FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (14): Razlike između Kisindžera i Madlen Olbrajt

Medlin Olbrajt
Izvor: Večernje novosti

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Generacijski jaz je pogoršao krizu. Formativno iskustvo ključnog osoblja Klintonove administracije bilo je u rovovima protestnog pokreta u Vijetnamu, ili u predsedničkim kampanjama - ili u oboje. Sumnjičavi prema ulozi moći u spoljnoj politici, oni je koriste neefikasno i bez uverenja.

Oni naglašavaju takozvana "meka“ pitanja, poput životne sredine i malo se bave pojmovima međunarodne ravnoteže ili tradicionalnih interesa SAD, koje preziru kao zastarele. Opsesivno vođeni istraživanjima javnog mnjenja, oni su uvek u iskušenju da spoljnu politiku tretiraju kao produžetak unutrašnje politike. Njihova diplomatija je prilično vešta u bavljenju kratkoročnim taktičkim pitanjima, ali tupa u pogledu strategije; vešta u oblikovanju javnog mnjenja, ali nesvesna lekcija vrednih generacija o ograničenjima vazdušnih snaga i beskorisnosti pojmova „postepene eskalacije“.

Šta ako Srbija ne popusti?

Odbijanje dugoročne strategije objašnjava kako je bilo moguće ući u sukob na Kosovu bez adekvatnog razmatranja svih njegovih implikacija – posebno reakcije skoro svih nacija sveta protiv nove doktrine NATO o humanitarnoj intervenciji.

Pre početka bombardovanja, u Vašingtonu je bilo uobičajeno da je istorijska vezanost Srbije za Kosovo preuveličana i da je Slobodan Milošević tražio izgovor da se reši problema koji je zastupao – za koji se pretpostavljalo da je nekoliko dana bombardovanja dovoljno. Ali, nije bilo tako.

"Ali šta ako Srbija, zemlja koja se borila protiv turske i austrijske imperije i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncu svojih moći, ne popusti? Koliko daleko smo bili spremni da idemo? Kopneni rat, najavljen je na samom početku, iskušavajući Miloševića da testira svoju izdržljivost na neprekidno bombardovanje. Nikakve odredbe nisu bile predviđene za rat iscrpljivanja ili poplavu izbeglica koju je morao da izazove - da ne govorimo o etničkom čišćenju koje je rat ubrzao i intenzivirao", pitao se Kisindžer.

On je ukazao da je od samog početka, postojao ogroman jaz između retorike i sredstava kojima se ona podržava. Savezničke izjave su ritualno poredile Miloševića sa Hitlerom. Ali transparentna nevoljnost da se prihvate žrtve, signalizirala je, da ako ishod bude neka vrsta kompromisa, Milošević će neminovno biti legitimisan i izaći kao validan sagovornik. Opravdavajući rat terminima koji zahtevaju potpunu pobedu uz sprovođenje strategije koja podstiče kompromis, NATO se uvukao u zamku », naveo je Kisindžer.

Glavni urednik "Tajma" u to vreme i istovremeno jedan od prvih Kisindžerovih biografa, Volter Ajsakson, u tekstu "Olbrajt u ratu", objavljenom 10. maja 1999. potvrdio je ove Kisindžerove konstatacije.

On je zaključio da je Kosovo ilustrovalo koliko su pogled i stil Olbrajtove ukorenjeni u njenoj ličnoj istoriji. Njen otac, ratni čehoslovački diplomata, Jozef Korbel, bio je duhovit i druželjubiv, sa talentom za preživljavanje. Madlen, koja je kao dete provela dve usamljene godine u Beogradu dok je on bio tamošnji ambasador, kako je navela En Blekman u svojoj biografiji Madlen Olbrajt "Sezona njenog života", ona ima dubok rezervoar inteligencije i duhovitosti, ali ponekad se čini da nosi roletne da se zaštiti od stvari koje se kose s njenom slikom o sebi.

Tako je, na primer, godinama skoro namerno skrivala od sebe, kao što je njen otac krio od nje, dokaze da je njena porodica jevrejska i da su mnogi stradali u holokaustu.

Odsustvo strateških okvira

Ljudi uglavnom izlaze iz takvih iskustava na jedan od dva načina, naveo je Ajsakson. "Neki, poput Olbrajtove, razvijaju agresivni moralizam i idealizam, obećavajući da "nikad više“ neće dozvoliti svetu da zatvori oči pred zločinima. Drugi – Henri Kisindžer, još jedan izbeglica od nacista, drugačiji je primer – kako postaju okoreli realisti sa osećajem za nijanse moći, vizijom sukoba interesa na svetskoj sceni i prezirom prema onome što smatraju sentimentalnim impulsima i ideološki žarom.

"Olbrajtova nema Kisindžerovu sposobnost (ili želju) da konceptualizuje sveobuhvatne strateške okvire i analizira kako akcija u jednom uglu može da se talasa širom sveta kao kroz paukovu mrežu. Ne ističe se ni u opreznom planiranju za vanredne situacije koje je obeležilo, a ponekad i paralisalo, mnoge korporativne advokate – Sajrusa Vensa, Džejmsa Bejkera, Vorena Kristofera – koji su nekada obavljali njen posao. Shodno tome, ona je ušla na intervenciju na Kosovu ne brinući previše, ni o geostrateškim posledicama (kako će to uticati na Rusiju, Kinu, Makedoniju, Grčku, itd.) ili o planiranju igre svih nepredviđenih situacija (kako izaći na kraj sa užasnom plimom izbeglica i spremnosti da se upotrebe kopnene trupe, ukoliko bi Milošević bio prkosan i istrajan)", zaključio je Ajsakson.

Analizirajući Kosovo i druge « humanitarne », odnosno «moralno inspirisane intervencije », Ajakson je razgovarao s Medlin Olbrajt da li one predstavljaju novi pogled na američke interese posle hladnog rata?

Zašto Kosovo, a ne Ruanda?

"Mislim da pretnje našem nacionalnom interesu dolaze od raznih problema, uključujući stvaranje haosa i nestabilnosti koji nastaju kao rezultat etničkog čišćenja, rekla je Olbrajtova.

Kako biramo takve borbe? Zašto Kosovo, a ne Ruanda, upitao je Ajsakson.

"Mislim da ne možete da napravite veoma jednostavnu matricu. Morate da pogledate srazmere onoga što se dešava. Verujem, i tvrdila sam da je u to vreme trebalo da uradimo više u Ruandi. Uključujemo se tamo gde je zločin ogroman, tamo gde se nalazi u regionu koji utiče na našu stabilnost – a stabilnost Evrope je nešto što je od suštinskog značaja za SAD u poslednjih 200 godina – i gde postoji organizacija koja je sposobna da se nosi sa tim. Samo zato što ne možete delovati svuda, ne znači da ne delujete nigde. Mi razvijamo ova pravila. Još uvek ne postoji doktrina koja ovo zaista izlaže na organizovan način", odgovorila je Olbrajtova.

Ove njene ocene biće tema snažnog Kisinđžerovog osporavanja.

Ajsakson  je zabeležio i to da je za nekoga “ko je toliko ponosan što je čvrst, ona izgleda dirljivo željna odobrenja, zabrinuta kako će članak o njoj i slike ispasti. Ipak, i u svom umu i srcu, ona ne odaje nikakvu sumnju u svoje stavove.

Posle ovog Ajsaksonovog članka, postalo je kolokvijalno da se napad na Srbiju zbog Kosova zove “privatnim raqtom Madlen Olbrajt” ili “Madleninim ratom”, pošto joj je Ajsakson postavio upravo to pitanje, da li je to njen rat? Olbrajtova je uzvratila da ne misli da je to samo njen rat. “Ali osećam da smo uradili pravu stvar i ponosna sam na ulogu koju sam igrala u tome", rekla je Olbrajtova.

Sutra nastavak: Kosovo je postalo simbol ruskih poslehladnoratnih frustracija