FELJTON Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu (2)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

"Sanjarski i nedostižni elementi balkanskih karaktera"

Dok je Mozes bio na jednoj strani, na drugoj su bili ništa manje moćni britanski obaveštajac Obri Herbert i njegova bliska saradnica koja je radila za Forin ofis, novinarka Edit Daram koji su tražili ujedinjenje svih albanskih zemalja, a finansijski ih je podržavao američki milijarder, Čarls Krejn. Oni su skovali zaveru albanske pobune koja je prethodila Balkanskom savezu. 

Mozes je uvideo neobičnost balkanskog položaja. Kako je video njihov položaj, on je  opisao po okončanju svoje službe, u “Nacionalnoj geografiji” iz 1921. Svrstao je Balkan u “Bliski istok”, pri tome je citirao Radjarda Kiplinga koji je naveo da je “istok – istok, a zapad – zapad” i da oni „nikada ne treba da se sretnu“.

Ali, na Bliskom istoku, „oni se susreću“, ali se „nikada ne mešaju“. Tamo je život radoznao i šaren kaleidoskop Evrope i Orijenta. Mozes je ranije objasnio da su za region tipični “osvajanja i revolucije, divljaštvo i progres, fanatizam i vera, viteštvo i kukavičluk, veličina i koljaštvo, čast i veština”. To je njemu govorilo o “sanjarskim i nedostižnim elementima nacionalnog kvaliteta, preduslovima za mentalni razvoj i primenu…”

Mozes je posle suočavanja s balkanskim problemima, ubrzo uvideo koliku smetnju predstavlja tursko prisustvo na Balkanu i Evropi. On je, stoga, preneo američko gledište da samo ujedinjeni balkanski narodi mogu da izbace Tursku. Za to je potrebno da četiri balkanske države sklope savez. Putujući Balkanom, susrećući se sa diplomatama, ministrima inostranih poslova i predsednicima vlada, Mozes je našao istomišljenike.

Uloga Dejvida Buršijea

Posebnu važnu ulogu, odigrao je britanski novinar Džejms Dejvid Buršije. Buršije je bio Irac, diplomac Itona i dopisnik "Tajmsa“ sa Balkana. Živeo je u Sofiji od 1892. do 1915. On, zbog toga, ima brojna obeležja u Bugarskoj i Sofiji. Po njemu je nazvana jedna od najprometnijih gradskih ulica, vrh na planini Rila, metro stanica u Sofiji, mada je on najviše političkog uticaja imao, zapravo u Grčkoj. 

Buršije je imao uticaj koji je neverovatan čak i za današnje vreme. Posle univerziteta, počeo je da predaje na Itonu. Važio je za nedisciplinovanog i netačnog nastavnika, ali je ostao 10 godina na Itonu, bez obzira na njegovu gluvoću koja je napredovala. 

Prema prikazu njegovog života koji je 1996. objavio njegov list “Tajms”, “on je „štitio svoju privatnost, nervozan, proganjan vlastitom gluvoćom, verovatno homoseksualac, ali je bio bliski poverljivi prijatelj kraljeva i ambasadora u lavirintima njihovih intriga”. 

Putovao je širom Balkana, došavši prvi put u kontakt sa ustanicima koji su tražili nezavisnost na Kritu, što je bila vrednost za koju se on bezuslovno zalagao. Posetio je manastire u nerazvijenim delovima Bugarske, često živeo sa seljacima, jeo njihovu hranu i živeo u njihovim kućama, što mu je dalo jedinstvenu uvid u život ljudi i njihovih mesta.

Naučio je grčki i bugarski, a služio se i drugim jezicima u regionu. On je bio nagluv, ali je uprkos svojoj nagluvosti, lako i brzo sticao prijatelje.  On je izveštavao iz četiri rata i mnogo ustanaka na Kritu, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji, Rumuniji i Makedoniji. Četiri kralja koja je poznavao abdicirala su, a od predsednika vlada i drugih državnika koji su bili izvori njegovih informacija, njih 18 je umrlo nasilnom smrću.

On je, takođe, pisao s velikim autoritetom o grčkoj arheologiji i klasičnom svetu, a bio je zaslužan za popularisanje interesovanja za staru Grčku pišući za „Tajms“. Izveštavao je, takođe, s prvih modernih Olimpijskih igara 1896. Često je sa svojim slugom, Ivanom Grujevim, galopirao gradom na konju. U kraljevskoj palati, nakon što se Ferdinand proglasio 1908. za kralja, moglo je da se čuje kako mu kralj govori u omiljenu trubu za uvo, koju je koristio u razgovoru sa svojim sabesednicima.  Izveštavao je iz oba balkanska i iz Prvog svetskog rata i na svaki način nastojao da privuče Bugarsku na stranu Antante.  

Grci su ga optuživali da je kontinuirano probugarski nastojen, ali je imao problema i sa bugarskom vladom, nakon izveštavanja o vladinom nasilju nad Pomacima, Bugarima koji su islamske veroispovesti. Ipak, ostao je do kraja života neumorni branilac Bugarske i njenih interesa. Kada je na konferenciji u Nailiju Bugarska izgubila velike delove njene teritorije zbog učšća u ratu na strani Centralnih sila, Bugarska nije učestvovala na konferenciji, nego je u njeno ime nastupao Buršije, koji je išao od sobe do sobe i objašnjavao da je razlog za tu bugarsku akciju bilo neispunjeno osećanje nacionalnog ujedinjenja, uključujući Makedonce. On je, kako su neki istoričari zapazili, za Bugarsku igrao istu ulogu kao što Tomas Lorens (“Lorens od Arabije”) imao u slučaju Saudijske Arabije. 

Buršije je, na neki način, bio diplomatski realizator američke ideje o Balkanskom savezu, jer se ona podudarala s njegovim razmišljanjima. Sada je znao da iza sebe ima bar jednu veliku silu, jer do tada ni jedna evropska sila nije uzimala u obzir stanje na Balkanu, nego je nastojala da se ne zameri "mladoturcima“ i da ih što više podrže. 

Buršije nije odmah želeo rat. Prva stvar koju je želeo bila je da se Turska izloži pritisku. Ali, bilo je malo verovatno da će to da uspe. Mladoturci su bili na krilima uspeha i pohvala koje su im upućivali poštovaoci širom zapadne Evrope. Oni su trošili mnogo novca kako bi izgradili snažnu armiju koju bi mogli da upotrebe protiv malih država. Program mirnog otpora zbog toga bio je bezizgledan. 

Začetak Balkanskog saveza

Nakon razgovora s Mozesom, Buršije je svoju pažnju okrenuo drugom mogućnom rešenju problema. On je postavio pitanje, koju silu mogu da upotrebe četiri balkanske države, Bugarska, Srbija, Grčka i Crna Gora, kako bi oslobodile svoje sunarodnike od turskog nasilja? Bugari su bili spremni i imali su obučenu armiju koju je reorganizovao Savov. Oni su imali vojsku od 250 000 ljudi na dan mobilizacije. Srpska vojska se značajno poboljšala nakon poraza od Bugara i mogla je da obezbedi najmanje još 150 000 vojnika. Grčka armija je imala prednost da je bila obučavana od francuskih oficira, dok su engleski oficiri reorganizovali njenu flotu. Mala Crna Gora je takođe mogla da učestvuje u ovom ratu. 

To je bio začetak Balkanskog saveza koji je izbacio Tursku iz Evrope posle 500 godina vladavine, kalkulisan u glavi ovog Irca, a nastao iz diskusije sa američkim poslanikom u Atini, budućim senatorom iz Masačusetsa, Džordžom Mozesom. 

Tokom 1911. ruska i britanska diplomatija su pokazale svoje inicijative. U depeši od 3. novembra (a po starom kalendaru 20. oktobra) 1911. tadašnji srpski diplomata u Londonu, Slavko Grujić izveštava o članku iz Beograda koji se pojavio 1. novembra u „Pall Mall Gazette“. U članku se navodi da je britanski poslanik, ser Ralf Pedžet, otputovao za London, jer ga je britanski Forin Ofis pozvao da raportira o „izvesnim političkim pitanjima“. Pre odlaska, susreo se i dugo razgovarao sa srpskim ministrom Milovanom Milovanovićem, „čiji su česti sastanci s ruskim poslanikom primećeni od srpske štampe“. Tekst je objavljen na prvoj strani pod naslovom: „Engleska, Rusija i Bliski istok: Glasovi o velikom planu za Balkanski savez – novi protektorat?“.

U članku se precizira da se među srpskim političarima govori o „jednom velikom planu koji je sačinio ruski poslanik u Carigradu, Čirikov i koji je prenet velikom veziru, Said paši“. Prema tom planu „Albanija i Makednja dobile bi samoupravu i zajedno s Turskom prišle bi Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori kako bi se obrazovao jedan Balkanski savez pod protektoratom Rusije i Engleske“. 

Ove dve velike sile garantovale bi „celokupnost turskog carstva i Aziji i Evropi i nezavisnost Balkanskog saveza. Turska bi imala sa svoje strane da se obaveže da nikada neće ući ni u kakvu kombinaciju koja bi bila neprijateljska prema Rusiji i Engleskoj“.  

Sutra nastavak feljtona Amerikanci, Srbi i Albanci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu