FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (10)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Italijanska obećanja Albancima"

Ako je Grčka bila zlatna, Turska je bila obavijena mrtvačkim pokrovom; mešavina krvoločnih divljih jahača iz Centralne Azije pred kapijama Zapada; zastave polumeseca vijorile su se ispred samog Beča; pokolji Bugara 70-ih godina XIX veka i sasvim nedavno pokolji na stotine hiljada Jermena. Turski sultan bio je naslednik velikih nemilosrdnih gospodara rata pred kojima je drhtala cela Evropa. (U stvari, sada je on bio samo već oronuli sredovečni čovek ophrvan reumatizmom).

Jedna od savezničkih noćnih mora u poslednjem ratu bila je da bi sultan, koji je kao kalif bio duhovni vođa muslimana širom sveta, mogao pozvati milione pripadnika muslimanske vere da se bore protiv Britanije u Indiji ili Francuske u Severnoj Africi.

Otomanska Turska je odlučno suprotstavljala islamsku veru hrišćanstvu i postojala je opasnost da odnese pobedu u vekovnom sukobu civilizacija. U Britaniji, Kenterberijski nadbiskup i drugi zvaničnici požurili su da formiraju odbor za spasenje Svete Sofije.

Raspad velike imperije

Svet je  samo posmatrao kako se krunila brutalna, neefikasna sila koja više nije trebalo da postoji. Njene arapske provincije su već  otišle, oslobodile se bilo vlastitim naporima bilo da su ih oslobodile velike sile, u zavisnosti od ugla posmatranja; ostaci Jermena su proglasili nezavisnu republiku u maju 1918, a Kurdi na istoku su se pobunili tražeći vlastitu državu. Što se tiče sudbine ostatka zemlje u kojoj se govorio turski jezik, Trakija u Evropi i Anadolija u Maloj Aziji,  ona je mogla biti rešena tek pošto se zadovolje zahtevi koje su Grčka i Italija podnele konferenciji u Parizu.

Britanci, koji su dugo pružali podršku otomanskoj Turskoj, sada su morali da traže alternativnog partnera kako bi zadržali istočni deo Mediterana bezbednim za svoje brodove. Nisu želeli širenje francuske imperije u tom delu i nisu želeli da troše novac ako su već mogli na drugi način da to spreče.  Tako je Grčka, ojačana Grčka, bila ta koja im je pružala takvu mogućnost. I načela, i interesi su im se poklapali. Grčka je bila prozapadna i civilizovana, otomanska Turska azijatska i varvarska.

I Vanizelos je bio tako zadivljujuće vešt, „najveći državnik koga je Grčka stvorila od Periklovog doba“, govorio je Lojd Džordž. Jaka Grčka, verovao je kako Lojd Džordž, kao i mnogi u Forin ofisu, bila bi veoma koristan saveznik. Kako je Vanizelos brzo isticao, Grčka bi mogla staviti Britancima, posebno britanskoj mornarici, na raspolaganje vojne luke i aerodrome koji  bi mogli biti značajna stanica na važnom novom putu prema Indiji. Grčke vlasti su mogle ispuniti vakum nastao propašću otomanske imperije. Samo vojska čiji je posao bio da nadgleda geografske karte i procenjuje snagu i slabosti, mogla je biti skeptična kako prema grčkoj vojnoj sili, tako prema stepenu do kojeg je Turska zaista bila u propadanju. Kada je načelnik britanskog generalštaba upitan da komentariše grčke pretenzije u Maloj Aziji, upozorio je da će grčka okupacija tih delova maloazijske teritorije „stvoriti izvor neprekidnih trvenja i nemira koji će se možda jednog dana završiti u organizovanom pokušaju Turaka da ponovo osvoje oduzetu teritoriju.“ 

Lojd Džordž je, međutim, podržavao Vanizelosa kao malo ko drugi. "On je bio”, govorio je Lojd Džordž, “u suštini liberal i demokrata, a svi reakcionarni elementi su ga mrzeli i plašili se njegovih ideala, njegovog insistiranja na zakonitosti i njegove ličnosti“.  On je mogao da sam o sebi govori, bio je borac, govornik, ikonoklasta, čovek koji se odlikovao mnogim vrlinama, upravo onima koje je Lojd Džordž pokazao u burskom ratu protiv nepravedne politike i vlastite vlade. Ova dvojica državnika su se već odavno poznavala i pokazivala simatije jedan prema drugom; već prilikom prvog susreta 1912. bilo je teško reći ko je koga više šarmirao, Vanizelos Lojda, ili Lojd Vanizelosa. Lojd Džordž je poput proroka iz Starog zaveta imao „divne sposobnosti i jasan uvid u predstojeće događaje i procenu ljudi“; prema Lojdu Džordžu, Vanizelos je bio „veliki čovek, zaista veoma veliki“.

Zajedno su pleli vizije o snažnom savezništvu Grčke i Britanije, Francuske, o savezu koji bi kontrolisao ceo istočni Mediteran na dobrobiti svih. Grčka bi procvetala dok bi otomanska Turska bila svedana na satelitsku državu. 

Italijanski planovi i osuda Srba i Grka

U toku rata dvojica državnika su bila u neprekidnom kontaktu: Lojd Džordž je tvrdio da su on i Vanizelos iskovali zaveru kako da se sruši grčki kralj Konstantin. U oktobru 1918. kada je rat ušao u završnu fazu, Lojd Džordž je sa oduševljenjem odredio termin za raspravu o grčkim zahtevima u toku jednog ručka sa Vanizelosom. Ovaj sastanak je protekao u prijateljskoj atmosferi, a Lord Džordž je bio veoma ohrabren, iako se u toj fazi nije čvrsto obavezao da će podržati sve zahteve Grčke. Vanizelos je sve napore propraćao memorandumima i privatnim pismima u kojima je isticao kako  Grčka želi da sarađuje.

U jednom pitanju koje je moglo da izazove probleme Britaniji, o pitanju Kipra, ostrva na kojem je živelo 80 procenata stanovništva grčkog porekla, Vanizelos je  pokazao posebnu taktičnost. Ako Britanci žele da ostrvo predaju Grčkoj, to bi bilo divno, jer Grčka bi uvek stavila britanskoj strani ostrvo na raspolaganje, posebno britanskim snagama da koriste baze na njemu; a ako Britanci žele da ga zadrže, to bi, isto tako, bilo sasvim razumljivo. 

Kada je Vanizelos izneo stvar Grčke pred Vrhovni savet, bio je uveren da uživa britansku podršku. Mislio je da bi verovatno mogao računati i na Francuze; grčke jedinice su se borile zajedno sa Francuzima protiv boljševika u Rusiji. Amerikanci su od ranije pokazivali simpatije; Italijani su bili jedina velika sila koja je izazivala zabrinutost. S vremena na vreme Lojd Džordž je postavljao izvesna pitanja, Vilson je tražio tu i tamo manja razjašnjenja o turskim zverstvima, a Klemanso je uglavnom ćutao, nije govorio ništa; dok je Orlando, na delikatan način, ukazivao na razmimoilaženja Grčke i Italije koja bi se, nadao se, mogla ubrzo rešiti. (O tome kao i o mnogim drugim stvarima, Orlando je bio taj koji se brinuo).

Vanizelos je pisao u Atinu pun samopouzdanja i poverenja: „Mislim da je moj ekspoze ostavio povoljan utisak. Vilson, Klemanso, Lojd Džordž i čak Orlando uveravali su me u to kad smo se rastajali.“ Grčki ministar inostranih poslova, koji je bio svedok ovog Vanizelosovog uspeha, bio je isto tako oduševljen: „U načelu, imali smo sve velike sile na našoj strani – izuzev Italije, koja, međutim, počinje da razmišlja o mogućnom sporazumu i pomirenju.“

Italijani su možda pomišljali na pomirenje, ali su isto tako mislili na Albaniju i na Malu Aziju, čije su teritorije želeli da uzmu, teritorije koje je isto tako želela i Grčka. Nadali su se da zadrže Dodekanska ostrva, iako je stanovništvo bilo pretežno grčko. Italijanski listovi su zahtevali sve što je Italiji obećano, pa i više od toga. Osuđivali su varvarske Srbe i njihove prijatelje Grke.

Situacija u Albaniji, u kojoj su se Grci i Italijani međusobno gledali popreko, činila je stvari još gorim. Italija je okupirala veliki deo Albanije u toku rata; lokalni Grci i grčka vlada su se uvek iznova žalili zbog ponašanja italijanskih snaga. Italijani su pokušavali da, kako se isticalo, pridobiju Albance ekstravagantnim obećanjima kao što je, na primer, to da neće morati da plaćaju nikakve poreze. U Grčkoj listovi su donosili jezive izveštaje o italijanskoj brutalnosti i silovanjima.

"Celokupno stanovništvo bi se, prema mišljenju britanskog ambasadora u Atini, okupilo i mobilisalo protiv Italije“.