FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (4): Strategija bez moralnih i političkih osnova

Klinton - Osmani
Izvor: Twitter

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kisindžer je bio protivnik ovakvog načina rešavanja "etničkih kriza“ i već tada je predviđao da one mogu da se prošire "sve do Urala“.

"To je upravo ono što se danas događa u Ukrajini i Svetoj zemlji. To su dve izvedene forme „kosovske krize“ 1999. jer se u njima radi o pravu na upotrebu sile, vođenje rata, stvaranju i odbrani postojanja države. Kosovski presedan posejao je i još uvek seje otrovno seme koje će se proširiti u Evropi i svetu". 

Kisindžer nije bio usamljen u takvom razmišljanju. “Vašington Post” je 30. marta 1999. u tekstu “Nesrećni policajac” predvideo brojne dalekosežne konsekvence napada NATO na Srbiju.

NATO kao nesrećni policajac

“Ako NATO učini Srbiju toliko slabom, Kosovari će osetiti da je secesija bezbedna. Ono što bi tada moglo postati nesigurno je Evropa između Nemačke i Rusije. Deset do 15 odsto od 170 miliona ljudi koji tamo žive su etničke manjine unutar svojih nacija. Na primer, prema profesoru P. Edvardu Hejliju sa koledža Klermont Mekena, koji piše u Los Anđeles tajmsu, 25 miliona nerusa živi van Ruske federacije, a 40 odsto etničkih Albanaca živi van Albanije.
Ako se čini da NATO svojom akcijom na Kosovu afirmiše princip etničkog samoopredeljenja, ili ako drama koja se tamo odigrava ohrabruje naoružane etničke manjine da traže pravo na samoopredeljenje, onda bi NATO, koji se proširio na istok i verovatno nije završio proširenje, mogao da postane veoma nesrećni policajac”, naveo je “Vašington post”. 

Kisindžer je polazio od toga da je “rat na Kosovu proizvod sukoba koji se proteže kroz vekove”. On se dešava na liniji razdvajanja između Otomanskog i Austrijskog carstva, između islama i hrišćanstva, i između srpskog i albanskog nacionalizma. Etničke grupe su živele zajedno u miru samo kada je taj suživot nametnut kao pod stranim carstvima ili Titovom diktaturom. Predsednik Klinton je izjavio da će se, posle kratkog perioda okupacije NATO, etničke grupe pomiriti. Za tu pretpostavku nema realne osnove. Etničke grupe u Bosni nisu se pomirile nakon tri godine NATO mirovnih operacija.

Kisindžer je prikazao politiku Klintonove administracije na Balkanu kao „kombinaciju političkog oportunizma, nekompetentnosti i nepromišljenosti“. On je posebno zabrinut za dugoročne posledice po odnose SAD sa Rusijom i Kinom, kao i za savez između SAD i evropskih sila.

Sledeći izvod pruža primer njegove ocene:

"Odbijanje dugoročne strategije objašnjava kako je bilo moguće skliznuti u sukob na Kosovu bez adekvatnog razmatranja svih njegovih implikacija – posebno snažne reakcije gotovo svih nacija sveta protiv nove doktrine NATO o humanitarnoj intervenciji. Pre početka bombardovanja, u Vašingtonu je bilo uobičajeno da je istorijska vezanost Srbije za Kosovo preuveličana i da je Slobodan Milošević tražio izgovor da se otarasi tereta koji je on predstavljao - koji je trebalo da obezbedi sa nekoliko dana bombardovanja. Ali šta ako Srbija, zemlja koja se borila protiv turske i austrijske imperije i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncu svojih moći, ne popusti? Koliko daleko smo bili voljni da idemo?"
Kisindžerova argumentacija izražavala je podele unutar američkog spoljnopolitičkog establišmenta ne samo oko trenutnog rata, već i oko dugoročne međunarodne strategije. 

Što se tiče uzroka masovnog egzodusa kosovskih Albanaca u susedne zemlje, SAD i NATO su insistirale na stavu da početak bombardovanja nije igrao nikakvu ulogu, a odgovornost je u potpunosti na Srbima i njihovoj politici „etničkog čišćenja“.

Kisindžer nije prihvatao ova objašnjenja. On piše: "Nikakve odredbe nisu bile predviđene za rat iscrpljivanja ili poplavu izbeglica koji je morao da izazove – da ne govorimo o etničkom čišćenju koje je rat ubrzao i intenzivirao”. 
O motivima koji stoje iza bombardovanja, Kisindžer ukazuje na ogromne protivrečnosti koje potkopavaju tvrdnje o „humanitarnom“ ratu. Navodi: „Nijedno pitanje ne zahteva više preispitivanje od koncepta humanitarne intervencije koji je predstavljen kao doprinos administracije novom pristupu spoljnoj politici. Vazdušni rat na Kosovu je opravdan kao uspostavljanje principa da će međunarodna zajednica – ili barem NATO - od sada kažnjavati prestupe vlada prema sopstvenom narodu. Ali to nismo uradili u Alžiru, Sudanu, Sijera Leoneu, Hrvatskoj, Ruandi, Kavkazu, kurdskim oblastima i mnogim drugim regionima. A kakav će biti naš stav prema novonastalim etničkim sukobima u Aziji, na primer u Indoneziji i na Filipinima? Često se daje odgovor da delujemo tamo gde smo u mogućnosti bez nepotrebnog rizika, a ne negde drugde. Ali, koji su kriterijumi za ovu razliku? I kakav humanizam izražava svoju nespremnost da trpi vojne žrtve razarajući civilnu ekonomiju svog protivnika u decenijama koje dolaze”?

Strategija imperijalističke dominacije

"Strategija koja opravdava svoja moralna ubeđenja samo sa visina iznad 15.000 stopa - i u tom procesu devastira Srbiju i čini Kosovo nesposobnim za život, već je proizvela više izbeglica i žrtava nego što bi bilo koja zamisliva alternativna mešavini sile i diplomatije. Zaslužuje da bude dovedena u pitanje i na političkim i na moralnim osnovama.”

Kisindžer implicira da se iza humanitarnog držanja krije strategija imperijalističke dominacije.

Govoreći o reakciji Rusije i Kine na rat, on kaže: „Njihovi lideri su proizvodi društava koja tumače odluke o ratu i miru prema tome da li one poboljšavaju bezbednost nacije ili druge vitalne interese. Ako ne mogu da razaznaju takvo tradicionalno obrazloženje za ponašanje SAD, oni naše motive ne pripisuju altruizmu, već skrivenom planu za dominaciju”.

Dalje, on navodi: „Svaka nacija posmatra međunarodne događaje kroz prizmu svoje istorije. A za Kinu, nova doktrina NATO o humanitarnoj intervenciji evocira jednostrano proglašenu civilizacijsku misiju Evrope iz 19. veka, koja je dovela do fragmentacije Kine i niza zapadnih intervencija.

Ukazujući na analizu opasnosti američke politike da uđe u ratni sukob s Kinom, Kisindžer je upozorio: "Ne smemo da ponovimo u Aziji emotivnu i nepromišljenu politiku koja nam je donela takvu nesreću na Balkanu”. 

Kisindžer je od početka tvrdio da američkoj nacionalnoj bezbednosti najbolje služi najbrži mogućni završetak rata.

"Verujem da će nastavak ovog rata dovesti, barem u nekim evropskim zemljama, do debata koje bi dugoročno mogle da ugroze naš nacionalni interes – mogu ugroziti NATO. Naš kredibilitet u Zalivu i drugde biće ozbiljno oslabljen i zato sam usresređen na što brži završetak rata, jer, ako jednostavno bezuspešno nastavimo vazdušnu kampanju, u jednom trenutku ćemo se naći suočeni sa beskrajnim predlozima raznih NATO i druge zemalja o tome kako to okončati raznim trikovima koji će ipak biti neuspešni. Nikada ne bih išao ovim putem kojim smo krenuli. Ovo govorim nevoljno. Nikada ne bih rizikovao rat na Balkanu bez stepena srpske provokacije koji se još nije dogodio, kada je rat počeo”, upozoravao je Kisindžer.

Kisindžer je smatrao da su SAD “napravile ozbiljne greške ulazeći u ovo i da ne bi trebalo ponovo da klizimo u takve krize bez pažljive analize”. Prema njegovom mišljenju, alternativa bi bila beskonačni nastavak bombardovanja, “koje će dovesti do Vijetnama, osim ako Srbija ranije ne propadne”, pri čemu se izjašnjavao da nije za invaziju na samu Srbiju. Smatrao je da bi povlačenje srpskih snaga s Kosova ispunilo cilj.

“To nije analogija sa Sadamom Huseinom jer Sadam Husein ima velike resurse nafte. On je velika opasnost za sve susedne zemlje. Srbija je posle ove kampanje toliko slaba, a njene ambicije su ionako odbrana od Sadama Huseina, da ne verujem da treba da vodimo vojnu kampanju za uklanjanje Miloševića”, rekao je Kisindžer, dodajući “mada bih bio srećan da to bude njen rezultat”.

Sutra nastavak: Srbija je bila na strani Amerike u dva svetska rata