FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (15): Kosovo je postalo simbol ruskih frustracija

Moskva
Izvor: Depostiphotos/ matwey

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kisindžer je zabeležio da je nekoliko sudbonosnih odluka doneto je u onim sada naizgled dalekim danima u februaru, kada su druge opcije još uvek bile otvorene. « Prvi je bio zahtev da 30.000 vojnika NATO-a uđe u Jugoslaviju, zemlju sa kojom NATO nije bio u ratu, i da upravlja pokrajinom koja je imala emotivni značaj kao ishodište nezavisnosti Srbije. Drugi je bio da se iskoristi predvidivo srpsko odbijanje kao opravdanje za početak bombardovanja », zaključio je Kisindžer.

"Rambuje nisu bili pregovor – kako se često tvrdi – već ultimatum", ocenio je Kisindžer, dodajući da je to označilo "zapanjujući pomak za administraciju koja je stupila na dužnost proklamujući svoju privrženost Povelji UN i multilateralnim procedurama".

Istovremeno, transformacija Alijanse iz odbrambene vojne grupacije u instituciju spremnu da silom nametne svoje vrednosti dogodila se u istim mesecima kada su se tri bivša sovjetska satelita pridružila NATO. "To je potkopalo ponovljena američka i saveznička uveravanja da Rusija nema čega da se plaši od širenja NATO, pošto je vlastita Povelja Alijansu proglašavala čisto odbrambenom institucijom", ponovio je Kisindžer.

Kosovo je time postalo simbol ruskih poslehladnoratnih frustracija.

Nevolje Jugoslavije, tradicionalnog prijatelja Moskve (ostavljajući po strani prekid tokom Titovih godina), naglasile su pad Rusije i izazvale neprijateljstvo prema Americi i Zapadu koje bi moglo da proizvede nacionalističku i socijalističku Rusiju. Ovo bi bio žalosni kraj za politiku administracije koja podržava ruske reforme i nagovara Rusiju da se približi Zapadu.

Sastanci Olbrajt sa Ivanovim i Černomirdinom

Kisindžer je smatrao da su čekivanja vezana za rusko posredovanje na Kosovu preterana. Ruski lideri teško da bi bili slomljeni ako ishod na Kosovu oslabi NATO.

"Rusko posredovanje se suočava sa dvostrukom dilemom: ako se smatra da podržava NATO ciljeve, izgubiće status kod kuće; ako nas navede da smanjimo naše zahteve, postaće žrtveni jarac u američkoj unutrašnjoj debati o kompromitovanju naših ratnih ciljeva. Najkonstruktivnija uloga Rusije, po mom mišljenju, bila bi punopravni učesnik na konferenciji za političke aranžmane na Balkanu nakon prekida vatre", predlagao je Kisindžer.

On je odao priznanje administraciji da je prepoznala važnost uvođenja Rusije u međunarodnu zajednicu.

"Ali ovaj napor se identifikovao prvenstveno sa demokratskim reformama i tržišnom ekonomijom unutar Rusije. Sve ovo naglašava ruski osećaj da je Rusija došla pod neku vrstu kolonijalnog tutorstva. Rusija se, zauzvrat, držala mnogih aspekata svoje tradicionalne diplomatije: nastojeći da smanji naš uticaj, posebno na Bliskom istoku. Imidž Rusije o sebi kao istorijskom igraču na svetskoj sceni mora se shvatiti ozbiljno. Ovo zahteva manje predavanja i više dijaloga; manje sentimentalnosti i više priznanja da nacionalni interesi Rusije nisu uvek u skladu sa našim; manje sociologije, a više spoljne politike", zaključio je Kisindžer.

Ajsakson je u svom tekstu opisao kako su SAD ubeđivale Rusiju da prihvati raspoređivanje NATO snaga na Kosovu. Počelo je dolaskom u Vašington Viktora Černomirdina, bivšeg ruskog premijera kojeg je Boris Jeljcin pozvao da pomogne u posredovanju na Kosovu. 

"Sledimo strategiju dvostrukog magneta“, objašnjavala je Olbrajtova. "Privukli smo Moskvu ka našem stavu o tome kako Kosovo mora da se reši, a zatim ih ohrabrujemo da povuku Beograd u tom pravcu. Bilo je mnogo pitanja na stolu, ali jedno služi kao dobar primer diplomatskog manevrisanja: nastojanje da se Rusija navede da javno podrži raspoređivanje međunarodnih vojnih snaga na Kosovu, a zatim pokuša da u to ubedi srpskog lidera Slobodana Miloševića kao deo mirovnog sporazuma".

Olbrajtova je skoro svakodnevno radila sa ruskim ministrom inostranih poslova Igorom Ivanovim na ovom pitanju od januara, kada je doletela u Moskvu da mu kaže – tokom pauze Travijate u Boljšoj teatru – da NATO preti bombardovanjem. Odmah posle početka bombardovanja, sreli su se u praznoj, bež sobi na aerodromu u Oslu, gde je Ivanov iščupao svileni cvet sa stola da bi joj dao. Iz džepa na grudima je izvukao i papir sa 10 "principa” za rešenje. Olbrajtova je primetila da se neki poklapaju sa NATO. Predložila je da izvade olovke i obeleže one oko kojih se mogu dogovoriti. Posle tri sata, Ivanov još uvek nije prihvatio suštinski zahtev Vašingtona za mirovnim snagama predvođenim NATO. Ali bilo je dovoljno tačaka slaganja da Olbrajtova i Ivanov izađu sa zajedničkom izjavom.

Od tada su potpredsednik Al Gor i zamenik državnog sekretara Stroub Talbot radili na Černomirdinu, Klinton je tri puta razgovarao sa Jeljcinom, a Olbrajtova je skoro svakodnevno razgovarala sa Ivanovim. Kada je stigao u Vašington, Černomirdin je jasno stavio do znanja da je Rusija voljna da prihvati, makar privatno, ideju o međunarodnim bezbednosnim snagama, iako ne nužno onima koje predvodi NATO. Razgovori su nastavljeni tokom cele večeri u Gorovoj zvaničnoj rezidenciji (dok je Olbrajtova prisustvovala državnoj večeri) i tamo su nastavljeni sledećeg dana.

Kada se pojavio na doručku, Černomirdin je nekoliko minuta ćaskao sa Olbrajtovom na ruskom, jednom od šest jezika koje ona razume, o danima koje je provela u Beogradu kao dete kada je njen otac bio čehoslovački ambasador. Opisala je susret sa Titom, darivanje cveća. Černomirdin je tvrdio da Rusi neće javno podržati ništa čemu se Srbi protive. To je bilo apsurdno, rekla mu je otvoreno. Ruska uloga bi trebalo da bude da gura Srbe, a ne samo da im prenese njihove stavove. Insistiranje SAD na snagama predvođenim NATO nije bilo pitanje teologije, već praktičnosti: svi su se složili da Kosovari treba da se vrate kući, ali to ne bi uradili bez snažne sile koja bi im garantovala bezbednost. Kada je sastanak završen, Olbrajtova je pozvala Ivanova u Moskvu da se uveri da su oba Rusa dobila istu poruku, opisao je Ajsakson.

Značajna uloga Kine 

Analizirajući kineski stav, Kisindžer je rekao da je pre NATO napada i razaranja ambasade u Beogradu, reakcija Kine na vazdušni rat bila prigušenija od Rusije – ali podjednako negativna.

Svaki narod posmatra međunarodne događaje kroz prizmu svoje istorije. A Kinu, nova doktrina NATO o humanitarnoj intervenciji evocira jednostrano proglašenu civilizacijsku misiju Evrope u 19. veku, koja je dovela do fragmentacije Kine i niza zapadnih intervencija. Ova poniženja je u 20. veku pratila takozvana Brežnjevljeva doktrina koja je proklamovala pravo Kremlja da silom oružja kažnjava komunističke režime koji su skrenuli sa njegove ideološke linije.

Kisindžer je to znao i zato je ponovio da je Kina krenula da obnovi svoje odnose sa Sjedinjenim Državama 1971. da bi se oduprla ovoj doktrini Brežnjeva.

Kisindžer je ocenio da je ta politika bliskih veza između Sjedinjenih Država i Kine sada dovedena u pitanje u obe prestonice. "Politika predsednika Klintona zasnovana je na uverenju svih njegovih prethodnika od Ričarda Niksona da i Kina i Sjedinjene Države imaju mnogo da dobiju od saradnje i rizikuju da se iscrpe konfrontacijom. Za Kinu bi slom odnosa zadao težak udarac njenom ekonomskom programu i modernizaciji. Za Ameriku bi to obezbedilo previranja širom Azije, ostavljajući susede Kine rastrzane potrebom da biraju između najmnogoljudnije zemlje sveta, čija 5.000 godina istorije joj daje posebno mesto u Aziji, i Amerike, jedine svetske supersile", predočio je Kisindžer.

Ta politika saradnje gubi zamah na američkoj strani uglavnom zbog zastoja između administracije i protivnika koji Kinu vide kao  glavnu američku stratešku pretnju. Zastoj proizlazi iz težnje administracije da svoju politiku angažovanja sa Kinom predstavi manje u smislu zajedničkih ciljeva nego kao bolji metod za postizanje ciljeva svojih kritičara. Proglašeno je „strateško partnerstvo“, ali su prave strateške rasprave na najvišem nivou bile retke usred sporova oko pitanja koja se kreću od Tajvana preko ljudskih prava. A administracija se osećala dužnom da uravnoteži svoju politiku u Kini sa periodičnim naklonom prema svojim kritičarima.

Sutra nastavak: Preispitivanje koncepta humanitarne intervencije