FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (18): Bosna je sporazum, a Kosovo NATO nametanje

Kumanovski sporazum  - general Džekson
Izvor: AFP/Eric Feferberg

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kisindžer je 21. juna 1999. u tekstu "Kada ovacije utihnu" objavljenom u "Njusviku", analizirao uslove pod kojima je bombardovanje Srbije okončano 10. juna 1999.

On je najpre odao priznanje Klintonovoj administraciji za hrabrost s kojom je istrajala i veštini kojom je podržavala savezničko jedinstvo i postigla ruski pristanak. Ali, upozorio je da „pobeda ostavlja jednako ozbiljan izazov - "da izbegnemo da budemo trajno zaglavljeni u uglu Balkana kao savremeni ekvivalent Otomanskog i Austrijskog carstva“.

Razlog za to je što je Petersberški plan vodio ka sve dubljem američkom angažovanju, "stavljajući nas u ulogu žandarma regiona strastvene mržnje i gde imamo malo strateških interesa“.

Zatim je ukazao na razlike između plana koji je izneo finski predsednik Marti Atisari i na osnovu koga je potpisan prekid ratnih operacije protiv Srbije, koji je ratifikovao jugoslovenski parlament i predloga iz Rambujea u ime kojih je bombardovanje pokrenuto. U tome su postojale važne razlike u nijansama i posledicama.

Mnogo "nagaznih mina"

Snage NATO ulaze na Kosovo na osnovu mandata UN, a ne na osnovu sporazuma Beograda i NATO. Kosovo je eksplicitno opisano kao deo Jugoslavije, iako autonomni (tačka 5); afirmišu se teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije (tačka 8). Odustalo se od odredbe o referendumu na kraju tri godine, a prvobitno insistiranje na potpunoj kontroli NATO razvodnjeno je nizom mandata UN i prisustvom ruskih snaga.

Ali čak i tamo gde je mirovni plan i dalje paralelan sa sporazumima iz Rambujea, on preti skoro trajnom američkom umešanošću u beskrajni niz predvidljivih sukoba, skrenuo je pažnju Kisindžer.

Oštar jezik sporazuma je osmišljen da bude čvrst, ali tako da svaka strana može da protumači neizbežne nejasnoće kao povoljne za sebe. Ovo diplomatsko sredstvo nije bez presedana, ali je poseban problem kada uključuje stranke koje su vekovima “prečišćavale svoje nestalne strasti u loncu međusobnog klanja“.

Petersberški plan predviđao je četiri faze političke evolucije: (1) privremenu vladavinu Kosovom od strane određenog administratora; (2) međunarodno civilno prisustvo; (3) suštinsku autonomiju za narod Kosova unutar Jugoslavije, pod okriljem Saveta bezbednosti UN; (4) razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija.

Za Kisindžera "svaki aspekt ove šeme je potencijalna nagazna mina“.

Prema tački 8, politički okvir treba da u potpunosti uzme u obzir sporazume iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije. Zbog toga je postavio pitanje, kako se ti ciljevi mogu uskladiti? Rambuje je predvideo okupaciju Kosova od strane NATO i referendum o budućnosti Kosova na kraju tri godine. Mirovni plan se zaustavlja na autonomiji i više puta afirmiše jugoslovenski suverenitet. Ali OVK se borila za nezavisnost, a ne autonomiju. Posle onoga što su njeni pripadnici i stanovništvo Kosova pretrpeli tokom bombardovanja, ostanak u Srbiji biće im nezamisliv. Dodatnu odredbu tačke 8, za „demilitarizaciju OVK“ od strane NATO, još je teže zamisliti.

Kisindžer je ove postavke video kao mogućnost da Amerika dođe u paradoksalnu situaciju. Da bi bilo koja od ovih odredbi bila realizovana, moraju ih nametnuti američke i druge savezničke vojne snage. "Bićemo u ironičnoj poziciji da, boreći se na strani Albanaca za njihovu autonomiju, možemo da se nađemo u situaciji da im se opiremo (ili se čak borimo protiv njih) po pitanju njihove nezavisnosti. A pošto smo krenuli u rat da branimo albansko stanovništvo od srpskog etničkog čišćenja, sada smo možda obavezni da zaštitimo srpsko stanovništvo od besa njihovih suseda Albanaca. Osim ako nismo voljni da izdržimo skoro trajnu vojnu okupaciju, etničko čišćenje srpskog stanovništva bi moglo biti ishod ove naše akcije", ukazao je Kisindžer.

On je dalje uočio da je konfuzija uvećana još jednom odredbom tačke 8 koja predviđa „pregovore između strana“. "Ali ko su strane? Pretpostavljam da su to Srbi i Albanci. Dodaje se da ćorsokak ne bi trebalo da odloži ili poremeti uspostavljanje samoupravnih institucija, odredba koja bi paradoksalno mogla da garantuje zastoj. U sporazumu se ne govori o tome ko treba da preuzme zadatak nametanja takvih samoupravnih institucija - implicitno prepuštajući tu odgovornost Sjedinjenim Državama. Ne samo da smo neprimetno na putu da zamenimo Otomansko i Austrijsko carstvo na Balkanu; s vremenom ćemo se možda suočiti sa istim neprijateljstvom domaćeg stanovništva isto kao i oni”, ukazao je Kisindžer.

Kosovo nije "sui generis"

On je naveo i da predviđeni komandni aranžmani pojačavaju dvosmislenost. Vojne snage, prema odredbama rezolucije Ujedinjenih nacija, biće u suštini NATO. Dodatne trupe iz Rusije biće dodeljene pod neizvesnim komandnim aranžmanima. Da bi sprečile podelu Kosova, ruskim trupama neće biti dato posebno područje - osim ako ne donesu odluku da jednostrano okupiraju deo Kosova, kako se činilo prošle nedelje da će da urade. Štaviše, uloga svih ovih snaga je nejasna i njihova pravila angažovanja definiše Savet bezbednosti.

Analogije sa Bosnom su varljive. Dejtonski sporazum kojim je okončan bosanski sukob pregovarale su i odobrile sve strane. Na Kosovu je NATO nametnuo sporazum obema stranama. U Bosni su tri vojske završile na homogenim teritorijama koje su im posebno dodeljene Dejtonskim sporazumom. Na Kosovu ne postoji takvo ekvivalentno rešenje. Niti postoje armije za razdvajanje, pošto će srpske snage verovatno otići. Zadatak NATO-a - da potvrdi odlazak srpskih snaga, da razoruža OVK i zaštiti granice Kosova - verovatno će ih dovesti u sukob sa Albancima koji žele da utiču na događaje na Kosovu ili u Makedoniji. « Sve ovo može postaviti naše trupe usred građanskog gerilskog rata, postavljajući istu dilemu na koju smo naišli u Somaliji », pretpostavio je KIisindžer.

Aranžmani za civilnu upravu sadrže uporedive potencijalne sukobe. Ogromni zadaci rekonstrukcije će pasti na civilnog administratora kojeg imenuje generalni sekretar UN „u konsultaciji sa Savetom bezbednosti“ i koji će delovati u skladu sa mandatom utvrđenim rezolucijom UN. Administrator će morati da organizuje policiju i nadgleda obnavljanje osnovnih usluga u potpuno razorenoj zemlji. Kada autohtone kosovarske institucije ožive, verovatno će osporiti autoritet civilnog administratora u ime nezavisnosti. Šta ako se OVK pojavi kao policija autonomne vlasti? I, kako se Srbija oporavlja, mogla bi da izazove – verovatno uz podršku Rusije – civilnog administratora u ime jugoslovenskog suvereniteta.

Za razliku od zvaničnika američke administracije koji su kasnije svoj odnos prema Kosovu i proglašenje jednostrane nezavisnosti tumačili kao “sui generis” situaciju, Kisindžer je smatrao da je Bosna na neki način bila sui generis, ali ne i Kosovo.

“Evolucija Kosova sigurno će imati dubok uticaj na njegove susede. Neposredan uticaj će verovatno imati Albance u Makedoniji, koji čine oko četvrtine stanovništva. Oni će verovatno zahtevati, u najmanju ruku, isti status za sebe koji dobijaju Kosovari. A raspad Makedonije mogao bi da zapali još jednu balkansku eksploziju. Od manje albanske manjine u Crnoj Gori mogu se očekivati uporedivi pritisci. Takođe, postoji težnja ka velikoj Albaniji, podstaknuta i iz Tirane i od strane emigrantskih Albanaca koji obezbeđuju veliki deo finansijskih sredstava”, predočio je Kisindžer.

Sutra nastavak: NATO posle Kosova nikada više neće biti isti