem. Rekao sam mu da ide u rat sa SAD. „Možete da se smejete oko Evropljana, ali dozvolite mi da vam kažem da je Nemačka to učinila dva puta u 20. veku i to je bilo katastrofalno za nas“, rekao sam mu. On me je pitao: „A šta je s Vijetnamom“. Rekao sam mu: „Ovo nije Vijetnam i Vi niste Ho Ši Min“. Ne znam zašto je to učinio, ali kada je počeo rat bilo je jasno da će Srbija izgubiti. Bila je tragedija za narod da vođa nije učinio sve da izbegne taj rat, što bi dovelo do toga da Kosovo bude pod suverenitetom Srbije.

Kada je počeo rat bile su potrebne političke inicijative da se iz njega izađe. Definisali smo plan od pet tačaka i kako da ga ostvarimo. To je bio tzv. „Fišerov plan“. Veoma teško sam radio da bi se dostigli naši politički ciljevi i okončao rat.

Na osnovu Vašeg plana rat je i okončan?

– Najvažnija stvar bila je da se uključi Rusija, da bi se rukovodstvu u Beogradu i Miloševiću jasno stavilo do znanja da je ugovor jedini izlaz. Ugovor je značio da se prihvate snage bezbednosti zasnovane na NATO na Kosovu. Da se to dogodilo bez rata, Kosovo bi bilo deo Srbije sa autonomnim statusom. Samo prisustvo NATO moglo je da očuva teritorijalni integritet Srbije i zaštiti Srbe na Kosovu. To je pokazao i primer Bosne. Danas je stanje drugačije. Bilo je veoma važno da se krene napred. Na kraju su svi to prihvatili, sama Rusija, pa i Milošević.

U svojoj knjizi navodite reči bivšeg kancelara Kola koji je navodno rekao da on nikada ne bi prihvatio vojnu intervenciju da je on bio kancelar. Da li je to istina?

– To je navedeno u autobiografiji Jevgenija Primakova. Ukoliko je to istina onda bi to bilo čudno, jer sam bio u sobi kada je odluka doneta tokom poslednjih dana Kolove vlade. To je bila odluka o akciji NATO. Ja sam to pomenuo jer bi to zaista bilo veoma čudno, ukoliko je istinito“, objasno je Fišer.

Terminolgija i jezik rezolucije Saveta bezbednosti dogovoren je u dvanaestočasovnim pregovorima ministara inostranih poslova G8 u Kelnu 7. i 8. juna. Prvog dana, ruski ministar Igor Ivanov pokušavao je da ukloni spominjanje saradnje sa Tribunalom za ratne zločine i sugerisao da se dozvoli deo bezbednosti srpskih snaga da ostanu na Kosovu. Postignuti sporazum omogućio je početak povlačenja jugoslovenskih snaga s Kosova 9. juna.

Jedino veliko preostalo pitanje bilo je kako definisati ulogu Rusije u mirovnim snagama koje predvodi NATO, ali to nije, kao što će se videti bilo nimalo trivijalno pitanje. Madlen Olbrajt je priznala da prvi put posle nekoliko meseci osetila da „može normalno da diše“. I ne samo to. Bio je to njen trenutak trijumfa. „Uprkos svim sumnjama, Alijansa se držala zajedno i kreativnim mešanjem diplomatije i sile mi smo pobedili. Bio je to opojan trenutak. Šetajući ulicama Kelna, dobila sam aplauz. Tokom sastanka G8, ministar inostranih poslova Fišer je rekao: „Pa, ako je to bio Medlinin rat, to je sada Madlenina pobeda“. Odgovorila sam da je to pobeda NATO-a, ali sam se pitao kako se oni koji su to pežoativno nazvali mojim ratom, osećaju sada“, navela je Olbrajtova. Večera, koja je održana u Muzeju čokolade, bila je puna međusobnih hvalospeva i patetničnih zdravica. U njima niko nije zaobišao Madlen Olbrajt.

Posle zasedanja G8 u Kelnu, održana je konferencija za štampu na kojoj su govorili Joška Fišer, Madlen Olbrajt, Robin Kuk i Igor Ivanov.

Madlen Olbrajt je obavestila sve da je dogovoren zajednički nacrt rezolucije posle 12 sati pregovora i najavila nastavak tehničkih sporazuma. „Po ovom osnovu može da se zaključi i vojno-tehnički sporazum“, rekla je Olbrajtova, najavljujući skoru i brzu rekonstrukciju Kosova. Ona se, inače, prethodnog dana sastala sa delegacijom kosovskih Albanaca.

Olbrajtova je ocenila da je sve vreme postojalča „veoma korisna koordinacija između upotrebe diplomatije i upotrebe sile“. „Prvobitno smo imali pretnju upotrebom sile kao podršku diplomatiji; tada smo imali upotrebu diplomatije kao podršku sili“, rekla je Madlen Olbrajt naglašavajući da je „ovo bio izuzetan primer kako sila i diplomatija rade zajedno“. Ali, nije prošlo nezapaženo da je slična „humanitarna retorika“ korišćena u slučaju Kosova i Iraka, te da je služila „projektu nove imperije“.

Istoga dana, 8. juna, predsednik Mađarske, Arpad Genc, bio je u poseti Vašingtonu. Genc se interesovao da li će Milošević da bude svrgnut zbog Kosova? U kratkom, ali veoma ilustrativnom razgovoru, Genc je postavio pitanje statusa Sandžaka, Crne Gore i Vojvodine, dok je Oslobodilačku vojsku Kosova uporedio jevrejskom organizacijom „Hagana“.

Govoreći o Rusima, Klinton je rekao SAD ne mogu da pristanu im daju sopstveni sektor ili da podele komandu i kontrolu sa NATO trupama, jer je “potreban efikasan komandni aranžman kojim se ne može manipulisati etnička politika.“

Klinton je ponovio da ne može da se dozvoli da se „Rusi raspoređuju samo u oblastima koje su uglavnom bile srpske » i ukazao da, bi Rusi mogli „bolje da rade s NATO trupama“, ako bi ušli u sva četiri sektora. Klinton je naglasio da je razgovarao sa mnogo Albanaca i zaključio da će biti „jaka želja da se Srbi kazne“ i zaključio da je potrebno snažno vojno prisustvo da spreči ovu vrstu odmazde.

Uočljivo je da američki predsednik nije nimalo razumeo ono što se tada događalo u Moskvi, što će da postane dramatična problem za dva dana, a ticalo se ruskog učešća u mirovnoj misiji. Klinton je ruskim snagama imputirao neobjektivnost i naklonost Srbija, dok je NATO snage smatrao „objektivnim činiocem“ koji će da vodi računa o uravnoteženim interesima obe strane. Proglašavajući i priznajući kosovsku nezavisnost, pokazalo se da NATO udovoljava albanskim planovima   

Mađarski predsednik je zaključio da u Srbiji „postoji tradicija osvete“, a zatim je rekao da sadašnji „gerilci OVK treba da se pretvore u mirovnjake“.

Genc je zatim ukazao da „nakon što Milošević svrgnut”, mora da se „izbegne haos”. To je navelo Klintona da pita da li misli da će Milošević biti svrgnut zbog Kosova?

Mađarski predsednik je rekao da ne može da predvidi događaje, ali “on će otići na ovaj ili onaj način”. „Grupe u inostranstvu će igrati ulogu. Panić i Varadi i drugi će imati neki uticaj. Postoji još 300-400 drugih koji bi mogli da budu jezgro prelazne vlade. Moramo da budemo oprezni u našoj intervenciji tamo”, ukazao je Genc. On je rekao da Mašarska želi da bude ekonomski stožer za obnovu jugoistočne Evropi i predložio bi sledeća faza pregovora mogla da se bavi nekim drugim pitanjima u bivšoj Jugoslaviji, uključujući Sandžak, Crnoj Gori i Vojvodini.

Narednog dana, 9. juna 1999. potpisan je Kumanovski sporazum. Njime je označen kraj NATO bombardovanja tadašnje Savezne republike Jugoslavije.Vojne i policijske snage SRJ povukle su se s Kosova i zamenjena snagama UN. Savet bezbednosti UN izglasao je Rezoluciju 1244 kojom je ozvaničena vlast UN na Kosovu.

U Rusiji je bio praznik i malo ko je znao da je zemlja na ivici vojnog sukoba sa zemljama NATO-a. Ruski i NATO vojnici bili su spremni da pucaju jedni na druge... Sada se cela priča može rekonstruisati iz beleški glavnih učesnika te drame. Kombinovani bataljon ruskih vazdušno-desantnih snaga, koji je bio u sastavu međunarodnog mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini, izvršio je 12. juna 1999. godine usiljeni marš do Prištine, a cilj operacije bio je zauzimanje aerodroma Slatina pre britanskog odreda mirovnih snaga NATO-a.

Ovi događaji su se odigrali u junu 1999. godine, kada su ruski padobranci tajno prebačeni na aerodrom Prištine, glavnog grada Kosova. Na obe strane su bili generali koji se nisu plašili rata. 

Ruski predsednik Boris Jeljcin otkriva da je on doneo odluku o zauzimanju aerodroma Slatina. Jeljcin navodi da je 4. juna morao da odluči o tome da li da odobri plan vojske o prebacivanju desantne jedinice na prištinski aerodrom? On je sumnjao da li je to potrebno, jer su sva dikumenta potpisana, „čemu sada pokazivati hrabrost, mlatiti pesnicama posle tuče“? Ipak, u uslovima „potpunog neprihvatanja ruske pozicije od strane evropskog javnog mnjena“, odlučio je da Rusija „mora da učini završni gest“, makar i „nemao nikakav vojni značaj.

„Nije se radilo o konkretnim diplomatskim pobedama ili porazima. Stvar je bila u tome što smo ostvarili najvažnije – Rusija nije izgubila na moralnom planu. Nije dozvolila da se raspoluti. Nije dozvolila da bude uvučena u rat“, zaključio je Jeljcin.

General-pukovnik Leonid Ivašov, koji je u to vreme bio načelnik Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane, podseća:

"Radili smo pitanje mogućnosti oružanog sukoba sa NATO-om u fazi donošenja odluke o lansiranju na Kosovo. Postojala je druga opcija, rezervna: da odletimo za Beograd iu slučaju sukoba sa NATO-om, zadržimo blic pregovore o zajedničkom suprotstavljanju pretnji našim mirovnjacima.

Dobro smo znali raspoloženje srpske vojske: bile su spremne da rasporede trupe u južnom pravcu i uđu na Kosovo. U ovom slučaju, NATO bi bio suočen sa perspektivom kopnene operacije, koje su se užasno plašili. Štaviše, Vojska Jugoslavije bi se rado osvetila agresorima i za žrtve i za narušenu čast. Štaviše, u bratskom savezu sa Rusima. Ovaj argument je postao odlučujući..."

„Sputnjik“ navodi da je u maju 1999. godine major Junus-Bek Jevkurov dobio tajni zadatak od najvišeg vojnog rukovodstva Rusije - da se kao grupa od 18 vojnika specijalnih snaga GRU-a Generalštaba Rusije tajno infiltriraju na Kosovo i Metohiju, preuzmu kontrolu nad aerodromom „Slatina” i pripreme se za dolazak glavnih snaga ruskog kontingenta.

Glavnokomandujući NATO snaga u Evropi, general Vesli Klark, tajnu vojnu operaciju ruskih padobranaca doživljavao je kao neprijateljski čin. Tvrdoglav po prirodi, bio je spreman da upotrebi oružje da je zaustavi:

 „Pokušao sam da stupim u kontakt sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom, ali bezuspešno, pa sam pozvao potpredsednika Združenog generalštabova generala Džoa Rolstona u Vašington sa predlogom:

- Zar ne bi trebalo bar da razmislimo o vojnom odgovoru na ovaj izazov?

General Ralston se složio sa ovim predlogom. General Majk Džekson mi je izvestio da ima dve britanske čete (oko dvesta pedeset ljudi) i da Francuzi nude svoj bataljon (još trista pedeset ljudi)“.

U tom trenutku sudbina sveta bila je u rukama vojske. Političko rukovodstvo nije imalo pojma šta se dešava.

U Moskvi je boravio zamenik američkog državnog sekretara Strob Talbot, čiji uticaj se objašnjava ne toliko činjenicom da je ceo život proveo proučavajući našu Rusiju, koliko dugogodišnjim prijateljstvom sa predsednikom Klintonom.

 „U petak, 11. juna“, priseća se Talbot, „stigao sam u Kremlj na sastanak sa Vladimirom Putinom, sekretarom Saveta bezbednosti. Putin se držao povučeno, izbegavao je sukobe i publicitet, i stoga je ostao na periferiji naše panorame. ruske politike.

 Upoznavši Putina, bio sam zadivljen koliko je nenametljivo umeo da uliva osećaj samokontrole i samopouzdanja. Spolja, on se veoma razlikovao od rukovodstva zemlje - nizak, mršav i fizički razvijen; ostali su bili viši od njega, a većina je izgledala prenahranjena. Putin je odisao menadžerskom kompetencijom, sposobnošću da se postignu rezultati bez gužve i nepotrebnih trzavica.

 Ako su Jeljcin i Černomirdin, po terminologiji jednog naučnika, „vrući“, onda je Putin verovatno „najkul“ Rus kojeg sam upoznao. Slušao je sa pažnjom koja je delovala koliko proračunato toliko i pristojno. I meni, kao i ostalima, jasno je stavio do znanja da je uradio domaći i pročitao moj dosije koji su pripremile obaveštajne službe... S jedne strane, ovo deluje laskavo („Znam te“), s druge strane, to je uznemirujuće („Govorim o tebi“ znam“).

 Putin je izrazio zadovoljstvo što je rat na Kosovu ustupio mesto miru. Skoro u prolazu je dodao da mu je drago što je dao svoj mali doprinos, predlažući da Jeljcin imenuje Černomirdina za specijalnog izaslanika“, zabeležio je Talbot.

 Ali onda je došlo do raskola u redovima saradnika Viktora Stepanoviča. Sa njim su na pregovore išli i zaposleni u Ministarstvu odbrane i MIP-u. Protiv Černomirdina se oglasio general-pukovnik Leonid Ivašov, koji je predstavljao Ministarstvo odbrane na pregovorima.

 Ivašov je bio taj koji je insistirao da „Ministarstvo odbrane NATO bombardovanje Jugoslavije smatra kršenjem principa UN, agresijom na suverenu državu i preduzme sve moguće mere.“

 General je članice NATO-a smatrao ratnim zločincima:

"Ustao sam i izjavio da se kategorički ne slažem. Razumeo sam da palim sve svoje mostove iza sebe, ali nisam se lažirao. I zato sam izjavio da predloženi dokument nije ravnopravan sporazum, već ultimatum koji se postavlja Jugoslaviji, zbog čega vojni deo delegacije neće učestvovati u njegovom potpisivanju i napustiće salu za sastanke...“

Delegacije kao takve nije bilo. Černomirdin je vodio pregovore u ulozi specijalnog predstavnika predsednika. On je sam doneo dogovorene predloge u Beograd. Očekivao je da će se Milošević protiviti, argumentovati, tražiti izmene i amandmane.

 „Slobodan Milošević ništa nije dodao!“ rekao je Černomirdin. „Ni jednu jedinu reč!“ Ni Milošević ni njegovi najbliži saradnici nisu uradili ono što se od njih očekivalo: pokušaje da se nacrt rezolucije Saveta bezbednosti UN promeni tako da bolje odražava njihove interese. Koliko je truda potrošeno, koliko krvi je proliveno – za šta? Samo da sada prihvatim dokument koji je mogao ranije da se dogovori?!“

Svaki put kada je Milošević uvukao zemlju u rat, on je konsolidovao svoju vlast. On je pokrenuo vojno-policijsku operaciju na Kosovu kako bi okupio stanovništvo zemlje protiv unutrašnjeg neprijatelja. Ciničan i proračunat političar, znao je da se Kosovo ne može održati. Očigledno je ovako rezonovao: ako bi odmah prihvatio plan razmeštanja stranih trupa, nazvaće ga slabićem, lošim rodoljubom, izdajnikom. A kada je pobio toliko ljudi i uništio pola zemlje, njegov dogovor sa mirovnim planom je neka vrsta državničkog čina. Govoreći na televiziji, Milošević je govorio o pobedi Jugoslavije...

„Bombardovanje“, napisao je Bil Klinton u svojoj autobiografiji, „konačno je slomilo Miloševićevu volju za otporom. NATO i srpska vojna komanda su se 9. juna dogovorile o povlačenju srpskih trupa sa Kosova i stacioniranju tamo međunarodnih snaga bezbednosti pod komandom NATO-a.

Sledećeg dana, Havijer Solana je naredio generalu Klarku da zaustavi vazdušne napade. I objavio sam američkom narodu da je posle sedamdeset dana bombardovanja bombardovanje završeno, srpske trupe se povlače sa Kosova, a milion muškaraca, žena i dece koji su bili primorani da pobegnu mogli su da se vrate svojim kućama.

Snage NATO-a dobile su od Saveta bezbednosti UN mandat za sprovođenje mirovne operacije na Kosovu. A onda je izbio novi sukob – između Rusije i NATO-a. Kamen spoticanja je bilo pitanje uloge ruskog vojnog kontingenta i njegovog specijalnog statusa."Ruska strana," rekao je Viktor Černomirdin, "želela je da ima svoj sektor, otprilike veličine brigade padobranaca. NATO nije želeo da dodeli poseban sektor ruskim trupama. Naš kontingent mora da zadrži određenu autonomiju ili da bude pod komandom snaga UN, ali ne i potčinjen NATO-u. Američka strana, članice NATO-a, poručile su da ove snage treba da budu ujedinjene, odnosno da budu pod njihovom komandom. Lično, uvek sam branio ovu tačku gledišta: Rusija ima svoje posebne interese u Jugoslaviji. Pošto nije članica NATO-a, njen kontingent ne bi trebalo i neće biti podređen komandi Severnoatlantskog bloka.

U međuvremenu, u Ministarstvu odbrane nezadovoljstvo zaključenim sporazumom pretočeno je u konkretnu odluku. Kosovo je bilo podeljeno na pet sektora – američki, francuski, italijanski, nemački i britanski. Ljudi oko ministra odbrane, maršala Igora Sergejeva, odlučili su da, ako ruskim mirovnim snagama ne bude dodeljen sopstveni sektor na Kosovu, one moraju same da ga zauzmu.

„Upravo tokom sastanka sa Putinom“, rekao je zamenik državnog sekretara Talbot, „dobio sam belešku. General Ivašov je dao izjavu da ako NATO uđe na Kosovo sa juga, iz Makedonije, bez konačnog dogovora o ruskom učešću, ruske snage bi jednostrano ušli na Kosovo sa severa, preko Srbije.Preneo sam Putinu sadržaj beleške i dodao da se čini da smo suočeni sa vojnom konfrontacijom.

-Ko je taj Ivašov? – pitao je Putin...

Sedeći u avionu, kladim se jednog od naših generala u deset dolara da će Ivašov biti otpušten pre zalaska sunca“, prognozirao je Talbot.

Pogrešio je zamenik državnog sekretara, koji u Americi važi za jednog od najboljih poznavalaca Rusije. Ogroman skandal se samo rasplamsao, a u njega su uvučeni visoki funkcioneri.

Predsednik Rusije Vladimir Putin rekao je da ga je tokom događaja u Jugoslaviji 1999. godine, kada je obavljao funkciju sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije, tadašnji načelnik Generalštaba Anatolij Kvašnjin pitao za njegovo mišljenje o zauzimanju aerodroma "Slatina" u Prištini, na šta je on je odgovorio: "Ako smatrate da je prikladno, učinite to."

U junu 1999. godine, ruske oružane snage su pokrenule usiljeni marš – iznenadna su se pojavile na Kosovu i preuzele kontrolu nad aerodromom Slatina (glavni vojni aerodrom u blizini Prištine), i to nekoliko sati pre nego što su snage NATO planirale da ga zauzmu.

Svoja sećanja na te događaje Putin je podelio u intervjuu za film "Beograd" na TV kanalu Rusija 1. "Ja sam tada bio sekretar Saveta bezbednosti, došao je tadašnji načelnik Generalštaba, general Kvašnjin. Rekao mi je da postoji ideja da se zauzme ovaj aerodrom", izjavio je ruski predsednik. Prema rečima Vladimira Putina, na pitanje "zbog čega je to potrebno?", Kvašnjin je tada odgovorio: "Jasno je da ćemo jednog dana morati da odemo, ali biće nešto čime ćemo moći da se cenjkamo."

Predsednik Rusije je potom rekao da je znao da Kvašnjin nije rizikovao da ovu akciju koordinira sa visokim zvaničnicima, prvenstveno iz Ministarstva odbrane. "U svakom slučaju, razgovarao je sa mnom o tome i pitao me za mišljenje, na šta sam mu ja odgovorio: 'Ako smatrate da je prikladno, učinite to'", zaključio je Putin.

"Napuštajući Makedoniju", prisećala se tadašnja državna sekretarka Sjedinjenih Država Medlin Olbrajt, "sanjala sam da se dobro naspavam na putu kući. Ali čim je avion poleteo sa zemlje, obavešteni smo da su ruske trupe ušle teritoriju Kosova, a Srbi su ih dočekali u Prištini, kao heroji.  Sendi Berger i ja smo odmah razgovarali sa Stroubom Talbotom, koji je upravo bio na putu iz Moskve. Savetovali smo mu da odleti nazad“.

Nemački ministar spoljnih poslova, Joška Fišer, smatrao je da vojska u Moskvi deluje nezavisno od političkog vođstva. Oslanjajući se na Talbotova informacije, on je naveo da je tu „upečatljivo prikazano da je tih dana i noći u Moskvi nastupila situacija koja je bila na granici pobune najviših predstavnika ruskih vojnih vlasti protiv političkog vođstva“.Fišer je smatrao da „očigledno politički deo vlasti ili nije ništa znao, ili je imao tek ograničena saznanja o onome što je najuži krug generala u ruskom generalštabu planirao sa ruskim trupama stacioniranim u Bosni, koje su se nalazile na putu prema Kosovu, kakve su naredbe izdate i šta je dogovoreno sa srpskim generalima u slučaju povlačenja srpskih bezbednosnih snaga sa Kosova.

„I sam se, u jednom razgovoru sa Igorom Ivanovim, vođenim tih sati, nisam mogao oteti jakom utisku da političko vođstvo u Moskvi više nije jedini gospodar situacije“, saopštio je Fišer.

Talbotov avion je već bio negde iznad Belorusije kada mu je saopšteno da je ruski deo mirovnog kontingenta stacioniran u Bosni ušao na srpsku teritoriju i da se navodno kreće ka Kosovu. Talbota je pozvao savetnik za nacionalnu bezbednost Sendi Berger. Večito razbarušeni Semjuel Berger poznavao je Klintonovu 20 godina. Strob Talbot je poznavao predsednika 30 godina i sam je tražio mesto savetnika za nacionalnu bezbednost, ali je Klintonova izabrala Bergera umesto njega.

Sendi mi je rekao da se vratim u Moskvu i ’napravim galamu’“, priseća se Talbot. „Ušao sam u kontrolnu sobu i razgovarao sa našim pilotom.“

Talbotov povratak u Moskvu se poredi sa onim kako je Primakov, saznavši da će početi bombardovanje Jugoslavije, napustio put u Ameriku i vratio se kući. U stvari, postoji ogromna razlika između njih. Primakov je okrenuo avion da ne bi razgovarao sa Amerikancima. Talbot je okrenuo avion da pregovara.

„U Moskvi“, rekao je Talbot, „u našoj ambasadi smo uživo gledali izveštaje CNN-a o napredovanju ruske oklopne kolone na jugu Srbije. Kada smo stigli u Ministarstvo spoljnih poslova, Ivanov je razgovarao telefonom sa Medlin Olbrajt. Imali su čudan dijalog. Državni sekretar je obavestio ruskog ministra spoljnih poslova da su trupe njegove zemlje već ušle u Srbiju i da se približavaju Kosovu, a on je odgovorio da to nije tačno.

Madlen Ivanov nije verovala: imali smo sopstvene informacije o kretanju trupa na Balkanu, i to iz izvora kojima smo verovali više nego ruskom Ministarstvu odbrane. Međutim, Madlen je sumnjala ko laže: Ivanov njoj ili ruska vojska Ivanova.

Šta se zaista dogodilo? Zašto su ruski padobranci započeli tajni pohod ka Kosovu? I kako se dogodilo da drugi ministri, uključujući i šefa ruske diplomatije Igora Sergejeviča Ivanova, o ovome ništa ne znaju?

 „Mi smo“, sećao se general Ivašov, „počeli da pripremamo izveštaj ministra odbrane Sergejeva predsedniku Jeljcinu da pokušavaju da nas isključe iz balkanskog procesa, da bi izbegli niz mera. Jedna od njih bi mogla biti istovremeno razmeštanje naših mirovnjaka na Kosovu sa NATO divizijama.

Nacrt dokumenta je podnet ministru inostranih poslova Ivanovu. Pažljivo ga je pročitao, napravio nekoliko amandmana i potpisao. Kasnije se pričalo da ministar navodno nije upoznat sa tim, da mu je zamalo „namešten“. Ovo, kao što vidimo, nije tako. Ivanov možda nije znao detalje, ali mu nisu bili potrebni. Detalji su stvar vojske. Ministar odbrane je potpisao i otišao da izveštava Jeljcina. Iz Kremlja se vratio zadovoljan: predsednik je dao dozvolu za razmeštanje ruskog kontingenta na teritoriju Kosova, sinhronizovano sa NATO“.

Ruska vazdušno-desantna brigada vršila je mirovnu misiju u susednoj Bosni. Odlučili su da jedan njen bataljon prebace na Kosovo, a zatim transportnim avionima pošalju još dva bataljona sa ruske teritorije...

General-potpukovnik Nikolaj Staskov, koji je tada bio načelnik štaba Vazdušno-desantnih trupa, rekao je novinarima:

"Odluka je doneta privatno, čak ni na nivou najviših zvaničnika. Ja, kao načelnik štaba Vazdušno-desantnih snaga, znao sam unapred. Mirovnom brigadom Vazdušno-desantnih snaga na Balkanu komandovao je pukovnik Nikolaj Ignatov. I naziva ga:

- Napravite grupu unapred.

Da niko ne primeti, formirali su kolonu na starom aerodromu. Kada su dobili komandu, odmah su pojurili napred. Bilo je nedoumica. Došao mi je pukovnik Ignjatov i rekao da nije dobio nikakva pismena naređenja, šta da radim? Preuzimam odgovornost, kažem, samo napred."

Konvoj koji je krenuo ka Kosovu sastojao se od petnaest oklopnih transportera i trideset pet vozila sa ljudstvom. Glavna briga Ministarstva odbrane bila je kako sakriti prebacivanje ruskih vojnika iz NATO-a. Formalno su bili potčinjeni komandantu američke divizije i zajednički su izvršavali borbeni zadatak.

Ispostavilo se da nije teško prevariti američke vojnike.

General Ivašov:

„Komanda brigade je, po uputstvu Moskve, obavestila komandanta američke divizije da je naš bataljon dobio naređenje da pređe na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Komandant divizije je pitao da li je potrebna pomoć i poželeo uspeh Rusima.

Kod Beograda, bataljon je pod komandu preuzeo general-potpukovnik Zavarzin. Zvanično sam obavestio Viktora Mihajloviča da je naređenje za dovođenje našeg kontingenta na Kosovo dao ministar Sergejev po direktnom naređenju predsednika Rusije. Iskreno govoreći, odnos snaga u Moskvi nije garantovao da bilo ko od zvaničnika Generalštaba, Ministarstva spoljnih poslova ili predsedničke administracije neće pokušati da se meša u Zavarzinove akcije i da neće sprovoditi svoju liniju“.