FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (42): Epilog - prelomni događaj na kraju 21. veka

Nato agresija
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Američki predsednik Klinton s posebnim entuzijazmom pročitao je komentar Džona Kigena koji je potvrđivao pobedu "vazdušnom silom" i svima je to prepričavao, pa se ta priča našla u brojnim memoarima učesnika tadašnjih događaja. Zagovornici vazdušne moći su navijali, a drugi poput Džona Kigana pozdravili su to kao početak nove ere u ratovanju. Ili je bilo?

Kigen je napisao: "Postoje određeni datumi u istoriji ratovanja koji označavaju stvarne prekretnice. Jedan je 20. novembar 1917. kada je kod Kambreja tenk pokazao da je tradicionalna dominacija pešadije, konjice i artiljerije na bojnom polju srušena. 11. novembar 1940. je još jedan kada je potapanje italijanske flote kod Taranta pokazalo da su nosač aviona i njegovi avioni ukinuli vekovnu nadmoć bojnog broda. Sada je na kalendaru novi datum koji treba fiksirati: 3. jun 1999. godine, kada je kapitulacija predsednika Miloševića dokazala da se rat može dobiti samo vazdušnom silom... Sve ovo se može reći bez rezerve i trebalo bi da ga priznaju oni koji sumnjaju, među kojima sam i ja bio, sa velikodušnošću. Neki od kritičara rata već se upuštaju u neljubazni revizionizam, sugerišući da nismo bili svedoci strateške revolucije i da je Milošević bio ponižen pretnjom raspoređivanjem kopnenih trupa ili procesima tradicionalne diplomatije, u ovom slučaju – trebalo bi da biti zahvalan na njihovoj veštini - od strane Rusa i Finaca. Na to se može reći samo da diplomatija nije funkcionisala pre 24. marta, kada je počelo bombardovanje, dok bi razmeštanju velike kopnene snage, iako je očigledno bila sve veća pretnja, ipak bile potrebne nedelje da se izvrši u trenutku kada je Milošević popustio. Revizionisti greše. Ovo je bila pobeda vazdušnom snagom”.

Kasnije godine pokazaće da je ova ocena bila sasvim pogrešna i niko više nije ponovio pokušaj pobede samo vazdušnom silom.

Ruski predsednik Jeljcin i američki Bil Klinton sastali su se 20. juna u Berlinu. Bio je to njihov 17. susret. Jeljcin je dao sve kopije ruskih dokumenata o ubistvu Kenedija. “Ako date to nekom, neka to budu pouzdane ruke”. Dato je u ruke Talbotu što su svi dočekali smehom.

Jeljcin se požalio da “od kada traje Kosovo imam toliko telefonskih poziva da ne može da spavam”.

Klinton se zahvalio što je Jeljcin pomogao da se prevaziđe “veoma težak test”, i predložio razgovor o obezbeđivanju šireg mira u Evropi, o ekonomskom oživljavanju Rusije i o oživljavanju zajedničkog rada na kontroli naoružanja i neširenju oružja. Jeljcin se saglasio da je “presečan veliki čvor” jer je „saradnja zbog Kosova došla na ivicu kolapsa”. Jeljcin je pohvalio obostranu otvorenost, što je sprečilo da stvari izmaknu kontroli. “U toku našeg poslednjeg razgovora, direktno sam rekao da je naše prijateljstvo dostiglo svoje granice, uključujući i našu saradnju u Evropi i svetu. Onda sam rekao, da vidimo da li možemo da nastavimo da budemo prijatelji, a ti si rekao „da“. Odlučili smo da to uradimo i to je to. To je to. Dogovorili smo se. Zašto smo to uradili? Jer sve zavisi od ove dve moćne države. Tako smo nastavili sarađujemo”, rekao je ruski predsednik.

Klinton je ukazao da je saradnja povom Kosova imala pozitivan odjek u svetu, pa je pravo vreme da se oživi rad na ekonomskom preporodu Rusije. Američki predsednik je dodao da je posle Kosova obnovljeno interesovanje za investiranje u Rusiji. Jeljcin je potvrdio da je kosovska kriza olakšala mnoge zajedničke probleme.

Oba predsednika prihvatila su doktrinu koju je formulisao američki diplomata koji je bio veoma mnogo uključen u Bosnu, a kasnije ambasador u NATO i kasnije u Rusiji, Aleksander Veržbou. "Kosovska inicijativa za okončanje problema može da postane model saradnje Rusije i NATO. Bez šale”, napisao je Vežbou u jednom poverljivom memorandumu.

Posle samo nekoliko dana, Klinton je, kako je izvestio „Njujork tajms”, priznao da je “potcenio Srbe”.

“Predsednik Klinton je danas prvi put priznao da je potcenio sposobnost Srbije da izdrži kampanju NATO bombardovanja. Na dugačkoj konferenciji za novinare danas popodne, gospodin Klinton je rekao da je verovao da će predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević posle „nekoliko dana“ bombardovanja da se povinuje zahtevima saveznika i da zaustavi srpski napad na Kosovo.

NATO i administracija su u početku bili kritikovani zbog te pogrešne procene srpske izdržljivosti, a potom i zbog nepostojanja strategije za produženi vazdušni rat, kampanju koja je na kraju trajala 78 dana.

Predsednik i njegovi najviši savetnici do danas nisu priznali da su pogrešili u svom prvobitnom očekivanju da će gospodin Milošević kapitulirati posle nekoliko dana ograničenih vazdušnih udara.

Gospodin Klinton je rekao da je shvatio, kada je g. Milošević izdržao prve dane bombardovanja, da će sukob trajati mnogo nedelja sve dok šteta ne primora jugoslovenskog lidera da popusti u svojoj kampanji terora na Kosovu”, zabeležio je ovaj dnevnik.

Istaknuti vojni stručnjaci, Endrju Baćević i Eliot Koen smatraju da je “kosovski rat bio, za konvencionalnog vojnog istoričara, mali zalogaj. Ogromna prevlast snaga potpuno je nagnuta na jednu stranu: američki odbrambeni budžet bio je petnaest puta veći od ukupnog bruto nacionalnog proizvoda Srbije, a ta cifra čak nije uključivala ni budžete američkih saveznika u NATO-u. Ipak, uprkos konačnoj kapitulaciji Slobodona Miloševića i uprkos izuzetnom odsustvu borbenih žrtava na savezničkoj strani, neočekivano produžena kampanja bombardovanja koja je trajala dva i po meseca ostavila je kiselkast ukus... Nikakvo samočestitanje ili spinovanje u Briselu ili Vašingtonu nije moglo da prikrije ratne nelagodnosti i anomalije, prepirke i greške njegovih vođa, njihove propuste i pogrešne procene”, zaključili su oni.

Američki predsednik je bio u pravu. Kako se to dogodilo, istraživala je i sama Vojska Jugoslavije. Tokom rata, Uprava za moral VJ vodila je obimno terensko istraživanje među pripadnicima VJ o brojnim aspektima sukoba s NATO. Projekat je nakon završetka agresije NATO-a na SRJ odobrio načelnik Generalštaba VJ (u ulozi načelnika Štaba Vrhovne komande), uz saglasnost tadašnjeg Saveznog ministra za odbranu, Pavla Bulatovića.

Obrazovan Savet Projekta, Naučno veće projekta, predsednik, zamenik predsednika, sekretar Saveta projekta i rukovodilac Projekta.

Nosioca realizacije Projekta bila je Uprava za moral GŠ VJ, a u okviru Uprave, rukovodilac projekta pukovnik prof. dr Neđo Danilović. Za izvršnog koordinatora realizacije celokupnog projekta određen je Institut za sociološke i kriminološke studije i istraživanja iz Beograda.

Učesnici u realizaciji projekta bili su: 1) Institut za sociološke i kriminološke studije i istraživanja; 2) Institut za uporedno pravo; 3) Institut za međunarodnu politiku i privredu, 4) Institut za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane;  5) sektor za pravne poslove Ministarstva spoljnih poslova SCG, 6) Savezni zavod za statistiku; 7) Republički zavod za statistiku; 8) Pravni fakultet u Beogradu; 9) Pravni fakultet u Novom Sadu; 10) Pravni fakultet u Kragujevcu i 11) Uprava za moral Generalštaba VJ. Svi učesnici u projektu angažovani su volonterski, pored svojih redovnih radnih obaveza i dužnosti, što je ovaj odgovoran posao činilo još složenijim.

Makro naučni projekat "Odbrana Savezne Republike Jugoslavije od agresije NATO-a" obuhvatao je četiri aspekta otpora agresiji NATO-a, a svaki od njih je činio zaseban naučni projekat:

1) Međunarodno - pravni aspekt agresije NATO-a na SRJ;

2) Oružani suprotstavljanje agresiji NATO-a na SRJ;

3) Socijalni, moralni i psihološki činioci otpora agresiji NATO-a i

4) Informativni aspekt agresije i odbrane od agresije NATO-a na SRJ.

Budući da je projektom bilo predviđeno terensko ispitivanje stavova građana na teritoriji cele Savezne Republike Jugoslavije, uzorak za ovo istraživanje u Republici Srbiji i Crnoj Gori uradila je grupa eksperata iz Saveznog zavoda za statistiku.

Uzorak je bio troetapni i obuhvatao je 4.571 punoletnog građanina Republike Srbije starosti od 18 - 92 godine i 794 punoletna građanina Republike Crne Gore, takođe starosti od 18 - 90 godina. Rezultati ovog projekta još nisu dostupni javnosti.

Na redovnoj NATO konferenciji za štampu 16. maja, portparol Džejmi Šej, na pitanje da li NATO priznaje nadležnost Haškog tribunala (ICTY) za svoje akcije je odgovorio „da se mora razlikovati teoretsko od praktičnog“ i da će „Arburova započeti istragu na Kosovu zato što joj je NATO to priuštio, a ako njenom sudu, kao što mi želimo, bude dozvoljen pristup, to je zbog NATO-a koji je prijatelj Tribunala i hapsi optuženike u Bosni – 14 njih do sada“ a „države NATO-a su omogućile neophodna finansije za uspostavljanje Tribunala i među njegovim većinskim donatorima su“ uz „uveravanje da smo mi i Tribunal kao jedan povodom ovoga“ a Arburova „će nastaviti da podiže optužnice protiv ljudi iz Jugoslavije i ne očekujem nikog drugog tamo, za sada“.

Međunarodni sud za ratne zločine na području bivše Jugoslavije (ICTY) optužio je Miloševića i rukovdstva Srbije i SRJ za ratne zločine 22. maja 1999. godine. Početkom juna Međunarodni sud pravde (ICJ) oglasio se nenadležnim povodom privremene mere obustave bombardovanja jer SRJ nije nasledila članstvo u UN od SFRJ. Ni jedan međunarodni sud nije optužio SAD ili NATO za tzv. „kolateralnu štetu“ tj. gađanje civilnih meta kada je stradalo na stotine ljudi različitog etniciteta. Portparol Odbora za međunarodne odnose u Donjem domu kongresa SAD je rekao: „Veća je verovatnoća da ćete videti kako se zgrada Ujedinjenih nacija ruši cigla za ciglom i baca u Atlantik, nego što ćete videti pilote NATO-a pred sudom za ratne zločine“, a izjave koje to potkrepljuju je dao i Džejmi Šej, portparol NATO-a.

Američki kongresmen Tom Kempbel sa grupom kolega tužio je Klintona za nepoštovanje zakona o vođenju rata, ali je federalni sud u Distriktu Kolumbija gde se nalazi Vašington, glavni grad SAD, odlučio da nema razloga za tužbu i napomenuo da sudska vlast nije tu da rešava političke nesuglasice. Kasnije je i apelacioni sud istog distrikta potvrdio nalaz da nema osnove za postupak.

Zakon o vođenju rata SAD na koji je kongresmen Kempbel mislio kada je tužio Klintona je Rezolucija o ratnim ovlašćenjima iz 1973. godine, doneta u Kongresu SAD posle Vijetnamskog rata kako bi se ograničila mogućnost predsednika da pošalje američke trupe u borbu bez odobrenja Kongresa. Predsedniku je dozvoljeno da pošalje trupe u borbu ili u područja neposrednog neprijateljstva bez objave rata od strane Kongresa ili posebnog odobrenja Kongresa na 60 dana i ima pravo da produži ovaj period bez odobrenja Kongresa dok su trupe u borbi za dodatnih 30 dana što je ukupno 90 dana. Nije precizirano šta Kongres može da uradi ako predsednik odbije da se povinuje ovim odredbama, ali bi mogao da suspenduje sredstva za te trupe i da tako ograniči predsednika. Demokrate nisu ograničili Klintona, a republikanci posmatraju rat kao sredstvo spoljne politike u većoj meri nego demokrate.

Dana 21. septembra 2000. u krcatoj sali beogradske Palate pravde, u ime naroda, osuđeni su na 20 godina zatvora lideri najmoćnijih NATO zemalja za, kako se navodi u presudi „ratne zločine počinjene tokom bormbardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999".

Pošto im se sudilo u odsustvu, na optuženičkim stolicama stajale su ceduljice sa imenima američkog predsednika Vilijama Klintona, državne sekretarke Medlin Olbrajt, britanskog premijera Tonija Blera, nemačkog kancelara Gerharda Šredera, šefova diplomatije i ministara odbrane ove tri zemlje, kao i Havijera Solane, bivšeg generalnog sekretara NATO i Veslija Klarka, NATO komandanta za Evropu.

O ovome su izveštavali i svetski mediji, poput BBC-ja i CNN-a, optužnice su prevođene i putovale su diplomatskim kanalima, ali reakcije okrivljenih su mahom izostale. Sve se dešavalo u poslednjoj nedelji pred predsedničke izbore 24. septembra, kada je u prvom krugu dotadašnjeg neprikosnovenog lidera Slobodana Miloševića pobedio kandidat opozicije Vojislav Koštunica.

Beogradskom tužiocu Andriji Milutinoviću bilo je potrebno tri sata da pročita optužnicu od 183 stranice, a zatim i imena 890 žrtava NATO bombardovanja - 503 civila, 240 vojnika i 147 srpskih policajaca.

U velikoj sali Palate pravde iznad sudskog veća stajala je uramljena slika predsednika Slobodana Miloševića. Svaki od 14 optuženih imao je branioca po službenoj dužnosti, a to su bili advokati iz različitih gradova Srbije.

Na braon kožnim stolicama umesto optuženih bile su zalepljene ceduljice sa imenima na ćirilici i na engleskom. Suđenje koje su jedni poredili sa nirnberškim procesom nacistima, a drugi nazivali farsom, trajalo je nekoliko radnih dana. U publici je bilo pravnika, studenata, kao i penzionera.

„Na početku suđenja koje je kasnilo 40 minuta predsednik veća (Veroljub Raketić) je rekao da na pretres nisu pozvani oštećeni i svedoci, jer bi mogli da budu saslušani skoro svi građani Srbije i SRJ, za šta bi bila potrebna 'nepredvidivo veća' sudnica".

Dragoljub Janković, tadašnji ministar pravde, očekivao je i da će neki od optuženih biti izručeni jugoslovenskim pravosudnim organima. „Kako se u međunarodnoj javnosti menja stav o našoj zemlji, očekujem da će doći do ekstradicije barem nekih od njih", rekao je on.

Radilo se brzopotezno, za dinamiku savremenih suđenja u Srbiji, pa su završne reči iznete iste sedmice. Najveća sudnica u zgradi bila je puna publike, bilo je i stranih posmatrača, ali ne i predstavnika političkog vrha SRJ.

Pripadnik sudske straže stajao je kraj branilaca optuženih, verovatno da bi sprečio eventualni incident, pisao je tada Glas javnosti. Branioci su zatražili oslobađajuće presude za sve klijente, osim za Klintona, čiji je advokat ukazivao na olakšavajuće okolnosti.

„Gospodin Klinton potiče iz nekompletne porodice, živeo je s očuhom i to je verovatno ostavilo traga na njegovo ukupno ponašanje", rekao je između ostalog njegov advokat Tomislav Vojnović.

Osuđeni su za „podsticanje na agresivni rat, ratne zločine protiv civilnog stanovništva, upotrebu nedozvoljenih sredstava borbe, pokušaj ubistva predstavnika najviših državnih organa, kao i za narušavanje teritorijalnog suvereniteta zemlje", navodi se u presudi.

Kada su pročitane osuđujuće presude sudnicom se prolomio aplauz, posebno kada je pročitano ime osuđenog Klintona, zabeležili su novinari „Glasa javnosti“.

Predsednik sudskog veća Veroljub Raketić rekao je da je protiv optuženih već raspisana poternica, da im je određen pritvor i da će im se kazna računati od dana kada budu uhapšeni. U kraćem obrazloženju presude predsednik sudskog veća je rekao da su optuženi agresijom na SRJ prekršili povelju Ujedinjenih nacija i da su u to vreme bili najodgovorniji u NATO-u.

„Optuženi su se plašili da dođu pred sud ili su se plašili da se suoče sa istinom i sopstvenom savešću", rekao je Raketić i naveo da će presude i rešenja o pritvoru biti poslata okrivljenima.

Okružni javni tužilac Andrija Milutinović je istakao da je kazna „bila očekivana", ali da „najbezazleniji među njima zaslužuju mnogo veće kazne".

Ko je sve osuđen i koje funkcije je tad obavljao?

Vilijam Klinton, američki predsednik

Medlin Olbrajt, državna sekretarka SAD

Vilijem Koen, američki sekretar za odbranu

Entoni Bler, premijer Velike Britanije

Robin Kuk, britanski ministar spoljnih poslova

Džordž Robertson, ministar odbrane Velike Britanije

Žak Širak, predsednik Francuske

Iber Vedrin, francuski šef diplomatije

Alen Rišar, ministar odbrane Francuske

Gerhard Šreder, kancelar Nemačke

Jozef Fišer, nemački ministar spoljnih poslova

Rudolf Šarping, nemački ministar odbrane

Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO-a

Vesli Klark, NATO komandant za Evropu

Branilac Žaka Širaka, kragujevački advokat Slaviša Mrdaković, tokom postupka bio je na čelu tima „francuskih branilaca".

„To je nažalost naša tragedija, ali ja se ponosim kako je sud odradio dokaze i ceo postupak kako je vođen i kako su pustili advokate, na čijem sam čelu bio, da slobodno radimo odbranu", kaže Mrdaković.

Podseća da je suđenje bilo samo godinu dana posle bombardovanja, u vreme kada je vlast Slobodana Miloševića bila vrlo poljuljana.

Uveren je da su organi tadašnje vlasti ili državne bezbednosti pratili rad advokata, ali da su ih „pustili da rade".

Mrdaković je predmet, kaže, pripremao čestim odlascima u francusku ambasadu, ali niko ga u tome nije sprečavao.

„Šta bi se desilo da su nam zabranili ili bi nas pobili ili bi nas zatvorili, a mogli su i da dođu da vrše pritisak, garantujem da nijedan advokat nije bio pod pritiskom.

„Kad smo tražili oslobađajuću presudu to je bio bum za ceo svet i dobili smo na Vrhovnom sudu da se ukine presuda", kaže advokat.

Proučavajući predmet kolege i on su, kaže, došli do zajedničkog zaključka da nema dokaza da se vodi krivični postupak protiv bilo kog državnika i zvaničnika, osim „protiv Klintona".

Iako su suđenje pratili komentari da je u pitanju montiran proces, Mrdaković tvrdi da nije bilo tako.

„To je bilo u vreme Miloševića kad je bio najranjiviji, advokati su tražili da se postupak sprovede strogo po zakonu i tako je sproveden i tražili su oslobađajuće presude za sve, osim za Klintona.

„(...)Da je bila farsa, mi bismo ćutali ili tražili male kazne, a mi smo se kao advokati usprotivili i uložili žalbe na presude", kaže Mrdaković.

Dodaje i da nikada niko nije stavio primedbu na prikupljene dokaze i „tri toma dokumentacije".

Presuda - dnevnik rata

Profesionalni član sudskog veća Okružnog suda koje je donelo osuđujuću presudu bio je i Goran Petronijević.

Tada sudija, a danas advokat, Petronijević kaže da postupak jeste bio „malo neobičan, jer je suđeno u odsustvu, ali ispunjeni su bili procesni uslovi da se održi".

„Poslati su pozivi preko ambasada i ministarstava spoljnih poslova država okrivljenih, oni su odbili da prime, ali to se moglo smatrati uručenjem i stekli su se uslovi za suđenje u odsustvu.

„Sama presuda je dnevnik rata i to je njena najveća vrednost, sve ostalo se pokazalo relativnim pa i ta kazna", rekao je tada Petronijević.

Priprema za suđenje je trajala mesecima i više od 30 ljudi je radilo timu u tužilaštvu i sudovima da bi se sistematizovala građa i „tone materijala", dodaje.

Tu su zapisnici, video snimci, fotografije i hiljade stranica dokumentacije.

„U toj presudi je navedeno svaki dan rata šta se dogodilo, šta je gađano, ko je poginuo ili povređen od civila i vojnika i policajaca, koji civilni i vojni objekti su uništeni.

„To je dnevnik tih 78 dana sa svim dokazima, zapisnicima o uviđaju, veštačenjima, balističkim i ostalim", kaže Petronijević.

Posebno je, napominje, interesantna oblast o zagađenju životne sredine i gađanju hemijskih postrojenja poput Petrohemije u Pančevu i naftnih postrojenja, kao i bacanje osiromašenog uranijuma što je spadalo u zabranjenu vrstu borbenih sredstava.

„Tada je profesor Čikarić govorio o tome da će za 15 do 20 godina na prostoru gde je sve emitovano doći do epidemije kancerogenih oboljenja i vidite poslednjih pet godina šta se dešava", kaže Petronijević.

Predstavnici NATO-a su u Ujedinjenim nacijama potvrdili da je osiromašeni uranijum korišćen tokom rata na Kosovu.

Pošto je jedno od krivičnih dela bilo u nadležnosti vojnog suda, po tadašnjim zakonima trebalo je da im se sudi u vojnom, a ne civilnom sudu.

„Zato nije bio veliki problem da se ta odluka ukine, jer je bio nenadležan sud", kaže Dragomir Milojević, tadašnji sudija Vrhovnog suda koji je 19. juna 2001. ukinuo presudu i vratio prvostepenom sudu na odlučivanje.

Naredne godine, tužilac je odustao od krivičnog gonjenja.

„Postupak protiv Vilijema Klintona je obustavljen 12. septembra 2001, a protiv svih ostalih 15. septembra 2001. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu pošto je nadležno tužilaštvo odustalo od daljeg krivičnog gonjenja, odnosno od optužbe", saopštili su iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu

Zaključak

Povodom 25. godišnjice bavili smo se veoma široko napadom NATO na SRJ, ali to je i dalje, čini nam se, nedovoljno, imajući u vidu njegov značaj i posledice koje ga nesumnjivo opravdano čine "najvažnijim razvojem u međunarodnim odnosima na kraju 20 veka", kako je to napisano i izrečeno ne mnogo mesta. Napad NATO na SRJ imao je ogroman uticaj na sve vojne akcije SAD i NATO u 21. veku, ali i na današnje i neseumnjivo, buduće događaje. Kosovski događaji, slobodno se može reći, presudno deluju na oblikovanje 21. veka.

(Kraj)