FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (8): Kosovski presedan koji će stići do Urala

Hašim Tači, Bernar Kušner i Vesli Klark
Izvor: Lajmi

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Varijacija Kisindžerove ideje o konferenciji o Kosovu, odnosno Balkanu, pojavila se sredinom ove godine.

Albanski premijer Edi Rama posle susreta sa visokim predstavnikom EU za spoljnu politiku Žozepom Boreljom, 27. juna 2023. predložio je konferenciju sa liderima Srbije i Kosova, i zvaničnicima EU i SAD, te da im se "ne dozvoli da izađu bez dogovora“. Tu ideju, Borelj je podržao na zajedničkoj konferenciji za štampu. 

Kisindžer je još 1998. na skupu Forum 2000 koji je organizovao češki predsednik Vaclav Havel govorio da mu „nije jasno šta se može postići u etničkim sukobom na rubu Balkana".

Više od 500 ljudi prisustvovalo je ceremoniji otvaranja Foruma 2000. Učesnici su uključivali više od 40 dobitnika Nobelove nagrade, međunarodnih aktivista za ljudska prava, diplomata i vladinih zvaničnika, pisaca i naučnika iz Indije, Rusije, Sjedinjenih Država, Japana i iz cele zapadne i istočne Evrope.

Kako upravljati Kosovom?

Kisindžer je pred njima zaključio "da se Zapad kreće ka vojnoj akciji na Kosovu“ sa vojnim sredstvima koja su mu potrebna, „ali bez jasnih ciljeva“. On je rekao da bi neki želeli da za napade Srba na Kosovu okrive jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, ali je istakao:

"Niko ne može biti kriv za etničku krizu na Balkanu. To je kriza interakcije islama i hrišćanstva na rubu Balkana koja traje stotinama godina“.

Upozorio je da bilo kakvo privremeno rešenje jednog problema na Kosovu može izazvati nove etničke sukobe.

Kisindžer je potvrdio da su Sjedinjene Države jedina preostala svetska supersila.

"SAD su, dodao je, međutim, samo supersila "na jednom polju delovanja i to vojnom”.

On je rekao da se nada da će Zapad razmisliti o tome kako će da upravlja sukobima na Balkanu, kako bi se izbegao početak novih etničkih konflikata dok se suzbijaju oni koji su se već razgoreli. U tom smislu, vodilo se računa o tome da se na razgori, recimo, sukob na Kosovu, dok traje sukob u Bosni. Ili da ne počne rat u Bosni, dok traje rat u Hrvatskoj. Uočljivo je da su se sukobi i ratovi u bivšoj Jugoslaviji razvijali na ovaj način i da nije bilo njihovog međusobnog preplitanja, nego da su na red stizali „jedan po jedan“. 

Zbog toga je on smatrao da treba voditi računa da se ne uđe u „trajni sukob sa Albancima, jer je sledeća faza ove etničke krize na Balkanu vrlo verovatna“, a to su „zahtevi za samoupravu Albanaca u Makedoniji, a možda i u Crnoj Gori“. Da se ne bi to dogodilo, potrebna je politička odluka gde će se pojaviti „neke međunarodne snage“ koje će garantovati postignute sporazume. Kisindžer nije bio voljan da prihvati Sjedinjene Države u toj ulozi, nego je smatrao da bi to trebalo da urade snage NATO, a da bi „neko rusko prisustvo bilo od političke pomoći“. 

Kisindžer je rekao da je vojna operacija zvanično započeta sa argumentacijom da će trajati sve dok se Milošević ili Srbi ne vrate za konferencijski sto da prihvate sporazum iz Rambujea, i podsetio da sporazum iz Rambujea “drži suverenitet u srpskim rukama” jer on  “dozvoljava prisustvo hiljada srpskih policajaca i manjeg broja srpskih 'graničnih trupa, i zahteva da se OVK razoruža”.

Pošto nije mogao da zamisli „poraz NATO na Kosovu“, onda je jasno da će NATO d nametne „neku vrsta autonomije, samouprave, kvazi-nezavisnosti ili stvarne nezavisnosti“. Lideri obe nacionalne zajednice na Kosovu, Srbi i Albanci, sasvim su apsorbovani sukobom i tako ga u stvari podržavaju. Ono što će biti potrebno, rekao je on, jeste detaljan predlog kako će se upravljati Kosovom kada se neprijateljstva okončaju. Biće neophodne diskusija od sela do sela o tome kako funkcioniše autonomija.

"Američka izuzetnost"

Kisindžer je, međutim, smatrao da je ogromna snaga presedana koji se čini s Kosovom, od načina nametanja sporazuma kako je to učinjeno u Rambujeu, do upotrebe NATO i svojne sile i na kraju, stvaranje situacije posle koje više ne bi bilo mogućno održavanje teritorijalne autonomije, već da bi se stvari neminovno kretale ka nezavisnosti. On je senatore upozorio da će se ovaj problem otcepljenja i nasilnog odvajanja jednog dela teritorije nezavisne države postaviti i pred sve države „dok ne dođe do Urala“.

To je impliciralo upravo ovo što se događa danas u Ukrajini, da ruska etnička grupa može da postavi pitanje svog statusa i da u tom bude vojno podržana od strane Rusije. Iako je Kisindžer tražio da se razmotre garancije za sve ostale države da se to onemogući prelivanje etničkih kriza iz jedne zemlje u drugu, u tome se nije ništa postiglo. Kosovska kriza tako se pokazala i na Uralu. 

Što se tiče sudbine predsednika SRJ. Slobodana Miloševića, Kisinžder je rekao da je to pitanje s kojim će se SAD i NATO suočiti dok se rat bude privodio kraju. Kisindžer je rekao da ne preporučuje nastavak rata, samo da bi se uklonio Milošević. 
Kada je 27. aprila 1999.  dobio nagradu američke organizacije “Poziv savesti", Kisindžer je u svom govoru ocrtao specifičnosti vođenja spoljne politike SAD i njenu povezanost sa onim što se tada događalo na Kosovu. 

"Ovo je čudna zemlja za vođenje spoljne politike. To je jedina velika zemlja na svetu skoro isključivo naseljena imigrantima. Jedina velika država koja svoju istoriju može datirati od tačnog datuma i da je posveti jednom konceptu slobode", rekao je Kisindžer.

Ono što je, međutim, bilo važnije, jeste da je Amerika bila jedina velika država koja nikada nije imala moćnog suseda i nikada se nije suočila sa stranim neprijateljem na svom tlu. Ona nikada nije pretrpela neku nacionalnu katastrofu. Zajedno sa svim ovim ide uverenje o "američkoj izuzetnosti", i o tome da "može da napravi svet po svojoj slici i to u kratkom vremenskom periodu".

U okvoru shvatanja "američke izuzetnosti", Kisindžer je rekao da je "veoma američki pristup uzeti muslimansku etničku grupu i srpsku etničku grupu i dati im dokument od 80 stranica i reći da je ovo konačno rešenje za 400 godina njihove istorije". Ako dokument bude potpisan, problem je nestao. Takav pristup može da potekne samo iz Amerike. 

Kisindžer je upozorio da se to iskušenje može uočiti u svakoj fazi američke spoljne politike.

"Uradili smo izvanredne stvari kada smo imali jasnog neprijatelja, ili konkretan izazov. U Drugom svetskom ratu, u Hladnom ratu, u Maršalovom planu, u programima pomoći kojima se nijedna druga zemlja ne bavi takvom posvećenošću, kao što to čine SAD", naveo je Kisindžer.

Savremeni državnici su opsednuti taktikom. Oni žele da dobiju priznanje odmah u večernjim vestima. Oni su vođeni onim što će biti komentari njihovih svakodnevnih akcija. U takvim okolnostima, ogroman je izazov da se akcije organizuju « oko svrhe » i da delovanje ne bude tehničko. 

Sve ovo bio je uvod za njegovu glavnu poruku - osporavanje humanitarnih intervencija.

Sutra nastavak: Nato akcija bombardovanja kineske ambasade