FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (14)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Pašićeva pomoć održanju nezavisne Albanije"

Esad paša Toptani je bio jedan od onih koji su izrazili želju da se sretnu sa američkim predsednikom i njegova molitva je uslišana, zahvaljujući delovanju srpske vlade. Po otvaranju Mirovne konferencije u Parizu, Esad paša Toptani pojavio se tu kao predsednik legitimne albanske vlade i suprostavio se delegaciji vlade u Draču.

Jugoslovenska vlada i njena delegacija bili su na konferenciji svim sredstvima na strani Esad paše. Pašić i drugi članovi delegacije, osećali su potrebnim da, za podršku koju im je Esad pružao u povlačenju preko Albanije, čine sve što je mogućno da se on pajavi na konferenciji i govori u ime albanskog naroda, kao i da se vrati u Albaniju.

Uz srpsku materijalnu pomoć, u Debru je držana i jedna zgrada pod nazivom "Kancelarija vlade Esad paše", gde su stanovali i delovali njegovi saradnici.

Audijencija kod paše uvrštena je u predsednikov dnevni red 17. aprila i ostavljena je za 12.45 časova.

Pupin o razgraničenju s Bugarskom

Ovaj sastanak je ugovoren samo tri dana nakon sastanka Nikole Pašića sa američkim predsednikom, na kome je Pašić govorio o albanskim stvarima i preporučio Vilsonu da se sastane sa Esad Pašom.

Nekoliko dana ranije, u Pariz je doputovao Mihajlo Pupin koji je počeo da se bavi razgraničenjem Srbije i Bugarske. U memorandumu je izneo mišljenje da predsednik Vilson ne poklanja značaj razlozima strateške i istorijske prirode, koje je zastupao Jovan Cvijić. Mnogo veću važnost je pridavao ekonomskim i saobraćajnim pitanjima. Savetovao je da se ne traži američko posredovanje u jugoslovensko-bugarskom razgraničenju. Kao razlog za to naveo je da su Vilsonovi bliski prijatelji i podržavaoci Čarls Krejn i Klivlend Dodž, bili prezbiterijanci. Sedeli su u upravi Robert koledža u Carigradu, tj. bili su bugarofili.

Pored toga, bugarski poslanik u Vašingtonu Panaretov, kako je to već navela Mabel Grujić, bio je vaspitanik i profesor na istom koledžu, a žena mu je bila Amerikanka koja je održavala bliske veze sa Belom kućom. Drugim rečima, Vilsonovo poznavanje makedonskog pitanja bilo je određeno njegovim razgovorima sa Panaretovim.

Pet minuta pre sastanka sa Vilsonom, Esad paša je bio u predsedničkom holu sa prevodiocem Stavrosom, koji je, pored albanskog, tečno govorio francuski, grčki i turski. Čekajući, Esad se prisetio da predsednik Vilson ne govori francuski, pa je naredio Stavrosu da ode po prevodioca za engleski u Hotel de Krilon, gde je bila smeštena američka delegacija.

Jedan od sekretara ga je zaustavio i rekao: „Predsednik baš i ne govori francuski, ali razume, pa bi drugi prevodilac bio nepotreban“.

Kada je sastanak održan, Esad je govorio albanski, a Stavros je prevodio na francuski. Bio je to monolog, gde je Vilson ćutke slušao. Oni koji su bili u prostoriji imali su utisak da je razumeo suštinu Esadove oštre kritike ponašanja Italije. Ali da bude siguran, predsednik je zamolio posetioca da zapiše sve što je rekao i da mu pošalje.

Esad se vratio u hotel Kontinental i izdiktirao prevodiocu tekst, koji je Ikonomi otkrio 2015. godine među brojnim arhivskim materijalima francuskog Ministarstva spoljnih poslova. Francuski tekst je bio bez datuma i bez daljih naznaka. To je možda bio razlog zašto dokument ranije nije primećen. U dokumentu piše: "Esad-paša smatra velikom počašću što ga je primio predsednik. On žali što ga je nepoznavanje engleskog nateralo da se izražava na albanskom i radoznao je da zna da li je sve što je rekao razumeo. Esad-paša se tokom celog rata borio protiv zajedničkog neprijatelja. Kao šef albanske vlade objavio je rat Austriji, ali pošto je neprijatelj bio jači, morao je da pobegne iz otadžbine. Sklonio se u Italiju, zatim u Francusku i, posle dogovora, stacionirao u Solunu svoju albansku vladu i vojsku, koja je tamo obavljala zadatak. Kao što su i sami saveznici priznali, nikada im nije nedostajala lojalnost Esad-paše. Međutim, kada je odlučeno da se održi mirovna konferencija, nismo bili pozvani da prisustvujemo kao predstavnici drugih država. Zašto? Jer, Italija intrigira u blizini velikih sila. Nastoji da obezbedi sporazum o preuzimanju protektorata nad Albanijom. Ali, Albanija se 500 godina borila protiv Turaka, koji su želeli da nametnu još jedan 'protektorat' koji ona nije želela. Ona teži stvaranju potpuno nezavisne države i sposobna je za samoupravu. Kako je mogućno da se konferencija, koja ima za cilj da oslobodi toliko drugih naroda, usudi da ponovo stavi pod jaram Albaniju koja je, zbog objave rata, propatila koliko i Belgija? Kako može da se cenjka sa nagradom koju je u potpunosti zaslužila? Ona ima pravo na nezavisnost. Ali, Italija ne okreće ni glavu za pravdom, protivi se garantovanju bezgraničnog mira na Balkanu i ometa napredak Albanije ka budućnosti. Italijanski protektorat, u svakom pogledu omražen, bio bi izvor stalnih previranja na Balkanu. Naprotiv, privremeni mandat, poveren nezainteresovanoj vlasti, bio bi sjajna stvar. "Ova sila treba da bude Amerika, od koje Albanci očekuju svoju sreću“, napisao je Toptani Vilsonu. 

Ovaj dokument Ikonomu je uvrstio u knjigu "Esad paša Toptani – Čovek, rat, moć“, koju je objavio 2016. godine.

Kao što se vidi iz teksta, Esad paša američkom predsedniku postavlja dva osnovna zahteva, da ne prihvati protektorat Italije i da se Americi, kao nezainteresovanoj sili, poveri privremeni mandat nad Albanijom. Toptani je verovao da Albanija nema drugog izbora osim da prihvati granice koje su uspostavile velike sile 1913. godine, što je bila ideja kojoj su protivrečili mnogi njegovi savremenici, poput Fan Nolija, koji su politiku gradili na imperijalističkim ambicijama da uključe Kosovo i Metohiju u sastav Velike Albanije.  

Tokom 1919. i ranih 1920-ih, savezničke sile su izbacivale brojne ideje o tome kako će se rešiti pitanje albanskih granica. U svim mogućim kombinacijama Albanija je viđena kao valuta razmene. Njena sudbina je bila u pitanju. Na kraju su evropske sile, u vreme kada je američki predsednik otišao iz Pariza, odlučile da osakate bespomoćnu Albaniju.

Uticaj Esad pašinog lobiranja

Predsednik Vilson je 10. februara 1920. poslao notu saveznicima u kojoj odbacuje ideju o promeni granica Albanije na severu i jugu u zamenu za italijanski mandat, kako su oni tražili. Ova Vilsonova nota bila je najsnažnija podrška koju je američki predsednik do tada dao nezavisnosti Albanije.

Ikonomu objašnjava da je sudbina Albanije na Pariskoj konferenciji bila mnogo komplikovanija od ustaljenih verzija koje dominiraju istoriografijom.

Pitajući se da li je sastanak sa Esad pašom, između ostalih, uticao na predsednika Vilsona da se suprotstavi podeli Albanije, on polazi od toga da se "ništa na svetu ne dešava iz jednog razloga“, i zaključuje da je "lobiranje Esad paše nesumnjivo pomoglo, zajedno sa drugim faktorima“.

Toptani je bio jedini albanski predstavnik koji se susreo licem u lice sa američkim predsednikom i sastanak je bio dozvoljen jer se tokom rata svrstao sa silama pobednicama, za razliku od njegovih protivnika koji su zauzeli stranu Austrije. Druga albanska delegacija, koja je takođe snažno lobirala u interesu zemlje, nije imala tu privilegiju.

"Mislim da je susret Esad-paše sa američkim predsednikom, koji su naučnici dugo poricali i potcenjivali, epizoda koju treba posmatrati ne samo kao radoznalost, već i ozbiljno, kada se govori o tako značajnim događajima kao što je Pariska mirovna konferencija. Tvrdoglavost nema nikakvu vrednost kada govorimo o zaista objektivnim i nepristrasnim studijama“, zaključio je Ikonomu.

Ipak, ličnost Esad paše daleko je od bilo kakve javne rehabilitacije u albanskoj istoriografiji i politici, pošto su one danas na pozicijama suprotnim Esad pašinim, na Fan Nolijevoj platformi i pod snažnim naletom ambicije za pripajanje Kosova i Metohije Albaniji, koja je pravi zamah dobila posle vojne operacije NATO 1999. protiv Srbije u trajanju od 78 dana i do sada neuspelog pokušaja otkidanja Kosova i Metohije od teritorije Srbije. 

(Kraj)