FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (11)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Preuranjeno stvaranje albanske države"

U toku rata Grčka i Italija su u nekoliko navrata u nevezanim razgovorima pokušavale da dođu do kompromisa, a na početku konferencije u Parizu Sonino i Vanizelos su, bez posebnog međusobnog poštovanja, u nekoliko navrata nastojali da dođu zajednički do nekakvog dogovora.

Sonino je predlagao da Grčka dozvoli Italiji da uzme celu obalu Albanije i polovinu teritorije u unutrašnjosti; za uzvrat Grčka bi dobila teritoriju oko Korče (na grčkom Korica), zatim Dodekanska ostrva i oblast oko Smirne na obali Male Azije.

Iako su dva državnika bila spremna da se pogađaju oko Albanije i Dodekanskih ostrva, ni jedan, ni drugi nisu krenuli sa mrtve tačke kad je bilo reči o Maloj Aziji.

Eventualan dogovor bi svakako poštedeo obe strane mnogih kasnijih muka, ali za to nije bilo nikakve šanse. Ni jedan, ni drugi nisu imali poverenja u drugi stranu; obojica su mislili da bi za njihove zemlje najbolje bilo da direktno pregovaraju sa velikim silama.

Turhan paša protiv Jugoslavije

U februaru 1919. izgledalo je da je Vanizelos bio u pravu kada se kockao. Jedino veliko otvoreno pitanje bio je stav SAD, a Vanizelos je imao sve razloge da veruje da bi mogao da se uspešno dodvori Amerikancima kao što se dodvorio Britancima. On je vodio duge razgovore sa pukovnikom Hausom koji ga je uveravao da će SAD da pomognu grčkoj strani.

Nikolson je organizovao susret sa nekima od mlađih Amerikanaca; "On je skroman, šarmantan, sposoban, jednom reči, briljantan. Imao sam najuspešniji ručak sa njim“.

Vanizelos je bio uvek dobar u proceni publike. Sejmur, američki stručnjak, opisuje jedan  susret sa njim: „Shvatajući da je njegov najjači adut upravo poverenje u njegovo poštenje, odlučio je da iznese karte na sto i govori apsolutno otvoreno, mislim da je tako i učinio. Ovakva politika jednaka je bizmarkovskoj veštini i mudrosti.“

Amerikanci su gajili simpatije prema Grčkoj, ali ne naslepo. Imali su rezerve prema grčkim pretenzijama prema Albaniji i Trakiji. Kada je na red došlo pitanje Male Azije, oni su davali prednost grčkim zahtevima nad italijanskim. Još ranije američki odnosi sa Italijom su pogoršani.

Turhan paša Permeti podneo je 24. februara 1919. dokument Pariskoj mirovnoj konferenciji u kojem se suprotstavio stvaranja južnoslovenske države i uključenju Kosova i Metohije u njen sastav. Pošto Albanije nije bila učesnica konferencije, ona je sa delegatima Pariske mirovne konferencije komunicirala samo papirima, ali je albansko delovanje bilo deo širih napora Turske da u što većoj meri očuva svoje nasleđe i uticaj na Balkanu. Već od početka prihvaćen je pristup od strane tri velike sile – SAD, Velike Britanije i Francuske da je proglašenje nezavisne albanske države 1913. bilo preuranjeno, imajući u vidu njenu ekonomsku nerazvijenost i primitivne društvene odnose. 

Shodno tome, odlučeno je da Albanija bude uključena u sistem mandata, uspostavljen na kraju svetskog rata za zemlje i narode koji još nisu izborili nezavisnost i koji će morati da budu pod okriljem „civilizovane sile“ da ih vodi ka nezavisnosti. Na taj način su Albanci uvršteni u grupu naroda koji će se odvojiti od raspadnutih višenacionalnih država, poput Osmanskog carstva i Austro-Ugarske, naroda koje je kolonizovala poražena Nemačka.Tri velike sile na

Konferenciji su takođe došle do zajedničkog mišljenja da ta spoljna sila treba da bude Italija, koja je od rata kraja zahtevala protektorat nad Albanijom. Ona bi zahtevala kontrolu u vidu mandata nad Albanijom čak i tokom Mirovne konferencije. Predstavnici triju sila su prvi put iskazali spremnost da posleratnu albansku državu stave pod mandat Italije u maju 1919. godine, u okviru napora za namirenje potraživanja u Albaniji i na Jadranu, a ponovljeni su i u septembru 1919. godine. godine, nakon zahteva za mandatom koji je krajem avgusta zvanično podneo tada novi ministar spoljnih poslova Italije Titoni.

Albanija je imala različit položaj u grčkom i srpskom pristupu, pošto je Srbija bila učesnica konferencije, a oba su bila važna za Albaniju. Grčka je tražila pripajanje pojedinih teritorija, dok je Srpska delegacija priznavala postojanje Albanije u granicama 1913. i nije imala nikakvih teritorijalnih pretenzija. Srbija je bila, tako, saveznik albanske delegacije u očuvanje njene nezavisnosti i nije se pridružila zahtevima Grčke i Italije za rasparčavanjem svog južnog suseda. Jedan od razloga bila je i zahvalnost i data reč Esat paši Toptaniju za njegovo prijateljsko držanje prema Srbiji i podršku i zaštitu srpske vojske u njenom povlačenju preko Albanije. 

Podela Albanije na stolu 

Podela Albanije bila je stalno na stolu, a definitivni sporazum postignut je od strane premijera Velike Britanije i Francuske, Lojda Džordža i Žorža Klemansoa, koji su se sporazumeli da 13. januara 1920. godine sa italijanskim kolegom Nitijem, prema kojem bi Albanija bila podeljena između tri susedne zemlje, skoro na isti način kako je to predviđao Londonski ugovor iz 1915. godine. Prema ovom kompromisu, Rijeka bi bila prebačena Italiji, dok bi Kraljevina Srbija, Hrvati i Slovenca dobila deo severne Albanije sa centrom u Skadru i koja bi uživala autonomiju poput Rutenske oblasti u Čehoslovačkoj. Grčka bi anektirala Korču i Đirokastru, dok bi Italija dobila suverenitet nad Valonom i njenim regionom i mandat nad preostalim delom albanske države u granicama iz 1913. 

Albanske delegacija već se mnogo ranije podelila na dve grupe: jednu koja je bila bliska britansko – francuskom planu i druga koja je rešenje videla u Italiji. Treća grupa sa Fan Nolijem agitovala je u SAD da Amerika preuzme protektorat nad Albanijom. Albanski lobisti već tada su zahtevali da “Amerika vodi Albaniju u njenim prvim koracima političkog života”. Fan Noli je u svojim memoarima napisao da je lično od Vilsona i njegove supruge Edit dobio podršku za albansku stvar.

Savremeni albanski autori navode Nolijeve tvrdnje da je učestvovao na proslavi Dana nezavisnosti SAD, 4. jula 1918. “na dan kada je predsednik Vilson izgovorio svojih poznatih 14 tačaka”. To je ne samo netačno, nego zanemaruje važnu stvar – da je američki predsednik Vudro Vilson svoj program posleratnog uređenja i američkih ratnih ciljeva poznat kao “Četrnaest tačaka” predstavio 8. januara 1918. u američkom Kongresu. Jedini strani predstavnici prisutni na tom zasedanju bili su članovi srpske vojne misije, koja je bila u višenedeljnoj poseti Americi.       

Turhan paša Permeti pripadao je grupi koja je oslonac tražila u Italji, ali je memorandum koji je uputio bio modofikovana verzija papira koji je 27. novembra 1918. sačinio pravoslavni sveštenik Fan Noli i potpisao sa još 5 svojih kolega u ime “pravoslavnih Albanaca u Americi”. U delovanju američke Svealbanske federacije, gde je Noli bio aktivan presudnu ulogu imali su Obri Herbert i Edit Daram koja je bila sekretar organizacije i koji su, suštinski, kreirali ideološku i programsku platformu za ove i druge albanske tvrdnje.

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu