FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (6): Neodrživost Bosne i Dejtonskog sporazuma

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma
Izvor: Wikipedia/ETH-Archiv

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kisindžer je objasnio da uopšte nije nameravao da ulazi u raspravu o Kosovu sve dok Klinton nije objavio da je voljan da odobri slanje 4.000 vojnika u mirovnu misiju na Kosovu, što je izazvalo duboku uznemirenost u njemu jer je u to vreme verovao da ovo pitanje i region treba prepustiti evropskim nacijama.

Kisindžer je verovao da Evropljanima nedostaje samopouzdanja, ali ne i mogućnosti da se nose sa situacijom na Balkanu.

"To mi je vrlo nesvojstveno, jer sam snažni branilac NATO. Ali činilo mi se da jedini razlog da se Amerikanci tamo dovedu nije bio neophodnost, jer su Evropljani imali dosta snage da se izbore sa lokalnom opozicijom, već zbog evropske sumnje u sebe – u vlastitu odlučnost da drže kurs i da su stoga želeli da im mi damo okosnicu. Smatrao sam da ovo nije dobra osnova da se ulazi u nešto čime bi Evropljani mogli da se izbore uz američku logističku podršku“, rezonovao je Kisindžer. On je smatrao da mora da postoji „podela odgovornosti unutar NATO, gde Evropljani treba da preuzmu više odgovornosti. Nije verovao da bi američke kopnene snage trebalo da budu raspoređene na mesta gde bi gde bi evropske kopnene snage mogle da obave posao, a gde bi Amerikanci davali logističku i drugu podršku.

Na kraju, postavio je pitanje, može li Savet NATO da se tako organizuje da odražava ovu realnost?

Rambuje kao taktičko sredstvo OVK

Kisindžer je tvrdio da namere OVK nisu da ostvari autonomiju, nego nezavisnost i da ona neće predati oružje NATO snagama.

"Što se tiče OVK, njen cilj je nezavisnost, a ne autonomija. Ona je pristala na Rambuje kao taktičko sredstvo za upotrebu vazdušne sile NATO protiv omraženih Srba . Još je manje verovatno da će OVK pristati na autonomiju pod srpskom vlašću sada kada je Srbija toliko oslabljena vazdušnom operacijom NATO. OVK neće predati svoje oružje NATO snagama. A snage NATO neće imati domaću podršku, ako se bore protiv OVK da nametnu razoružanje. Niti će OVK prećutno pristati na srpske snage koje kontrolišu njene granice. Ostvarivanje predviđene uloge srpskih policijskih i vojnih snaga u predloženom sporazumu je i nejasna i gotovo nemoguća za primenu”, smatrao je Kisindžer.

Ironičan ishod sporazuma iz Rambujea, u ime kojeg se vodi vazdušna operacija NATO, jeste da će mirovne snage NATO-a zameniti Srbe kao prepreke nacionalnim aspiracijama Albanaca – posebno ako je Srbija preslaba da pruži protivtežu. Štaviše, kako se Kosovo kreće ka nezavisnosti, povećaće se pritisci na Makedoniju, koju čini trećina albanskog stanovništva. Zašto im se ne bi dalo isto samoopredeljenje kao i njihovoj braći u Srbiji? A to će rizikovati širenje sukoba jer Bugarska polaže pravo na sopstvene etničke državljane u Makedoniji, koji čine najmanje trećinu stanovništva, a Grčka vidi priliku da smanji ili eliminiše državu čije je samo ime odbacila.

Budući da je smatrao da administracija mora da redifiniše svoje ciljeve, a pošto je vojna operacija već počela, NATO ne bi mogao da preživi ukoliko ne bi ostvario svoje ciljeve. On nije verovao u mogućnost realnog ostvarivanja uslova sporazuma iz Rambujea, nego je predlagao da bude “lišen ezoteričnih komponentni”. Tada bi uslovi za okončanje vazdušnog rata trebalo da budu: trenutni prekid vatre; povlačenje srpskih snaga onako kako je predviđeno nakon početka pregovora u Rambujeu i neposredno otvaranje pregovora o autonomiji Kosova.

Posle vojne operacije, Kisindžer je smatrao da će nastati nova situacija i nova realnost na terenu u kojoj će NATO postati najvažnija snaga na Kosovu. Da bi ispunio tu svoju ulogu, NATO neće moći da se odupire albanskim zahtevima za nezavisnost. “Ovi pregovori će verovatno biti dugotrajni i ogorčeni. Ali, na njihovom kraju, kosovska nezavisnost u nekom obliku je neizbežna osim ako NATO silom ne insistira na vrsti srpske suverenosti koju je predsednik obećao – a to je kurs koji neće podržati, ni alijansa ni američka javnost”, zaključivao je Kisindžer.

Ako Milošević odbije primirje pod takvim uslovima, neće biti alternative za nastavak i intenziviranje rata, ako je potrebno uvođenje borbenih kopnenih snaga NATO - rešenje koje sam do sada strastveno odbijao, ali koje će se morati razmotriti da bi se održao kredibilitet NATO. Bez obzira na ishod, biće neophodno stacioniranje nekih kopnenih snaga NATO-a u Makedoniji ili na Kosovu, ne da služe  kao mirovne snage koliko da spreče širenje sukoba na Balkanu. Uporno sam upozoravao na takav ishod. Ali, kao rezultat oklevanja i zabune, NATO sada nema mnogo izbora, ako želi da izbegne veći rat.

Na senatskom saslušanju koje je održano 22. aprila 1999. Kisindžer je nastavio da obrazlaže istorijsku pozadinu balkanskih sukoba, navodeći da je proučavao različite balkanske sukobe od sredine 19. veka preko raznih svetskih ratova i njihove izuzetne složenosti. Na primedbu predsedavajućeg, senatora Vernera, da su oni počeli od 1389. i da je to „bila istorijska bitka“, Kisindžer je uzvratio da nije išao tako daleko, ali da je proučavao sve ono što se dogodilo prošlog veka.

„Činjenica je da su narodi na ovim prostorima, koji su ih osvajači mnogo puta preplavili, oni slabi, pomirljivi, ili pobijeni, preobraćeni, ili otišli. Oni koji su ostali, naglasili su svoju etničku posebnost i okupili se oko religije do te mere da, kada koristimo američke principe etničke koegzistencije, to je gotovo neshvatljivo. Istina je da su ponekad živeli zajedno prilično mirno, u Sarajevu i drugde, sve dok je na njima bila neka spoljna sila. Ono što ne mogu da tolerišu, očigledno, jeste dominacija jedne grupe od strane druge grupe“, rekao ej Kisindžer.

Kosovska nezavisnost ruši BiH

Zbog toga, rekao je da je „veoma zabrinut“ ili „da nerado želi da vidi da Amerika presuđuje svaki zamislivi sukob koji bi tamo mogao da se pojavi“. Dodatnu zabrinutost stvarala je i buduća neophodnost stalnog prisustva Amerike, jer će „strasti stanovništva nadmašiti našu toleranciju i naše razumevanje i bićemo uvučeni u upravljanje svim tim sukobima nedefinisano dugo vremena“.

Imajući sve to u vidu, Kisindžer je želeo „političko rešenje na široj osnovi“, u kojem Amerikanci ne moraju „da snose svu odgovornost za držanje raznih strasti pod kontrolom“. To rešenje trebalo bi da bude „šire od NATO i šire od Kosova“. Stoga je ukazao sentorima: „Pogledajte samo Makedoniju, Albance. Pogledajte kakva je reakcija na izbeglice. Za njih je ovo pitanje života i smrti da ne povećavaju broj Albanaca. Bugari - veći deo Slovena u Makedoniji govori bugarski. Ima Srba, ima Grka. Grci čak i ne priznaju ime „Makedonija“. Pa kada to eksplodira, šta ćemo da radimo?“

On je, stoga, predlagao neko "opšte rešenje“ u kojem bi Kosovo moglo da dobije „nešto poput nezavisnosti, autonomije, nešto slično, i što bi bila međunarodna stvar“ jer je to „jedini pravac u kojem može da se ide, sada, posle bombardovanja“.

U suštini, ako kosovska nezavisnost bude prihvaćena i priznata, onda se ruše osnovi postojanja Bosne i Hercegovine. Takvo rešenje neminovno dovodi u pitanje opstanka Dejtonskog sporazuma. „Iskreno, nikada nisam mislio da je Dejtonski sporazum bio važan doprinos okončanju rata. Mislim da će politički pokušaj da se ove tri etničke grupacije okupe u multietničku državu pre ili kasnije eksplodirati i uvući nas u sve vrste političkih manevara, kao kada pokušavamo da utičemo na izbore u srpskom delu Bosne. Stoga bih više voleo balkansko rešenje u kojem su različite etničke grupe odvojene u Bosni, a ne okupljene zajedno. Bilo da se slažete se sa mnom ili ne po tom pitanju, ja bih želeo neku međunarodnu konferenciju gde mogu da se reše ova brojna pitanja“, predložio je Kisindžer.

Sutra nastavak: Novi Berlinski kongres za Balkan