FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (12): Politika NATO znači rasparčavanje srpske države

Kumanovski sporazum  - general Džekson
Izvor: AFP/Eric Feferberg

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Svoju platformu prema Kosovu, Kisindžer je postavio u komentaru za “Vašington post” pod naslovom “Ne kopnenim snagama SAD na Kosovu” koji je objavljen 22. februara 1999. kada još nije bilo pregovora u Rambujeu i bombardovanje nije bilo izvesno, ali je postojalo kao ultimatum predviđen za pregovore.

Kisindžer je reagovao na najavu predsednika Klintona da će se oko 4.000 američkih vojnika pridružiti snagama NATO da bi pomogli policiji u sprovođenju očekivanog sporazuma o Kosovu, za šta je Kisindžer rekao da se suočava sa nedoumicama svih onih koji se bave dugoročnom američkom politikom nacionalne bezbednosti.

“Pošto sam svojevremeno delio odgovornost za politiku nacionalne bezbednosti i izvlačenje iz Vijetnama, duboko sam zabrinut zbog širenja otvorenih američkih obaveza koje uključuju raspoređivanje američkih snaga. Američke snage su u opasnosti na Kosovu, u Bosni i u Zalivu. Nedostaje im i definicija strateške svrhe kojom se uspeh može meriti i izlazna strategija. U slučaju Kosova, zabrinutost je da bi američko vođstvo bilo narušeno odbijanjem Kongresa da odobri učešće Amerike u snagama NATO-a koje je nastalo uglavnom kao rezultat diplomatije koju je osmislio i podstakao Vašington. Stoga, na kraju, Kongres može smatrati da nema drugog izbora osim da nastavi. U svakom slučaju, nije potrebno njegovo formalno odobrenje. Ali Kongres treba da upozori administraciju da je nezadovoljan zbog stalnog suočavanja sa ad hoc vojnim misijama“, naglasio je Kisindžer.

On je opet tražio „razvoj i artikulaciju sveobuhvatne strategije koja je imperativ ako želimo da izbegnemo da budemo previše napregnuti pred drugim predvidivim i vojno opasnijim izazovima“. Kisindžer je tražio da „pre nego što dođe do bilo kakvog budućeg raspoređivanja trupa, moramo biti u stanju da odgovorimo na ova pitanja:

Koje posledice želimo da sprečimo?

Koje ciljeve želimo da postignemo?

Na koji način služe nacionalnom interesu?

Predsednik Klinton je opravdao raspoređivanje američkih trupa na Kosovu time što etnički sukob u Jugoslaviji preti „stabilnosti i budućnosti Evrope“. Drugi portparoli administracije uporedili su izazov sa Hitlerovom pretnjom evropskoj bezbednosti. „Nijedna izjava ne odgovara balkanskoj stvarnosti“, uzvratio ej Kisindžer, ocenjujući da se „predloženo raspoređivanje trupa na Kosovu ne bavi se bilo kakvom pretnjom američkoj bezbednosti kako se ona tradicionalno zamišlja“. Zbog svoje vrednosti i u današnjem trenutku nekoliko sledećih pasusa iz Kisindžerovog teksta, zasluđuju da budu citirani in extenso.

„Preteće eskalacije koje je skicirao predsednik -- Makedoniji ili Grčkoj i Turskoj --  na duge staze će verovatnije proizaći iz pojave kosovske države. Ni problem Kosova nije nov. Etnički sukobi su vekovima endemski na Balkanu. Talasi osvajanja su zgusnuli podele između etničkih grupa i religija, između pravoslavne i katoličke vere; između hrišćanstva i islama; između naslednika austrijskog i osmanskog carstva. Tokom vekova, ovi sukobi su se vodili sa neuporedivom žestinom jer nijedna od populacija nema nikakvo iskustvo sa – i u suštini ne veruje u – zapadnjačke koncepte tolerancije. Vladavina većine i kompromis koji su u osnovi većine predloga za „rešenje” nikada nisu naišli na odjek na Balkanu. Štaviše, malo je verovatno da će predviđeni sporazum o Kosovu uživati podršku strana u dužem vremenskom periodu. Za Srbiju, pristajanje pod pretnjom NATO bombardovanja, to uključuje gotovo nezapamćeno međunarodno posredovanje. Od Jugoslavije, suverene države, traži se da stranoj vojnoj sili ustupi kontrolu i vremenom suverenitet nad pokrajinom u kojoj se nalaze njene nacionalne svetinje. Iako predsednik Slobodan Milošević ima za šta da odgovara, posebno u Bosni, on je manje uzrok sukoba na Kosovu nego njegov izraz. U pogledu potrebe da se Kosovo zadrži, srpski lideri -- uključujući Miloševićeve domaće protivnike -- izgledaju ujedinjeni. Sadašnja politika NATO-a za Srbiju znači ili rasparčavanje zemlje ili odlaganje sukoba na datum kada će se, prema predlogu NATO-a, odlučivati o budućnosti pokrajine. Isti stav vlada i na albanskoj strani. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) se bori za nezavisnost, a ne autonomiju. Ali prema predviđenom sporazumu, Kosovo, sada sastavni deo Srbije, treba da postane autonoman i samoupravni entitet u Srbiji, koji će, međutim, ostati odgovoran za spoljnu bezbednost, pa čak i obavljati neke neodređene unutrašnje policijske funkcije. Plebiscit na kraju tri godine treba da odredi budućnost regiona. OVK će sigurno pokušati da iskoristi prekid vatre da protera poslednje srpske uticaje iz pokrajine i odvuče svoje noge da predaju svoje oružje. A ako se NATO odupre, može i sam biti napadnut -- možda sa obe strane. Ono što administracija opisuje kao "snažan mirovni sporazum" verovatno će u najboljem slučaju biti uvertira u drugi, daleko komplikovaniji niz sukoba. Ironično, predviđeni mirovni sporazum povećava verovatnoću različitih mogućih eskalacija koje je predsednik skicirao kao opravdanje za raspoređivanje SAD. Nezavisno albansko Kosovo bi sigurno nastojalo da inkorporira susedne albanske manjine -- uglavnom u Makedoniji -- a možda čak i samu Albaniju. A makedonski sukob bi nas vratio upravo u ranije balkanske ratove ovog veka. Da li će Kosovo tada postati pretpostavka za ulazak NATO-a u Makedoniju, baš kao što se raspoređivanje u Bosni poziva kao opravdanje za preseljenje na Kosovo? Da li će NATO biti dom za čitav niz balkanskih NATO protektorata“, zapitao je Kisindžer.  

On je produžio konstatacijom da ono što „još više zbunjuje situaciju je to što se američke misije u Bosni i na Kosovu pravdaju različitim, možda nekompatibilnim ciljevima“. U Bosni se promoviše američko raspoređivanje trupa kao sredstvo za ujedinjenje Hrvata, Muslimana i Srba u jedinstvenu državu. „Srbi i Hrvati radije naginju samoopredjeljenju, ali se od njih traži da svoje preferencije podrede geopolitičkom argumentu da bi mala muslimanska bosanska država bila previše nesigurna i iredentistička. Ali na Kosovu se poziva na nacionalno samoopredeljenje da bi se stvorila mala država za koju je gotovo sigurno da će biti iredentistička“, predočio je Kisindžer.

Pošto ni tradicionalni koncepti nacionalnog interesa ni bezbednost SAD ne podstiču raspoređivanje trupa, krajnje opravdanje je hvale vredan i veoma američki cilj - ublažavanja ljudske patnje. Kisindžer kaže da je zato, na kraju, pristao na Dejtonski sporazum utoliko što je on okončao rat razdvajanjem sukobljenih snaga. „Ali ne mogu da se nateram da podržim američke kopnene snage na Kosovu. U Bosni se može opisati izlazna strategija. Postojeće linije razdvajanja mogu biti trajne. Ako to ne učinimo, biće potrebno da one moraju da budu popunjen trupama na neodređeno vreme, osim ako svoj cilj ne promenimo u samoopredeljenje i dozvolimo svakoj etničkoj grupi da odlučuje o svojoj sudbini“, naglasio je Kisindžer.

Za razliku od Bosne, Na Kosovu ta opcija ne postoji.

"Ne postoje etničke linije podele, a obe strane polažu pravo na celu teritoriju. Stav Amerike prema pokušajima Srba da insistiraju na svojoj tvrdnji je dovoljno jasan; to je pretnja bombardovanjem. Ali kako mi i NATO reagujemo na albanske prestupe i iredentizam? Da li smo spremni da se borimo na obe strane i koliko dugo? Suočeni s ovakvim pitanjima, jedinstvo Kontakt grupe sila koje deluju u ime NATO-a vjerovatno će se raspasti. Rusija će se sigurno sve više pojavljivati kao pristalica srpskog stanovišta. Moramo voditi računa da humanitarnu spoljnu politiku ne tretiramo kao magični recept za osnovni problem utvrđivanja prioriteta u spoljnoj politici“, zatražio je Kisindžer.

Komentarišući Klintonove izjave „da možemo da napravimo razliku“ i da „Amerika simbolizuje nadu i odlučnost“ one ocenio da su to saveti, a ne politički recepti. „Da li oni misle da je američka vojna moć dostupna da omogući svakoj etničkoj ili verskoj grupi da postigne samoopredeljenje?

Da li će NATO postati artiljerija za etničke sukobe?

Ako Kosovo, zašto ne Istočna Afrika ili Centralna Azija?

I da li bi doktrina univerzalne humanitarne intervencije smanjila ili povećala patnju intenziviranjem etničkih i verskih sukoba?

Koje su granice takve politike i po kojim kriterijumima se ona uspostavlja“, pitao je dalje Kisindžer.

On je potom izbeo stav da bi tu liniju treba povući prema američkim kopnenim snagama za Kosovo. „Evropljani se neumorno naglašavaju potrebu za većom evropskom autonomijom. Evo prilike da to pokažemo. Ako Kosovo predstavlja bezbednosni problem, onda je to za Evropu, uglavnom zbog izbeglica koje bi sukob mogao da generiše, kako je istakao predsednik. Kosovo nije više pretnja Americi nego što je Haiti bio za Evropu - i tamo nikada nismo tražili podršku NATO-a“, predočio je Kisindžer.

Skoro 300 miliona Evropljana bi trebalo da bude u stanju da stvori kopnene snage da se bave sa 2 miliona Kosovara. Da bi se simbolizovali savezničko jedinstvo po većim pitanjima, trebalo bi da se obezbedi logistika, obaveštajna i vazdušna podršku. Kisindžer je to prihvatao, ali je insistirao da  ne vidi potrebu za kopnenim snagama SAD. Pre ili kasnije, mora da se artikuliše američka sposobnost da održi globalnu politiku. Neuspeh da se to uradimo doveo je Ameriku u vijetnamsku močvaru.

"Čak i ako se predvidi američki strateški interes za Kosovo (što ja ne činim), moramo voditi računa da se ne istegnemo previše pred licem daleko manje dvosmislenih pretnji na Bliskom istoku i severoistočnoj Aziji. Svako postepeno raspoređivanje na Balkanu će oslabiti našu sposobnost da se nosimo sa Sadamom Huseinom i Severnom Korejom. Psihološko iscrpljivanje može biti još ozbiljnije. Svaki put kada izvršimo periferno raspoređivanje trupa, administracija je prinuđena da insistira na tome da je opasnost za američke snage minimalna - raspoređivanje na Kosovu je zvanično opisano kao „snage za sprovođenje mira““, neveo je Kisindžer.

Ovakvi komentari, prema njegovom mišljenju, „imaju dve nesrećne posledice“: povećavaju utisak među Amerikancima da se vojna sila može koristiti bez žrtava i šalju signal slabosti potencijalnim neprijateljima“.

Kisindžer je sumirao svoje poglede izjavom da je uvek sklon da podrži administraciju u snažnom zalaganju za nacionalni interes. „I kao strastveni pobornik NATO alijanse, pravim razliku između evropskih i američkih bezbednosnih interesa na Balkanu sa najvećim uzdržavanjem. Ali podrška jakoj spoljnoj politici i snazi NATO će sigurno nestati ako ih ne učvrstimo u jasnoj definiciji nacionalnog interesa i damo osećaj pravca našoj spoljnoj politici u periodu turbulentnih promena“, zaključio je Kisindžer.

Sutra nastavak: Poređenje bombardovanja Srbije i Vijetnama