FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (12)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Fan Nolijevo konvertitstvo u službi Kominterne"

Ovaj idealizovani dokument, pun netačnosti, izvrnutih i nepotpunih činjenica i površnih zaključaka,  postao je “alfa i omega” svih albanskih tvrdnji i argumenata, ne samo na ovoj mirovnoj konferenciji, nego je usvojen i interpretiran sve do današnjih dana. Dokument je ponovo objavio marljivi istraživač albanske istorije, poreklom s Kosova, Bejtula Destani u knjizi “Albania & Kosovo: Political and Ethnic Boundaries, 1867-1946. Documents and Maps”.

Fan Noli, kome je pravo ime bilo Teofanos Stilianis Mavromatis (na slici), bio je biskup i osnivač Albanske pravoslavne crkve, a kasnije, od 1924. i premijer Albanije. Nesumnjivo grčkog porekla, kako se i ponašao u prvoj fazi svoga života, Mavromatis je bio osebujni i nadareni karakter koji je postao najistaknutiji svestrani konvertit koji je igrao neke od ključnih uloga u savremenoj albanskoj istoriji.

Iako je bio sasvim sekularnih profesija, njega je, nakon raskida sa Grčkom pravoslavnom crkvom, ruski arhiepiskop u Americi, Platon Roždestvenski, proizveo u pravoslavnog sveštenika. Fan Noli je bio odlučni sledbenik ideologije pripajanja Kosova i Metohije Albaniji.

Formiranje KONARE

Posle sukoba sa Ahmetom Zoguom, kada je u prvom trenutku Zogu morao da se spasava bekstvom u Beograd, Fan Noli je nakon Zoguovom povratka osuđen na smrt i morao je da pobegne iz zemlje kada je postao deo projekata i nacionalne politike Kominterne na Balkanu.

Noli je u Beču osnovao „Nacionalni komitet“ (albanski: Komiteti Nacional Revolucionar) poznat i kao KONARE. Komitet je izdavao časopis pod nazivom „Nacionalna sloboda“ (na albanskom: Liria Kombetare). Neki od ranih albanskih komunista kao što su Halim Dželo ili Riza Cerova započeli su ovde svoju izdavačku delatnost. Komitet je imao za cilj svrgavanje Zogua i onemogućavanje njegove bilo kakve uloge u političkom živitu zemlje.

Uprkos naporima, pristup i uticaj komiteta u Albaniji bili su ograničeni. Uz intervenciju Koste Bošnjakua, starog komuniste i člana KONARE, organizacija bi dobila bezuslovnu novčanu podršku Kominterne. Takođe, Noli i Bošnjaku su omogućili prognanim članovima Komiteta za nacionalnu odbranu Kosova, koji je Zogu stavio van zakona, da dobiju istu finansijsku podršku iz Moskve od vodeće organizacije za širenje svetske proleterske revolucije.

Kroz KONARE, ali i direktno, Kosovski komitet je učestvovao u Balkanskoj federaciji, agenciji Kominterne za širenje komunizma kod nacionalno nezadovoljnih naroda Balkana, čime je nastavio rane kontakte Bajrama Curija (od 1921.) sa Sovjetima. Kada je politika odbrane Jugoslavije postala zvanična pozicija komunista 1930-ih, ta linija podrške je izbledela, ali nije nestala.

Komitet je u ovom okviru Kominterne sarađivao sa drugim nacionalističkim pokretima koji su nastali u Jugoslaviji kao rezultat delovanja Kominterne na Balkanu. Uglavnom preko Zija Dibra, njeni lideri bi stupili u kontakt i sastajali se sa Stjepanom Radićem, liderom Hrvatske narodne seljačke stranke, bugarskim revolucionarima VMRO Todorom Aleksandrovim i Petrom Čaulevom i Crnogorcem Markom Raspopovićem koji su se nastanili u Skadru.

Komitet za narodnu odbranu Kosova (na albanskom „Komiteti „Mbrojtja Kombetare e Kosoves“ - skraćeno, KMKK), inače, bio je albanska organizacija osnovana u Skadru 1. maja 1918. Uglavnom su je činili Albanci poreklom s Kosova, a predvodio je Hodža Kadri iz Prištine. Postojao je u labavijem obliku od maja 1915. godine. Glavni ciljevi odbora bili su: borba protiv granica Kneževine Albanije, uspostavljenih na osnovu Londonskog ugovora (1913), “oslobođenje” Kosova i ujedinjenje svih zemalja naseljenim Albancima.

Odbor je organizaciono i finansijski podržavao kačake na Kosovu i Skoplju. U toku Pariske mirovne konferencije, 6. maja 1919. Komitet je pozvao na opšti ustanak na Kosovu i drugim albanskim krajevima u Jugoslaviji. Ovo je dovelo do pobune velikih razmera u Drenici u kojoj je učestvovalo oko 10.000 ljudi pod komandom Azema Galice. Ustanak je ugušila Jugoslovenska vojska.

Konfrontacija se nastavila tokom 1920. i 1921, 1923, sa oživljavanjem 1924. Jedan od rezultata bilo je stvaranje "neutralne zone“ oko Junika, koja bi služila za ugrožavanje granice i obezbeđivanje municije i druge logističke podrške za kačake.

Odbor je bio jedan od pet stubova Nolijevog pokreta (zajedno sa vojskom, liberalnim begovima, naprednjacima i Skadranima – katoličkim vođama iz Skadra), iako ih nisu pozvali da budu deo nove vlade koju je vodio Fan Noli.

Kada je umro 1964. nekrolog u Tirani napisao je lično albanski lider Enver Hodža, koji je istakao da “partija ceni ličnost Fana Nolija, njegove zasluge” i predložio da se njegovo telo prenese u Albaniju.

Velikoalbanski zahtevi, SAD odbacile

Noli je, međutim, definisao ključne ideje albanskog nacionalnog programa za Parisku mirovnu konferenciju, koje se u manjim varijacijama čuju i danas. To su sledeće teze: Albanci su podeljeni, oni su direktni potomci Ilira, Makedonaca i Epiraca, a govore jezikom kojim su govorili arijevci. Borili su se protiv Rimljana, Gota, Veneta, Slovena, Turaka. Svi albanski susedi su oslobođeni od njihovih zaštitnika, a Albancima su oduzete teritorije Plav, Gusinje, Podgorica, Niš i Vranje. Albanija je smetala Nemačkoj jer je sprečavala njen “prodor na jug”.

“Granice albanske države moraju biti ispravljene tako da obuhvataju sve teritorije koje su isključivo ili pretežno albanske, koje su u prošlosti isklesane pruskom taktikom, kao što su morska luka Dulcinjo (Ulcinj), visoravan Hoti, Gruda, Plav, Gusinje, provincija Kosovo sa gradovima i okruzima Peć, Prizren, Đakovica, Mitrovica, Priština, Skopje, Debar, Struga i Ohrid, kao i provincija Čamerija, ili Južni Epir, kako je nazivaju Grci, koja se proteže od Krfskog kanala do Preveze. Osporiti albanski karakter ovih okruga znači pobeći pred čvrstim činjenicama koje je potvrdio svaki nepristrasni posmatrač. Srbi su iskreno odustali od tog posla i tvrde da polažu pravo na albansku pokrajinu Kosovo na maglovitim istorijskim osnovama i sećanjima na kratkotrajno carstvo cara Dušana. Albanci su odgovorili da su tu bili vekovima pre pojave Srba na Dunavu i da su danas stvarni posednici zemlje", zaključio je kratko Noli, ne ulazeći, niti navodeći takve “detalje” kao što su očigledni spomenici srpske državnosti ili otomanske statistike stanovništva, budući da je Otomanska imperija bila veoma organizovana i precizna administrativna mišinerija.

Noli nije pomenuo ni poznate “seobe naroda” za koje očigledno zna, jer predlaže: “Štaviše, Srbi nemaju razloga i nemaju pravo da se šire na jug sada kada mogu legitimno da se šire ka severu i da obezbede svoje izlaze na more kroz zemlje naseljene srodnim rasama".  

Ova argumentacija nije bila nikome uverljiva, a najmanje američkoj delegaciji.

"Ova oblast je nepobitno bila neotuđivi deo velikog srpskog carstva u 13. veku“, izjavio je pomoćnik šefa američke delegacije, pukovnika Hausa, Edvard Bonsal.

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu