FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (10): Greške u delovanju i proširenju NATO

Izvor: Reporteri

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

NATO je obeležio 50 godina postojanja tokom napada Alijanse na Srbiju na samitu u Vašingtonu od 23 - do 25. aprila 1999. Celokupna jugoslovenska kriza, završno s Kosovom, imala je katalizatorski efekat na debate o sudbini NATO i njegovoj budućnosti koja je okončanjem Hladnog rata postala veoma neizvesna.

Spasavanje NATO postao je jedan od velikih zadataka svih zapadnih spoljnopolitičkih eksperata, a jugoslovenski ratovi bili su laboratorija u kojem se dokazivala opravdanost jedne ili druge ideje. Na kraju je pobedila ideja da NATO ne samo da treba da opstane, nego da je neophodno njegovo proširenje na bivše sovjetske satelite i zemlje Centralne i Istočne Evrope. Prvo proširenje NATO dogodilo se upravo usred napada NATO na Srbiju, kada je obeleženo i 50 godina postojanja NATO.

Kisindžerovo "preoblikovanje" NATO pakta

Kisindžer je bio veliki pristalica proširenja NATO i jedan od prvih zapadnjaka koji su zahtevali promene u NATO još u vreme Hladnog rata. Tako je Kisindžerov plan "preoblikovanja NATO“ koji je objavio u Tajmu 1984. privukao značajnu pažnju, posebno u Evropi. Nazivajući tadašnje kontroverze u NATO "bez presedana i uznemirujućim“, Kisindžer je predložio neke dramatične strukturne promene u Alijansi koje se zasnivaju na njegovoj upornoj kritici strateških premisa Alijanse i navodne evropske ambivalentnosti u tome. Kisindžer je pozvao na „ozbiljno i brzo preispitivanje doktrine, raspoređivanja i politike NATO-a“ i, poput nemačkog kancelara, Helmuta Šmita, tvrdio da Alijansa „mora hitno da razvije veliku strategiju za probleme Istoka i Zapada i odnose Trećeg sveta koja se može primeniti na ostatak ovog veka“.

U Kisindžerovoj šemi, Evropa bi trebalo da preuzme značajniju ulogu unutar NATO-a preuzimanjem glavne odgovornosti za svoju konvencionalnu kopnenu odbranu i „evropeizacijom“ onih pregovora o kontroli naoružanja koji se bave oružjem stacioniranim na evropskom tlu.

Strukturno, on je želeo da evropski oficir preuzme tradicionalno američko mesto vrhovnog komandanta saveznika u Evropi kako bi „planiranje odbrane Evrope postalo eksplicitnije evropski zadatak“. Po njegovom mišljenju, takođe bi imalo smisla imati američkog generalnog sekretara NATO-a, sa većim naglaskom na političkoj koordinaciji u novoj strukturi. U ovoj „razumnoj podeli odgovornosti“, Evropa bi se koncentrisala na konvencionalnu odbranu kontinenta, dok bi Amerika doprinela održavanju globalne ravnoteže snaga naglašavajući veoma mobilne konvencionalne snage sposobne da podrže Evropu i doprinose odbrani drugih regiona kao što su Bliski istok, Azija ili zapadna hemisfera. Kisindžerov predlog, u skladu sa njegovim stavovima iz ranijih godina, o podeli odgovornosti između evropskih saveznika i Sjedinjenih Država teško da bi pomogao da se uspostavi učešće saveznika u održavanju globalni odnos snaga – nešto što se, po mišljenju mnogih drugih Amerikanaca, čini veoma neophodnim.

Kisindžer je ponovo pretpostavio, kao u svom govoru „Godina Evrope” iz 1973, da su Evropljani, ne slažući se sa Amerikom oko prirode interesa uključenih u regione van Evrope, bili „manje skloni da vide svoje neposredne interese uključene” u nešto drugo, osim svoj region. Ipak, on je eksplicitno pozvao na globalnu veliku strategiju za Alijansu „kao krajnjeg čuvara slobode Zapada“.

Podela odgovornosti u Alijansi, kako Kisindžer sugeriše, mogla bi pre da potkopa nego unapredi ono što bi on želeo da vidi: dogovor o političkim ciljevima i zajednički pristup globalnoj bezbednosti u Alijansi. Imajući u vidu njegovu premisu, njegovi predlozi mogu imati manje za cilj da Evropljanima daju glas u oblikovanju politike nego da održe preovlađujući američki uticaj u njoj.

Debata o budućnosti NATO proizvedena je, kako je Kisindžer, smatrao, “debaklom” u Bosni. On je u tekstu “Proširite NATO sada” koji je objavljen 14. decembra 1994. u "Vašington postu" istakao da je nivo ogorčenih optužbi zbog Bosne unutar Atlantskog saveza je bez premca od Suecke krize od pre skoro četiri decenije. Kisindžer je ocenio da su uzroci bosanskog debakla dvostruki. Prvo je da je on nastao zbog konceptualnih neuspeha unutar svake od savezničkih vlada, a ne zbog strukture saveza “koji nikada nije bio dizajniran da se bavi etničkim sukobima na svojoj periferiji”.

U suprotnom, zapadne demokratije bi dobro razmislile prije nego što bi priznale bosansku državu unutar granica koje ne odražavaju nijedno od etničkih, jezičkih ili istorijskih jedinstava koja se tradicionalno poistovjećuju sa nacionalnošću. “Šta je navelo ove državnike da misle – ako su zaista mislili – da će Hrvati, Srbi i Muslimani, čija je međusobna mržnja izazvala raspad Jugoslavije, moći da koegzistiraju u unitarnoj državi u mnogo manjoj Bosni”, zapitao je Kisindžer

Naglašavajući da su saveznici, nesposobni da definišu izazov, teško mogli da se nose sa njim na adekvatan način, pojedinačno ili kolektivno. “Da li je bosanski sukob bio građanski rat ili je to bila agresija po uzoru na fašističke napade 30-ih i iračke invazije na Kuvajt? Bušova administracija i naši evropski saveznici su to tretirali kao građanski sukob koji nije relevantan za međunarodnu stabilnost. Spremni da olakšaju patnju, a u slučaju Evropljana, čak i da pošalju trupe, ustuknuli su pred žrtvama vezanim za nametanje nagodbe”, zaključio je Kisindžer. Za njega je to, sasvim jasno, bio građanski rat.

On je u veoma dugom kongresnom saslušanju 1997. o proširenju NATO obrazložio svoje mišljenje koje je plazilo od geopolitičkih postavki Halforda Makindera o neophodnosti razdvajanja slovenskih i germanskih naroda srednjevropskom bafer zonom koja bi bila pod zapadnom kontrolom kao i pitanje kontrole nad Evroazijom. U tome se on razilazio i sa najvećim diplomatskim mislioce 20. veka, Džordžom Kenanom, koji je bio odlučno protiv proširenja NATO.

Kisindžer je prisustvovao svečanoj večeri koja je održana 24. aprila. Na njoj je bilo 42 delegacije i svakoj je bilo dozvoljeno da uključi 10 ljudi na večeru. Preostalih 300 gostiju okupljeno je iz kabineta, ministarstava za državu i odbranu i Kongresa i uključivalo je još nekoliko uglednih imena. Bela kuća nije objavila listu gostiju, ali su u gomili primećeni penzionisani general Kolin Pauel, Henri Kisindžer, Aleksandar Hejg, Robert Džej i Elizabet Dol i Strom Turmond. „Ovo je verovatno najveća koncentracija političke moći pod jednim šatorom ikada“, primetio je letonski ambasador Ojars Kalnins.

"Sada, kritičari proširenja NATO tvrde da prijem Poljske, Češke Republike i Mađarske ugrožava izglede za demokratski razvoj Rusije, te da stoga povećava opasnosti, a ne ublažava ih. Ja imam suprotno mišljenje. Ruski ministar odbrane Rodionov objasnio je rusko protivljenje proširenju NATO-a time što to Rusiji oduzima tampon zonu u centralnoj Evropi. Kada bi NATO upao sa ovim argumentom, on bi ovekovečio nepravdu sovjetske satelitske orbite osuđujući nedavno oslobođene nacije Centralne Evrope na institucionalizovanu nemoć, a to bi nagomilalo beskrajne buduće nevolje.

Balansiranje dva suprotstavljena razmatranja

Zasnivanje evropske i atlantske bezbednosti na ničijoj zemlji između Nemačke i Rusije u suprotnosti je sa svim istorijskim iskustvima, posebno onim iz međuratnog perioda. To bi donelo dve kategorije granica u Evropi, one koje su potencijalno ugrožene, ali nisu zagarantovane, i one koje su zagarantovane, ali nisu ugrožene. Ako bi Amerika delovala da brani Odru, ali ne i Vislu, 200 milja istočno, kredibilitet svih postojećih garancija NATO-a bi bio ozbiljno oslabljen, niti bi ovo isključenje tradicionalnih centralnoevropskih nacija iz zajedničke odbrane postiglo svoju svrhu. Kada bi Rusija uspela da uspostavi vojnu tampon zonu, logično bi usledili zahtevi za političkim posledicama koji bi implicirali veto na spoljnu politiku.

Ako se istočna granica Nemačke definiše kao granica zapadne Evrope, Nemačka će biti naterana da posumnja u američko vođstvo i da pokuša da utiče na bezbednosnu poziciju tampon zone na nacionalističkoj osnovi. Neuspeh proširenja NATO bi stoga rizikovao ili koliziju ili dosluh između Nemačke i Rusije. U svakom slučaju, američka abdikacija bi proizvela politički zemljotres koji bi ugrozio vitalne američke interese.

Širenje NATO stoga predstavlja balansiranje dva suprotstavljena razmatranja: straha od otuđenja Rusije od opasnosti stvaranja vakuuma između Nemačke i Rusije u centralnoj Evropi. Neuspeh proširenja NATO-a će se verovatno pokazati neopozivim. Ruska opozicija bi samo rasla kako njena ekonomija bude jačala. Narodi srednje Evrope bi se udaljili od svoje povezanosti sa Evropom. Zato bih snažno pozvao Senat da ratifikuje proširenje NATO”, smatrao je Kisindžer.

Umesto pokušaja uključivanja Rusije u NATO, Kisindžer je u tekstu iz “Vašington posta” 1994. naveo da širenje NATO predstavlja “balansiranje dva suprotstavljena razmatranja: straha od otuđenja Rusije i od opasnosti stvaranja vakuuma u centralnoj Evropi između Nemačke i Rusije”. Mudra politika, ocenjivao je Kisindžer, umesto da se pretvara da Rusija ima opciju za članstvo u NATO, napravila bi dva koraka - nastavila bi sa članstvom za zemlje Višegrada i odbacila ruski veto. Ali u isto vreme, ona bi predložila bezbednosni sporazum između novog NATO-a i Rusije kako bi jasno stavio do znanja da je cilj saradnja. Kisindžer je smatrao da takvim ugovorom treba da se predvidi da se na teritoriji novih članica NATO ne stacioniraju strane trupe, po modelu aranžmana za Istočnu Nemačku ili, bolje, ne bliže od fiksne udaljenosti od istočne granice Poljske.

Istovremeno, takav ugovor bi mogao da obezbedi konsultacije između NATO i Rusije o pitanjima od zajedničkog interesa. U takvoj strukturi ne bi bilo razloga za zabrinutost ruske bezbednosti. Prekoračenje toga bi Rusiji dalo pravo da stvori vakuum oko svojih granica, čuvajući opcije istorijskog ruskog ekspanzionizma, predlagao je Kisindžer. Ovakvi njegovi predlozi nisu uzeti u obzir kada je širenje NATO postalo zabrinjavajuće za Rusiju i kada je Rusija tražila garancije za svoju bezbednost. To je počelo jugoslovenskim ratovima gde je mešanje NATO Kisindžer oštro i beskompromisno kritikovao i nastavilo se sve do sadašnje ukrajinske krize.

Sutra nastavak: Pretvaranje Srba od prijatelja u neprijatelje