FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (17): Bio bih začuđen da, kada se dim raziđe, na Kosovu ostane mnogo Srba

Izvor: Print Screen/CBS news

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Na predavanju "Lekcije za 21. vek" koje je održao 6. juna 1999. u Ženevi, Kisindžer je istakao da je 20. vek doživeo ogromne konceptualne promene u vođenju spoljne politike.

Počelo je sa uverenjem da je rat malo verovatan jer se civilizovane nacije neće međusobno boriti. U to vreme je postojala globalna ekonomija, u smislu da je uključivala sve nezavisne nacije. Većina promišljenih ljudi nije verovala da će opšti interesi biti ugroženi u opštem požaru. Istovremeno se vodila trka u naoružanju jer su svi narodi verovali u odnos snaga. Začudo, u svetlu onoga što se dogodilo, nijedan narod nije osetio da je njihov opstanak ugrožen od strane institucija drugih naroda. Razlog ovome bili su široko prihvaćeni koncepti legitimiteta i suvereniteta.

Lekcije 20. veka

"Bio je to vrhunac doktrine suvereniteta nacionalne države, doktrine na koju ljudi sada gledaju pomalo popreko. Ali treba da se setimo da je pojam suvereniteta počeo da cveta kao odgovor na Tridesetogodišnji rat kada je preko 30 odsto stanovništva Centralne Evrope zbrisano u ideološkim sukobima koji nisu priznavali granice koja je postavila neka ograničenja u vršenju državne vlasti", podsetio je Kisindžer.

"Zatim je došao Prvi svetski rat koji je slomio kičmu samopouzdanju 19. veka. To se dogodilo dobrim delom zato što državnici tog perioda nisu razumeli tehnologiju koju su stvorili i zato što su kreirali metode mobilizacije koje, kada su jednom bile u toku, nisu mogle biti zaustavljene. Niko od državnika koji su krenuli u rat avgusta 1914. ne bi doneo tu odluku da je znao kako će svet izgledati 1980. godine", rekao je Kisindžer.

Svi su verovali da će rat biti gotov do zime. I kako je rat odmicao, morali su da « prilagode svoje gnušanje zbog patnje koju su naneli jedni drugima kako bi išli ukorak sa eskalacijom žrtava, tako da je do 1918. ravnoteža snaga bila uništena ».

Legitimitet sistema je takođe uništen jer je Rusija, koja je bila ključni element predratnog međunarodnog poretka, sada imala režim koji je ideološki neprijateljski raspoložen prema postojećem sistemu i koji se nadao da će profitirati od njegovih sukoba, a Nemačka je ispala van sistema jer nije bila učesnica Versajskog ugovora.

Ironično, pojava Amerike unela je potpuno novi element u međunarodnu politiku. Sve evropske države imale su moćne susede. Svi oni su kroz dugo istorijsko iskustvo znali da za spoljnopolitičke probleme nema konačnih rešenja. Svi su se oslanjali na ravnotežu i relativne prednosti stabilnosti. A onda se pojavila Amerika, naseljena narodom koji je okrenuo leđa Evropi, skoro potpuno imigrantskom populacijom koja nikada nije poznavala moćnog suseda, niti je ikada bila uključena u produženi inostrani rat; naciju koja je ispravno verovala da su tajna njenog uspeha demokratske institucije koje je donela u novi svet.Upravo je taj vilsonizam identifikovao tada, i čini se sve do danas, idealan mir koji se može postići širenjem američkih vrednosti.

"Tako se veliki deo američke unutrašnje debate o spoljnoj politici vodi između ovih škola mišljenja: one koja veruje da je spoljna politika podvrsta psihijatrije; onaj koji veruje da su odnosi među nacijama kao odnosi među ljudima; a drugi koji smatra da je spoljna politika podvrsta teologije u kojoj spoljna politika predstavlja nadmetanje između dobra i zla", definisao je Kisindžer američka spoljnopolitička mišljenja.

On je ispričao da je kao mlad profesor, sreo predsednika Harija Trumana i pitao ga šta misli da je uradio na šta je bio najviše ponosan. Odgovorio je: "Najviše sam ponosan na činjenicu da smo, nakon što smo potpuno pobedili naše neprijatelje, vratili ih u zajednicu nacija kao jednake. I želeo bih da mislim da bi to uradili samo Amerikanci".

Kisindžer je ocenio da je to "bila plemenita misao i u tom smislu su pedesete i šezdesete bile vrhunac američkog učešća u svetskim poslovima". Zatim je došao Vijetnam.

Vijetnam je počeo, prema Kisindžerovom mišljenju, « sa najboljim motivima». Bio je to pokušaj da se u Aziji primene lekcije koje su naučene u Evropi. Zasnovala se na pretpostavci da će se tamošnje nacije oporaviti baš kao što su to učinile evropske nacije, ako bi neko mogao da zaustavi komunizam u Aziji; i da će njihovi demokratski procesi stvoriti takvu razliku između komunizma i demokratije da će, pre ili kasnije, kako je Kenan predvideo, sam komunizam biti « obuzdan ». Ali nije tako ispalo jer narodi koje smo branili nisu bili nacije. Jer u Evropi je postojala državna služba i narodi su imali istorijsku stvarnost. U Viet Namu, nikada nije postojala južnovijetnamska nacija, a pokušaj njenog stvaranja morao je biti učinjen usred građanskog rata.

A, onda je došlo do raskida u američkom razmišljanju jer se američki idealizam okrenuo sam sebi.

Nešto trulo u politici SAD

"Kasnim šezdesetim i sedamdesetim dominirala je debata u toku koje se pojavio argument – ne da smo preterali, već da je bilo nečeg trulog u samom američkom razmišljanju i da je naša muka u Vijetnamu bila neka vrsta kazne za našu moralnu neadekvatnost. Zato nije bilo poželjno da napravimo najbolji mogući dogovor, već da izgubimo, jer je to bio jedini način da se moralno pročistimo", primetio je Kisindžer.

On je tada već bio savetnik za nacionalnu bezbednost i išao je na fakultete, među studente koji su demonstrirali i protestovali, govoreći da Amerike hoće « častan mir ». Njihov pojam časti bio je suprotan njegovom. « Mislili su da čast zavisi od toga da više nikada ne budu u iskušenju da uđu u takve situacije. Nijedan spor iz 60-ih i 70 - ih ne može se razumeti bez prethodnog razumevanja kako se američki idealizam okrenuo sam sebi.

Zatim, posle perioda poniženja, usledile su druge tvrdnje američkog idealizma, u Reganovom periodu i u njegovim neokonzervativnim inkarnacijama.

"Neokonzervativci u Americi insistiraju da naša stvarna misija nije da branimo ni ravnotežu snaga ni naše saveznike, već da širimo demokratiju. Ali kako", zapitao je Kisindžer.

"Sedamdesetih se govorilo da treba koristiti moralni pritisak. Osamdesetih se govorilo da treba koristiti ekonomske sankcije. A sada se raspravlja da treba upotrebiti vojnu silu i da tradicionalni principi nacionalnog interesa nisu odlučujući. Upravo ovakva uverenja dovode do mnogih izazova sa kojima se Amerika danas suočava i koja našu domaću debatu čine izuzetno teškom », odgovorio je Kisindžer.

Takva razmišljanja njemu nisu bila prihvatljiva, te je za sebe rekao da « pripada manjini koja veruje da su krstaški ratovi izazvali mnogo više smrtnih ishoda nego ratovi u kabinetu », pa je se izjasnio da « stoga ima više simpatija za politike koje su usmerene na široku koncepciju nacionalnog interesa ».

To je ocenio kao fundamentalnu debatu koja se vodi u Americi, što se vidi ina pitanjima kao što je Kosovo, «koje je mala zemlja, čak ni država, u malom uglu Balkana». I vidimo to u debatama o Kini koje se vode u Sjedinjenim Državama. Postoji jedna grupa ljudi u Americi koja bi htela da Kinu stavi u kategoriju Sovjetskog Saveza i da u odnosu na Kinu sprovodi politiku analognu politici koja je pomogla da se pobedi u Hladnom ratu.

"Što se tiče i Kosova i Kine, suočavamo se sa velikim kulturnim problemima. Kada je reč o Kosovu, Amerikanci multietničnost smatraju prirodnim oblikom suživota, jer su u Americi svi u jednom trenutku bili izbeglice pa je «lonac za topljenje» postao izraz nacionalnog genija. Ali, u srednjoj Evropi i na Balkanu, etničke grupe su bile okupirane, iznova i iznova. Slabi su ubijeni, a pomirljivi emigrirali, a njihov identitet je skoro u svakom slučaju postao izjednačen sa religijom koja je uvek sinonim za njihovu grupu.

Ako pogledamo istoriju Balkana, vidi se da su ovi narodi često živeli zajedno pod uslovom da je nad njima postojao spoljni ili diktator. Ali čim je pitanje koje se odnosi na grupe osvajača postalo demokratsko, odnosno „ko bi trebalo da vlada sa kim“, došlo je do krvoprolića. Tako da sam napor da se pronađe konačno rešenje ponekad postaje garancija izuzetno ogorčenog sukoba. Ovo je kulturni problem na Balkanu i bio bih začuđen da na Kosovu, kada se dim raziđe, tamo ostane mnogo Srba », zaključio je Kisindžer.

Kisindžer nije bio samo duboko uključen u svetska politička pitanja. Fudbal je bio njegova velika strast. On je praktično doneo fudbal u Ameriku i bio prvi predsednik američkog fudbalskog saveza. Kisindžer je najzaslužniji što je Amerika dobila organizaciju Svetskog prvenstva 1994. Zbog svega toga, Kisindžer je našao vremena da usred bombardovanja napiše Peleov portret koji je objavljen 14. juna 1999.

Sutra nastavak: Bosna je sporazum, a Kosovo NATO nametanje